Laguna - Bukmarker - Mirjana Đurđević: Svi naši istorijski i društveni sunovrati me pogađaju koliko i lični - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Mirjana Đurđević: Svi naši istorijski i društveni sunovrati me pogađaju koliko i lični

„Višak olako stečenog novca skopčan sa manjkom obrazovanja je uvek gubitna kombinacija“, kaže Mirjana Đurđević.

Njen roman „Bunker Patka“ (Laguna), koji je radila u četiri ruke sa Brankom Mladenovićem kao i „Buker swing“, osvojio je čitaoce…

Ukratko: uzbudljiva priča, između ostalog, o našoj migrantskoj porodici koja se iz Amerike punih džepova vraća na ove prostore pred Drugi svetski rat, obiloje duhovitošću, dokumentarnošću, zanimljivim obrtima I još zanimljivijim paralelama sa nama danas i ovde…

Dugo se čekao roman „Bunker Patka“?

Bogme, skoro osam godina je prošlo od kada smo Branko Mlađenović i ja predali rukopis romana „Bunker swing“. Odmah smo nastavili da se bavimo „usmenom književnošću“, upadamo jedno drugom u reč, pričajući nastavak. Ispričali smo tako bar dvadeset romana i konačno seli i napisali – dvadeset i prvi. Na dve tastature, s tim što smo povremeno menjali mesta, a ponekad se i otimali oko iste.

Otkud baš taj i takav naslov?

Moram da podsetim da su se u našem prethodnom romanu, „Bunker swing“, junaci sreli u Čikagu, u doba prohibicije, gde su u podrumu kuće u Ulici bunker pekli ilegalnu rakiju, a prodavali je Al Kaponeu. Ulica bunker doista je postojala u Čikagu u to vreme, ali je bitisanje u socijalnom bunkeru jedna od ključnih odrednica života svakog emigranta. I dan-danas, kao i pre stotinu godina. Vratili su se u domovinu 1930, u Srem, kao bogati i uspešni „Amerikanci“. Posadili su vinograde na padinama koje se spuštaju prema potoku Patka – otud Patka u naslovu novog romana. Ostali su, međutim, i na rodnoj grudi u bunkeru. I dalje se razlikuju se, mnogo se razlikuju. Ali nećemo da spojlujemo.

Kakvo je iskustvo pisanje u četiri ruke?

Koliko je „Bunker swing“ bio plod jedne manje-više bezbrižne kreativne dokolice, što, verujem, iz njega pršti na sve strane, oseća se radost igre udvoje, toliko je rad na romanu „Bunker Patka“ bio kompleksan. Godina je 1938, Hitler je uveliko na vlasti, Evropa vri. Naši junaci su deset godina stariji, iskusniji ali ne i mudriji. Kao i mi sami. Kao što su se i okolnosti, globalne i lokalne, premestile u neke nimalo naivne vode, kako u romanu tako i danas. Ovo nije jedan bezbrižan roman-kalambur u kome su Al Kapone i Eliot Nes najveći problem i pretnja. Utoliko je i pisanje „u četiri ruke“ sada umelo da bude i stresno, napeto... Sreća, te se Branko i ja dovoljno dobro poznajemo i dišemo – na škrge – na isti način. Tehnika je tu sporedna.

Koliko u knjizi ima autentičnog? Reklo bi se da roman vrvi od podataka, a ilustrovan je stranicama Politike u godinama pred Drugi svetski rat?

Istraživanje je bilo obimno i temeljno, stare novine tu mogu biti tek putokaz kuda i kako dublje da se kopa. Kroz naučne radove i studije, monografije, zbirke fotografija... Neka su otkrića i te kako uticala na radnju romana i postupke naših likova. Recimo, jednu kariku koja nam je uporno nedostajala otkrili smo konačno u nemačkom Špiglu iz 1949. I to kariku koju nam je domaća istoriografija, bojim se svesno, ostala dužna jer se mnogo pre tiče nas i našeg razumevanja sopstvene sudbine nego dokonih čitalaca popularnog nemačkog nedeljnika.

U središtu priče je emigrantska porodica koja se obogatila u Americi u vreme prohibicije i vratila u Kraljevinu Jugoslaviju. Pa ipak, čini se kao da je roman pisan o nama danas?

Paralele su višestruke i nažalost očekivane. Hajde da navedem bar jedan zabavan primer, ako je to zabavno. Čuvene auto-moto trke oko Kalemegdana, preteče današnje Formule 1, održane su 3. septembra 1939, dakle istog dana kada su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je započeo Drugi svetski rat. Beogradska opština ozbiljno je pristupila pripremama za ovaj veličanstven sportski događaj u kojem su se između sebe nadmetala četiri vozača nemačkih timova, a društvo im je pravio jedan jugoslovenski autsajder. Tramvajske linije koje su prolazile trasom trke, jedinica i dvojka, ukinute su još u avgustu, na mnogim delovima trase zamenjivana je sitna kaldrma pa je i sav ostali saobraćaj bio obustavljen. Krivina kod Zoološkog vrta potpuno je preuređena i prilagođena za velike brzine, a nasipanjem zemlje preko tramvajskih šina nivo Dušanove podignut je za čitava dva metra. Posle nedeljama niko nije sklanjao tu zemlju sa šina, a Beograđani su i dalje disciplinovano pešačili. Na čitavom potezu duž bedema oko Kalemegdana, od Karađorđeve do Dušanove izgrađene su velike drvene tribine, čiju je nosivost ispitivala vojska – skakanjem. Magacini na drugom spratu tek izgrađenog pristaništa srušeni su za samo jedan dan, tri dana uoči trke, tako je popularna Beton hala dobila svoje današnje gabarite. A sve da se turistima, valjda bugarskim, ne bi zaklanjao lep pogled na tvrđavu i grad s leve obale Save. Zvuči poznato?

Likovi su puni novca, ponešto rade, zabavljaju se, ne slute da dolazi pakao. Ili slute?

Višak olako stečenog novca skopčan sa manjkom obrazovanja je uvek gubitna kombinacija. U skladu sa tim i naši junaci slute nadolazeće zlo malo manje ili malo više, kako koji. Tako i danas u Srbiji imamo jednu nipošto malobrojnu kategoriju mladih ljudi – a za mene su svi mladi – lošeg do nikakvog obrazovanja i odličnih prinadležnosti, koja se zanosi da nešto radi, odlično se zabavlja i ništa ne sluti jer nema ni kad ni čime. Pritom, njihova slika u medijima odašilje poruku da je „uspeh“ svima nadohvat ruke za dve, najviše tri godine. Samo treba pregaziti taj mali moralni potočić koji nas deli, i svi ćemo postati ministri, direktori, ambasadori, predsednici opština, zvezde rijalitija, zaslužni umetnici, nosioci radne knjižice, srećni dobitnici mesečnog sledovanja brašna i zejtina, lekova... ili kom se već šta ćefne. Nevolja je što je već preveliki krkljanac u tom potoku, a s obale i dalje nadire stampedo beslovesnih očajnika.

Vaši junaci prave vino legalno, ali uz vino uzgajaju i konoplju?

Malo se zna o tome, ali Srem zapravo ima dugu tradiciju uzgoja konoplje. Još od kada je 1934. godine osnovana Jugoslovensko-nemačka privredna komora, i kasnije, tokom vladavine Milana Stojadinovića, Treći Rajh je, u okviru priprema za rat, investirao u proizvodnju konoplje na ogromnim površinama u Vojvodini. Jer se osim za izradu tkanina, dakle delova uniformi, derivati konoplje koriste kao jeftina zamena za naftne derivate. Radilo se naravno o industrijskoj konoplji, koja je u to vreme dakako bila organska. Da li se opet radi o nekakvoj istorijskoj paraleli, ne mogu pouzdano da tvrdim, jer ne znam ko mu danas dođe taj Nemac. Uzgred, i mi smo bili nemalo iznenađeni vestima o obnavljanju uzgoja ove strateški zanimljive poljoprivredne kulture u Sremu, koje su nas zatekle nedugo nakon objavljivanja romana.

Negde u poslednjoj trećini kažete: „u njegovoj mašti Pariz izgleda otprilike kao Murska Sobota“. To između ostalog nameće pitanje koliko je realnost realnost a koliko stvar naše uobrazilje, želja, predrasuda?

Ovo je pomislio inženjer Babić, poznatiji kao Tito, na jednoj predratnoj beogradskoj slavi slušajući hvalisanja našeg junaka o njegovim pariskim avanturama. Nije mu poverovao da je uopšte video Pariz, na svu sreću, jer bi to roman odvelo u neželjenom pravcu. Kao što će i malo koji čitalac poverovati da je Josip Broz, alijas inženjer Babić, u drugoj polovini tridesetih prošlog veka bio rado viđan gost po slavama prestoničkog visokog društva. A bio je. Ili nije bio.

U svim vašim knjigama, pa i u ovoj, humor je ili eskapizam ili način gledanja na stvari?

Nisam u stanju ni od čega da pobegnem, naprotiv, svi naši istorijski i društveni sunovrati me pogađaju bar koliko i lični. Humor je moj način da to izrazim. Prosto, smehom protiv straha. Načini zlo smešnim i izbio si mu iz ruku najsnažnije oružje – tvoj sopstveni strah. Ova metoda radi, ali pod uslovom da je redovno primenjuješ i na „unutrašnjeg neprijatelja“. Kada bi neki ljudi bili u stanju da se slatko, iskreno nasmeju svom liku u ogledalu uz pomisao „bože, koja budala!“ ili „bakav naduti bilmez!“, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto. Ako mi ne verujete, pitajte onu ciničnu vešticu iz mog ogledala.

Kad iskoračimo iz romana (i iz književnosti) i pogledamo/pogledate oko sebe – u čemu živimo? Šta nam se dešava?

Mnogo mi se dopada onaj srazmerno nov termin - postistina. Nije baš zaživeo u širokim narodnim masama, ali ću ipak propustiti da ga prevodim na kolokvijalni srpski. Uostalom, ko bi mi pa poverovao?

Ko su i kakvi su likovi naše realne scene?

Što reče jednom Duško Kovačević, u vreme dok sam još prilazila televizoru – ne znaš da l’ su lepši ili pametniji. A ko su tačno, ne znam, ne uređujem ja sredstva javnog dezinformisanja.

Kuda sve to vodi i šta u tome može ili ne može da učini običan čovek?

Kolebam se između nekakve mučne distopije ili jednostavnog, efikasnog smaka sveta. „Običan čovek“ je već previše toga učinio, najpre svojim nečinjenjem, da do ovoga uopšte dođe.
 
 
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige boginje holivuda u vlasništvu fabrike snova laguna knjige Prikaz knjige „Boginje Holivuda“: U vlasništvu fabrike snova
24.06.2024.
U Laguni smo ranije već imali prilike da čitamo zasebne knjige o Grejs Keli i Odri Hepbern, ali nam sada Kristina Morato spaja nekoliko najvećih diva zlatnog doba Holivuda u „Boginjama Holivuda“,...
više
prikaz romana enco, san jednog dečaka mit ubrzanja laguna knjige Prikaz romana „Enco, san jednog dečaka“: Mit ubrzanja
24.06.2024.
Dvadeseti vek započeo je mitom o ubrzanju i progresu, što se odrazilo na sve aspekte ljudskog znanja – od metalomehanike, kao nove industrijske grane, do umetnosti i književnosti, sa italijanskim pesn...
više
majkl gejl o romanu svi ti usamljeni ljudi verujem u snagu dobre priče laguna knjige Majkl Gejl o romanu „Svi ti usamljeni ljudi“: Verujem u snagu dobre priče
24.06.2024.
Intervju sa Majkom Gejlom vođen je povodom njegovog romana „Svi ti usamljeni ljudi“, koji govori o čoveku koji je emigrirao sa Jamajke u Veliku Britaniju i koji ponovo otkriva svet kome je okrenuo leđ...
više
vaišnavi patel o romanu kaikeji moćna priča o jakim ženama laguna knjige Vaišnavi Patel o romanu „Kaikeji“: Moćna priča o jakim ženama
24.06.2024.
Vaišnavi Patel, autorka romana „Kaikeji“ u kome daje novi uvid u život oklevetane kraljice iz „Ramajane“, otkrila je za časopis Bukmarker sa kakvim se izazovima susretala prilikom pisanja i kako se nj...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.