VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Maja Lalević Piščević: „Cela literatura može da se svede na dve priče: čovek dolazi iz grada i stranac stiže u grad“

Maja Lalević Piščević godinu dana je iz najvećeg grada na svetu pisala kolumnu za Nedeljnik. O onome što je tamo videla i o onome što drugi nisu; o susretima, ljudima, događajima, o nevidljivoj Americi i gradu koji nećete videti na Instagramu. Godinu dana kasnije, njene kolumne sabrane su u knjigu „Tamo je ovde“ (Laguna). Neke su blago dorađene ali svaka se čita kao kratka priča. Malo o Njujorku, malo o Maji, ali najviše o Beogradu, porodici i ljubavi
 
Na početku, jedna profesionalna tajna. U prapočecima „Nedeljnika“, bili smo pomalo muška redakcija, što je umelo da nam bude zamereno. Onda su došli, što kao mlade nade, što kao prekaljeni novinari, što kao oštra kolumnistička pera, ženski potpisi, ali i dalje je nedostajalo nešto sentimentalno, nešto što bi moglo da nasmeje i rastuži u svega 4.000 karaktera.

Naći ćemo je tek u Njujorku, zamislite: Maja Lalević Piščević godinu dana je iz najvećeg grada na svetu pisala kolumnu za „Nedeljnik“. O onome što je tamo videla i o onome što drugi nisu; o susretima, ljudima, događajima, o nevidljivoj Americi i gradu koji nećete videti na Instagramu. Godinu dana kasnije, njene kolumne sabrane su u knjigu „Tamo je ovde“ (Laguna). Neke su blago dorađene ali svaka se – govorim to sada kao urednik, koji ih je dobijao u originalu svakog ponedeljka ujutru – čita kao kratka priča. Malo o Njujorku, malo o Maji, ali najviše o Beogradu, porodici i ljubavi. („Beograd je zaslužio ovakvu knjigu“, primetiće Jagoš Marković.)
 
Maja je sada, eto, i publicista, ali nije kao da je u CV-ju bilo previše mesta: oni stariji znaće je kao Senku iz „Nacionalne klase“ iz čuvene scene sa Gagom Nikolićem; radila je za USAID a sada je u EastWest Institutu, završila je i Akademiju i Pravni fakultet...

Njen otac preminuo je nekoliko dana pre našeg razgovora, a to je bila vest za čitavu bivšu Jugoslaviju. Predrag Lalević bio je dugogodišnji Titov lekar. I o njemu smo, kad smo se zajedno vratili iz Njujorka, razgovarali tog ranog popodneva dok su se oko nas vrzmali svi ljubimci porodice Piščević.
 
Rekao bih da su tvoje kolumne imale odjeka jer nisu bile klasični putopisi iz Njujorka, jer si prikazivala grad koji turisti uglavnom ne vide. Posebno su upečatljivi bili osvrti, svojevrsne reportaže, sa beskućnicima, takozvanim homlesima?

Došla sam, u razmišljanju o tome zašto sam se toliko saživela sa njima, do pomalo filozofskog objašnjenja. Svako ko ode od svoje kuće na neki način postaje homles. Logično mi je zato bilo da ih primećuješ. Ljudi koji žive tamo duže kažu da ih ne treba gledati, ali to je toliko vidljiv, toliko bolan deo Njujorka. Možda kad dođeš kao turista, toliko te toga vuče da gledaš gore i tamo-amo, arhitektura, reklame, parkovi, da verovatno nemaš vremena da spustiš pogled.
 
Videla si njih, a videla si i rasizam, i to institucionalizovani?

On je veoma dubok. Kad dođeš tamo, shvatiš koliko su divni Njujorčani, koji imaju toplinu i za strance i za turiste, ali ubrzo uvidiš i kakva linija razgraničenja postoji. I oni su nevidljivi, ni njih nema, nema ih u kancelarijama, nema ih na rukovodećim mestima. Jednom prilikom sam srela perače prozora, Bane (suprug) i ja smo bili u stanu i njih dvojica, jedan crnac i jedan latino, bili su zapanjeni što nismo spustili roletne. Ponudili smo im piće, a oni su nam rekli da je to prvi put otkako rade ovaj posao da im se iko obratio. Toliko im je bilo drago da su nam dali telefone da ih slikamo. U Srbiji su to obične i prirodne stvari, taj razgovor sa ljudima, a tamo ipak nisu. I mnogi Amerikanci ne shvataju koliko je taj zid visok.
 
Možda ti je i zato trebalo vremena da zavoliš Njujork?

Nikad pre ovoga nisam živela nigde van Beograda. Nisam želela ni da idem u Njujork. I dođem tamo i sve mi skače na glavu, i zvuci, i gužve, i osetiš se napadnutim. Ah, i klima, minus 50, i vetar, ma neprirodno je živeti tu. Ali onda nešto nađeš. Nešto se desi. Pronašla sam Vašington skver park, kasnije sam saznala da je to i Bouvijevo omiljeno mesto. Tu vidiš čoveka koji svakog dana donosi koncertni klavir i svira na njemu. Osetiš dirljivost i toplinu ispod svega toga što je brzina i buka.
 
To znači da gde god da si moraš da nađeš svoje mesto.

I da budeš dobro sa sobom. Kad si dobro sa sobom, dobro ti je svuda. Meni je tu bila velika uloga „Nedeljnika“. Moje iskustvo Njujorka bi bilo drugačije da nisam morala da pišem, da nije bilo tog dana kada moram da završim kolumnu. Kao da sam sve vreme nosila dve kamere: jedna da snima šta vidim, a druga ono što doživljavam. I to sam probala da spojim u tekstovima.
 
Čitaoci su i reagovali na te emocije.

Ima jedan citat, navodno Tolstoja, koji sam nedavno pročitala. Cela književnost, čitava literatura može da se svede na dve priče: čovek dolazi iz grada i stranac stiže u grad. A ja sam te uloge igrala dvostruko. Prvo sam otišla odavde i tamo bila stranac. Onda mi je to postao dom, pa sam se vratila, i onda na neki način bila ovde stranac.
 
Ima malo Čivera, malo Karvera u ovim redovima, tih sudbina koje prođu i okrznu te, a onda se granaju, mimo redova. A koje si ti pisce čitala dok si bila u Americi?

Ponela sam sa sobom dva domaća pisca koja jako volim, Ivana Tokina i Srđana Valjarevića. Pisala sam na onim praznim stranama njihovih knjiga.
 
Da li si uopšte poredila Njujork i Beograd?

Njujork sam doživljavala kao umetnut deo u mom životu. Ali se taj život tamo nije završio, ostao je negde. Neki ljudi kažu da sam postala sentimentalna, da nisam bila takva. Možda sam zahvalnija na onome što imam. Ima u knjizi ta priča sa Banetovog rođendana i kako se kod nas u stanu okupilo trideset naših prijatelja. I onda shvatim da ne poznajem nikoga u Njujorku ko bi mogao da skupi 30 prijatelja koje zna 30 godina. Daleko od toga. Jedva tri ako mogu. I nije to osuda Njujorka ili kapitalizma, prosto je tako. Ne cenimo dovoljno neke stvari, podrazumevamo ih. A ne treba ih podrazumevati.
 
Neizbežno si se bavila emigracijom, makar kao privremeni emigrant. Imaš tu rečenicu da Srbija bez onih koji odlaze nema budućnost.

Ne volim da kažem „odliv mozgova“, jer se to odnosi na mlađe ljude, a iz ove zemlje odavno ne odlaze samo mlađi ljudi. I nije ni čudo, šta možemo mladima da obećamo? Nešto u šta smo i sami prestali da verujemo? Ne mislim da treba da odu, ali nemam pravo nikome to da kažem. I moraju da imaju razlog da se vrate, a da to ne budu samo mame i tate. Ja ne znam baš nikog ko je skroz srećan što je otišao. Imam mnogo prijatelja u Njujorku i svi su nekako nedorečeni.
 
Neki su i ogorčeni?

Ogorčeni su na zemlju koja ih je oterala i ne znaju da li uopšte umeju da se vrate. Kad je 2001. došao Đinđić, ja sam razgovarala sa nekoliko svojih prijatelja, i sve sam ih ubeđivala da treba da se vrate, jer sam tada, i poslednji put, čvrsto verovala u to. Neki se i jesu vratili. I često me danas podsećaju na to. A bilo je iskreno. Sada ne bih nikoga vraćala. Pa i zato mi je drago što postoji ova knjiga. Za nekoga ko razmišlja o svemu ovome, i tamo i ovde.
 
Jesi li se viđala s našim ljudima ili si imala potrebu da napraviš distancu od njih?

Možda sam i želela to, ali na kraju nisam, naravno. Napravila sam mali krug svojih prijatelja, kao što bih to svuda uradila. Ali nisam se lečila druženjem sa našim ljudima, možda i zato što sam znala da sam tu kratko. Nisam išla na događaje i okupljanja, sem jedne predstave sa Banetom Vidakovićem i Sekom Sablić u tom malom pozorištu.
 
Niko od porodice ti nije zamerio što si ih toliko pominjala?

Ne. Moj tata je voleo sve priče, i najvažnije mi je što je knjiga izašla dok je još bio živ. Stalno sam mu čitala priče, i u bolnici. Sve, sem jedne, „Dušo dekina“, koja govori o njegovom tati.
 
Tog dana kada je preminuo tvoj tata, to je bila jedna od udarnih vesti u doslovno svakom mediju na prostoru bivše Jugoslavije.

Bilo mi je mnogo drago kad mi je Veljko (Lalić) poslao te linkove. Jer to jeste bio moj tata. On nikad nije prihvatio raspad zemlje. On je Tita zvao predsednik, često bi mu se omaklo „Mi u Jugoslaviji...“. Njegovi prijatelji su bili odasvud. On nije prihvatio da suzi tu liniju, te granice. Nije mogao ili nije hteo. Ipak, nikada nije hteo da komentariše dnevnopolitičke događaje. Samo je sedeo, gledao vesti i uzdisao. Video je sebe kao relikt prošlog vremena.
 
Iz tvojih priča se vidi da si i ti jugonostalgična.

Naravno da jesam jugonostalgična. Ja se na svakoj toj granici pomalo raspadnem. I kad čujem za epizode o napadu i netrpeljivosti, ne želim to da prihvatim. Sećam se dana kad je Tito umro. Tata je naravno bio u konzilijumu u Ljubljani, a mi smo došli u Rovinj kod nekog prijatelja. Sedeli smo na rivi kada su krenule sirene. Svi smo se bojali Titove smrti. Mislili smo, ko zna šta će sad da se desi.
 
I desilo se.

Jeste, samo ne toliko brzo. A imala sam tada, tog dana, prvi put osećaj da sam daleko od kuće, u svojoj zemlji. Možda i to nešto govori.
 
U velikoj Jugoslaviji bilo je i velikih zvezda. Jedini tekst u knjizi koji ti je naručen za Nedeljnik bio je onaj o Draganu Nikoliću, „Umetnik sa kojim su svi bili na ti“. Tvoja sećanja na njega, ona scena iz „Nacionalne klase“...

...I rečenica „Zašto se pravi izbor za Mis Jugoslavije, kad je najlepša žena na svetu Milena Dravić“. S tom pričom o Gagi mogu da odem u Skoplje, Ljubljanu, bilo gde, i da me svi razumeju.
 
I da te svi prepoznaju kao Senku?

Dešavaju mi se neverovatne stvari. Ja ne ličim više na tu Senku, pa imala sam 17 godina. Ali, evo, vraćam se pre nekoliko meseci sa Kopaonika, sa mamom i tatom, dolazim na naplatnu rampu i devojka od 25 godina bi nešto da me pita. Kaže, da niste vi slučajno Senka iz „Nacionalne klase“?
 
Imaš li ikakav žal za glumačkom karijerom?

Ni slučajno. To je već bilo vreme kad je kultura bila nimalo na ceni. S nekim iluzijama dođeš na Akademiju. Mada je ja nisam doživljavala kao put u svoju profesiju. Akademija mi je više pomogla da nađem svoj glas. Taman koliko mi je u tome pomogao i Njujork. Testiranje od kog si materijala. Stvarno mi nikada nije bilo žao. I da sam nastavila da se bavim time, igrala bih neke monodrame. Nešto što mogu sama.
 
Kako su ljudi u Njujorku reagovali na Srbiju?

Ko je čuo i ko zna, onda zna za Slobu i Srebrenicu. Pa je bolje da ne znaju ništa. Generalno im je površno znanje, mada je u Njujorku, u odnosu na ostatak Amerike, veliko. Prečesto sam morala da objašnjavam šta je Srbija i da nije samo ono što su čuli da jeste. Posebno bih se razočarala ako nisu čuli čak ni za Novaka Đokovića.
 
Došla si u Ameriku u jeku Trampove kampanje, a bila si tu i kad je izabran. Kako ti izgledaju Trampova Amerika i Trampov svet?

Mislila sam da će međunarodna politika nastaviti nekim utabanim stazama. Da institucije neće dopustiti da on toliko skrene. Ovo ovde, ovo što mnogi nazivaju demagogijom, to je tako mali deo onoga što se u Americi radi na jednom ozbiljnom, promišljenom planu. Ta vrsta manipulacije i ispiranja mozgova.
 
Koji su po tebi glavni uzroci Trampovog uspeha? Šta je toliko razgnevilo ljude?

Nisu za njega glasali samo gubitnici i luzeri, nego niža srednja klasa. Prošle nedelje na CNN-u je emitovan dokumentarac sa fascinantnom informacijom da je životni vek Amerikanaca prvi put najniži u odnosu na razvijene zemlje. Uprkos čitavoj industriji zdravog života. I onda shvatiš da su to ljudi koji se predaju, koji ne mogu da se bore. Da su užasno razočarani, strašno nesigurni. U posao, u sebe, u svoje ime. Ti ljudi nisu nevidljivi, oni su samo beznadežni. Racionalno je, zapravo, sve jasno. Samo što nisam bila svesna da je toliko naraslo. I to nije iznenadilo samo mene. Njujork ima distancu, ali to je, pokazalo se sada, neki krug dvojke, u odnosu na realnost. Mnogi moji prijatelji ponašali su se tih dana kao da su na parastosu.
 
Da si bila u Mičigenu, imala bi drugačiji utisak?

Da, ali čak ni istraživanja u Mičigenu nisu pokazivala da će Tramp pobediti.
 
Otkrij mi, na kraju, da ne završimo Trampom, tajnu onih bresaka sa Kalenića, koje nemaju isti ukus u Beogradu i u Njujorku.

Nije do bresaka, sa nama se nešto desi. Nismo mi isti ljudi ovde i tamo. Gde god da je to tamo. Promeni ti se čulo ukusa, sve se promeni. Možda i nismo rođeni da se izmeštamo, premeštamo. Možda su ljudi kao drveće, koje pušta korenje. Treba svuda da ideš, sve da vidiš, ali ako nisi gde treba da budeš, malo si kao podrezana ruža. Počneš da veneš posle nekog trenutka.
 
Autor: Marko Prelević
Izvor: Nedeljnik


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
pametni i mudri za tren oka bleferski vodiči za društvene mreže, vino i seks u prodaji od 11 jula laguna knjige Pametni i mudri za tren oka – „Bleferski vodiči“ za društvene mreže, vino i seks u prodaji od 11. jula
07.07.2020.
Zahvaljujući „Bleferskim vodičima“ Rebeke Njuman izgledaćete izuzetno obrazovano, a zapravo nećete morati ništa da učite. Knjiga „Bleferski vodič – društvene mreže“ brzo i efikasno će vam obezb...
više
duhovita priča uz koju će mali školarci zavoleti čitanje bora luzer 1 ja nisam luzer u prodaji od 11 jula laguna knjige Duhovita priča uz koju će mali školarci zavoleti čitanje – „Bora Luzer 1: Ja nisam luzer“ u prodaji od 11. jula
07.07.2020.
„Nikada mi nije smetalo što se zovem Bora Luzer, jer sam uvek bio dovoljno kul da to poništim, ali otkako se u našu školu prebacio Darko Darkovski, sa onom njegovom užasnom malom krokodilskom facom, p...
više
od knjige do umetničkog dela laguna knjige Od knjige do umetničkog dela
07.07.2020.
Listajući stranice rubrike #knjigoljupci, naišli smo na nekoliko članaka u kojima smo predstavljali knjige kao umetničku inspiraciju. Ali ne kao inspiraciju za pisanje novih knjiga, nego kao inspiraci...
više
planska ili impulsivna kupovina knjiga pitanje je sad laguna knjige Planska ili impulsivna kupovina knjiga – pitanje je sad
07.07.2020.
Impulsivna ili planirana kupovina predmet je večitog interesovanja istraživača i analitičara tržišta. Razumevanje motiva za instant kupovinu knjige daje izdavaču bolju sliku o tome kako da vodi svoju ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.