Laguna - Bukmarker - Ma, sve je sje*ano: Intervju o nadi, sa autorom Markom Mansonom - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ma, sve je sje*ano: Intervju o nadi, sa autorom Markom Mansonom

Prvi put smo razgovrali sa Markom Mansonom 2016. godine o njegovoj, pomalo neočekivanoj, filozofskoj knjizi „E, ma zabole me: Suptilna umetnost življenja“. Ta knjiga se prodala u milionima primeraka širom sveta i postala najprodavanija knjiga u trinaest različitih zemalja. Sada sa Markom razgovaramo o njegovoj novoj knjizi „Ma, sve je sje*ano: Knjiga o nadi“. U našem svetu, sve je mnogo bolje nego što je ikada bilo – slobodniji smo, zdraviji i bogatiji nego ikada ranije. Imamo pristup tehnologiji, obrazovanju i raznim sredstvima komunikacije o kojima naši preci nisu mogli ni da sanjaju, ali mnoge od nas neprestano obuzima neki vid očajanja. Kako se to desilo? Kako povratiti nadu u čovečanstvo i njegovu budućnost? To su neka od pitanja koja Mark obrazlaže u svojoj knjizi kroz humor i pažljivu analizu. U ovom intervjuu, Mark će sa nama podeliti neke od stvari koje je zapazio prilikom te analize. Uživajte u našem intervjuu sa sjajnim Markom Mansonom!



Mnogim ljudima se čini da se svet potpuno raspada. Pošto ste ovo proučavali sa istorijskog aspekta i pošto ste istraživali kako se stav ljudi menjao kroz istoriju, da li smatrate da je ovo tačno? Da li je sve sje*ano ili nam se samo čini?

Svet je oduvek bio sje*an, samo se priroda naših problema promenila. Ta promena sama je po sebi paradoks, jer je svet mnogo bolji nego pre. Ipak, primećujemo sve učestavliju pojavu krize identiteta i mentalnih bolesti u bogatijim i modernijim delovima sveta. Dakle, da, svet je imao mnogo gore probleme u prošlosti, od ovih danas. Ali, koji god da je razlog, naši problemi danas više su psihološke prirode nego što su to bili ranije. Fizički se osećamo ugodnije i sigurnije, ali mentalno i emotivno se borimo da pronađemo nadu i smisao na način na koji to nisu činile prethodne generacije.

Jedna od stvari o kojoj govorite u novoj knjizi jeste važnost patnje: „Patnja nas uči da vrednujemo stvari“, napisali ste. Očigledno su stoici verovali da postoji vrednost u patnji – ili makar znanje kojem nas uče bol i panja – kako biste savetovali ljude da pate na pravi način?

Najvažnija stvar koju treba imati na umu kada se radi o patnji jeste to da je ne možemo izbeći. Jedino što se menja jeste ono zbog čega patimo. Da li je to u našoj kontroli ili van nje? Da li postoji neki viši cilj, ili smo samo žrtve? Možemo odgovore na ova pitanja modifikovati, zavisno od vrste patnje, kako bi nam bilo lakše. Ali, veoma je važno da odgovori budu u vezi sa stvarnošću. Savet koji obično dajem kada govorim o patnji je pod a) prihvatite je, tj. ne trudite se da je izbegavate i pod b) pažljivo izaberite odgovor na pitanje „koja je svrha te patnje“. Generalno gledano, verujem da smo svi delom krivi za sopstvenu patnju, iako se može raditi o potpunoj slučajnosti. Svi biramo koliko će bol uticati na nas. Na to mislim kada kažem da patnja ima svoju vrednost. U životu ne možete imati nešto vredno i važno, a da se niste makar malo žrtvovali zbog toga. Takva je ljudska priroda. Kada doživimo zadovoljstvo a da se nismo žrtvovali, to postaje besmisleno, a samim tim i bezvredno.

Zanimljivo je to što, koliko god da su stvari u svetu loše, ništa ne može podstaći ljude da šalju imejlove sa ljutitim sadržajem i da knjizi daju lošu ocenu na Amazonu, kao što to mogu psovke. Šta mislite, zašto neke ljude toliko pogađaju određene reči? Vulgarnost je jedan od manjih problema u današnje vreme... razumete? Takođe je čudno, jer nije kao da od njih tražite da psuju, ali opet, ljudi više vole da gledaju šta drugi ljudi rade, nego da paze na svoje ponašanje.

Kao što možete da zamislite, već godinama se žale i obasipaju me pitanjima: „Zašto moraš da koristiš te reči?“. Kada sam započinjao karijeru, koristio sam psovke u knjigama jer sam želeo da pišem onako kako pričam. A kada pričam, psujem kao kočijaš. Ali s vremenom, morao sam da sednem i postavim sebi ozbiljna pitanja u vezi sa jezikom koji koristim i da li taj jezik uopšte ima nekakvog efekta. I zanimljivo je to što sam zaključio da psovke imaju uticaj na lični razvoj, filozofiju i teraju ljude da posmatraju stvari iz drugog ugla.

Ako istražite psovke, pronaći ćete da se psovanje razvija. Nije statična pojava. Reči koje se danas smatraju izuzetno uvredljvim, nisu bile uvredljive pre 50 ili 100 godina (npr. rasističke uvrede). S druge strane, reči koje su stotinama godina unazad bile uvredljive, danas su uobičajene. Psovke se takođe razlikuju od jezika do jezika. Reč „kučka“ mnogo je uvredljivija u španskom i portugalskom, nego što je u engleskom. To je verovatno tako zbog toga što veći akcenat stavljaju na porodicu i majke. Takođe, reči u vezi sa seksom, kao što su „jebiga“,uvredljivije su u engleskom, nego u francuskom ili nemačkom. Poenta je da je psovanje proizvoljno. To je odraz određene kulture. I ako želite da ljudima postavite izazov, jedan od načina da to uradite jeste da normalizujete i stavite akcenat na određene reči koje se smatraju vulgarnim.

Ali ako gledamo s praktičnije strane, psovke su korisne jer šokiraju ljude i ne daju im da pretpostavljaju ono što obično pretpostavljaju. Kada se bavite ličnim razvojem, veoma je efikasno ponekad šokirati i prodrmati ljude. Ako nekoga zanima, napisao sam članak o tome zašto nastavljam da koristim psovke i zašto to nije ni približno glupo kao što se ovde čini.

U knjizi, govorite o konceptu „Amor Fati“ – o ljubavi sudbine. Nastala je u doba Ničea, ali je to stoička ideja. Zašto je za vas ta ideja važna? Teško je ubediti ljude u to – oni ne vole da čuju kako jednostavno moraju da „prihvate“ stvari. Takođe, to uopšte nije lak posao. Da li imate problema sa tim u privatnom životu?

Apsolutno. Mislim da je borba sa tim neizbežna. Mislim da je ovo oblast u kojoj nas engleski jezik može malo izneveriti, jer kad ljudi čuju reč „prihvatanje“ misle da smo se predali, odustali i da ne želimo da promenimo svet. Po mom mišljenju, ono što je pametno u Ničeovoj direktivi: „Voli svoju sudbinu“, jeste to što ljubav nije uvek prijatna. Ako pomislite na ljude koje najviše volite u životu, volite ih uprkos sranjima i bolu koji su vam naneli. Prihvatate njihove mane, iako vam se to ne dopada uvek. Isto to se mora odnositi na život. Bol ne samo da nije neizbežna, već i definiše život. I umesto da očajavamo, treba da volimo ovu činjenicu. Jer, bol je ono što nam daje smisao. Ono što nam pruža mogućnost da se žrtvujemo za nešto veće od nas samih. Bez sposobnosti da se žrtvujemo, život uopšte ne bi bio vredan življenja.

Jedna stvar koja se pojavljuje kod Marka Aurelija, Seneke i Epikteta jeste važnost prihvatanja naše smrtnosti, kako nas to ne bi definisalo. To je ono što nazivate „neprijatnom istinom“. Šta kažete u knjizi o tome i koji je vaš savet kada se radi o prihvatanju neprijatne istine?

Neprijatna istina jeste znanje da je naša smrt neizbežna, i da je, u velikom planu svemira, malo verovatno da će naša dela biti važna i uticati na nekoga ko ne spada u malu grupu ljudi... koja će takođe umreti. Površno gledano, ovo je poprilično depresivna i uznemirujuća stvar. Ali mislim da postoje neke dublje ideje koje je važno uzeti u obzir. Kao prvo, to pokazuje da smo uglavnom odgovorni za smisao koji pronalazimo u životu. Stoga, ova pitanja o žrtvovanju, bolu i nadi moramo shvatiti ozbiljno. Ako odaberemo da svoje vrednosti usmerimo u pogrešnom pravcu, to može imati strašne psihološke posledice. Kao drugo, ako nema svrhe raditi bilo šta, jer ćemo na kraju umreti, takođe nema svrhe ne raditi nešto, jer ćemo na kraju umreti. Tj, nema razloga da ne budemo hrabri, da se zalažemo za ono što je ispravno, da se jako volimo, da govorimo istinu itd. I kao treće, ako se smisao postiže uz pomoć sposobnosti da se žrtvujemo, onda moramo razmotriti onu poslednju žrtvu: našu smrt. U ovom smislu, veoma se slažem sa stoičkom tradicijom razmišljanja o smrti, kako bismo stekli bolju sliku o vrednosti stvari u nečijem životu.

Niče i Imanuel Kant se dosta spominju u knjizi. Koje biste druge knjige ili autore (iako se ne pojavljuju u knjizi) preporučili ljudima koji se bore sa gubitkom nade?

Ogromna inspiracija za knjigu, iako nije direktno pomenuto, jeste delo „The Evolving Self“, autora Roberta Kigana. Pola knjige obuhvata filozofiju, pola razvojnu psihologiju. To je neverovatan primer rasta i sazrevanja, koji objedinjuje mnoge discipline i filozofske pravce. Definitivno ima malo empirijskih podataka, ali u pogledu na to kako konstruišemo svoj identite i kako se ti identiteti razvijaju tokom našeg života, knjiga je uticala na mene i fascinirala me.

Knjiga „Democracy for Realists“ autora Kristofera Akena i Lerija Bartelsa, bila je kombinacija otrežnjenja, depresije i osvešćivanja. Napisao sam poglavlje o njihovom istraživanju, ali je na kraju izbačen iz konačne verzije knjige (zbog mene, ne zbog njih). Ali istraživanje i ideje iz ove knjige informisali su me o samoj knjizi.
Takođe sam ponovo pročitao Platonovu „Državu“ dok sam pisao ovu knjigu. I iako ga u nekim poglavljima samo malo pominjem, moram reći da me je spustilo na zemlju to što sam i ja shvatio da je „svaka ideja zapadne filozofije samo fusnota Platona“. A ja sam baš mislio kako sam jako pametan sa ovom idejom o nadi, ali Platon je to sve izučio pre otprilike dve i po hiljade godina. Na stranu moje lično iskustvo, mislim da je bitno da se ova knjiga pročita još jednom, uzimajući u obzir sve političke preokrete koji se poslednjih godina dešavaju u svetu.

Kao što podnaslov kaže, iako knjiga ponekad može delovati mračno, vi ste optimista kada je reč o budućnosti. Detaljno to opisujete na kraju knjige, ali možete li nam ovom prilikom nabrojati nekoliko stvari koje vam ulivaju nadu?

Evo, ukratko ću reći, a da ne otkrijem previše informacija iz poslednjeg poglavlja. Mislim da su ljudi loši u donošenju odluka i loše koordiniramo na nivou koji nam tehnologija omogućava. Naš mozak nije dovoljno razvijen za takve stvari. Sa psihološkog aspekta, opterećeni smo više nego ikad. I smatram da su zbog toga mentalne bolesti jako česte, kako na ličnom, tako i na društveno-političkom nivou. Ideja o kojoj govorim u prve dve trećine knjige jeste da treba da odvojimo naše principe od naših osećanja, te počnemo da sumnjamo u svoje nade. To čemu se nadamo često je odraz naših osnovnih primitivnih nagona, a ne našeg racionalnog razmišljanja. Ovo nije nova ideja. Kant i mnogi drugi kroz istoriju govorili su o ovome.

Što me dovodi do neizbežnog uspona veštačke inteligencije. Većina ljudi je zabrinuta zbog toga, jer se plaše da ćemo svoju moć i kontrolu prepustiti mašinama. Pretpostavlja se da su ljudi zabrinuti zbog toga što mašine nemaju osećaj za etiku i pravdu, što može dovesti do toga da se desi neka katastrofa, iako su te mašine pametnije od nas. Mislim da je situacija potpuno suprotna. Čovečanstvo se katastrofalno pokazalo na polju etike. Užasni smo kada je reč o poštenju, pravdi, i saosećanju izvan male grupe ljudi. Pored toga, na naša shvatanja i odluke utiču emocije i lični interes. Stoga, mislim da će veštačka inteligencija stvoriti bezbedniji, pravedniji i stabilniji svet nego što mi to činimo. To je kraća verzija mog odgovora. Duža verzija obuhvata digitalne religije, identitete koji se otpremaju i preuzimaju sa „oblaka“, i naravno, seks robote.

Stoici govore o razdvajanju rezultata i ishoda (mi, na primer, kontrolišemo podatke o datom projektu, ali ne i kako ih kritičari ili tržište primaju). Nakon ogromnog uspeha knjige „E, ma zabole me: Suptilna umetnost življenja“, kako ste pokušali to da uradite? Da li ste imali velika očekivanja kada se radilo o ovoj knjizi?

Ovo je sjajno pitanje, jer često pričamo o tome kako komercijalni uspeh pokvari autora, ali nikad ne gledamo kako taj komercijalni uspeh deluje na psihu. Jer, da vam ja kažem, uspeh na ovom nivou – preko osam miliona prodatih primeraka, bestseler broj jedan u trinaest različitih zemalja itd. – sjebe te. I da, reč „sjebe“ je bila potrebna u ovoj rečenici.

Pišem i objavljujem svoja dela onlajn od 2007. godine. Od tada, svake godine, moja se publika pomalo povećavala, prodaja je rasla, prihodi se uvećavali, itd. Bilo je godina kada se sve to znatno povećalo, ali i kada bi se samo malo povećalo. Ali sam napredovao.

Jedna stvar koju mi je knjiga „Ma, zabole me: Suptilna umetnost življenja“ pokazala, a koju nisam znao o sebi, jeste to da sam se zaista navikao na to da napredujem – ne nužno zbog brojeva, već zbog same ideje da svaki put ti brojevi mogu biti veći, da će stvari biti sve bolje i zbog toga što sam imao nečemu da se nadam u godini koja dolazi. A zatim sam objavio: „Ma, zabole me: Suptilna umetnost življenja“. I bilo je neverovatno, nemojte pogrešno da me shvatite. Ali to je ujedno i književna verzija udara groma. To se gotovo nikada ne događa dva puta istom autoru. I kao rezultat toga, morao sam sebi da priznam da je moja dragocena „uzlazna putanja“ završena i da je u mojoj zreloj trideset i drugoj godini života, komercijalno gledano, moja karijera dostigla vrhunac.

To je teško prihvatiti. Pored toga, postoji i veliki pritisak sa raznih strana da radim određene stvari koje se, po mom mišljenju, kose sa mojim umetničkim integritetom. I nisam bio sasvim siguran kako da se nosim sa njima.

Kada sam seo da pišem ovu knjigu, bilo mi je zaista teško. Trebalo mi je oko šest meseci da smislim ideju sa kojom sam bio zadovoljan. A onda još tri ili četiri meseca da ubedim ljude da je to ono o čemu treba da pišem. Ovo će zvučati kao kliše, ali ono što me je na kraju „spasilo“ i pomoglo da zadržim zdrav razum jeste to što sam sebe podsećao zašto, u stvari, pišem: pišem da bih razvrstao ideje i probleme koji me muče, na način koji će pomoći ljudima da nauče. I zbog toga mi je na pamet pala ideja o nadi: shvatio sam da je ogroman uspeh knjige „Ma, zabole me: Suptilna umetnost življenja“ slučajno uništio moju sposobnost da se nadam budućim uspesima.  Pored toga, nadanja drugih ljudi uplela su se u moj život a ja za to nisam bio spreman. To je bila polazna tačka. Naučiti kako da povratim nadu za mene je predstavljalo samo jedan cilj: napisati bolju knjigu. Zajebi liste bestselera. Zajebi izdavanje časopisa ili postera. Ne, ne želim da napišem „Suptilnu umetnost za tinejdžere“. Želim da napišem bolju knjigu.

I verujem da sam uspeo u tome. Otkad sam to sebi obećao, osećam se slobodnije. Ne osećam stres zbog izdavanja ove knjige. Možda dostigne veliki uspeh. Možda se proda u velikom broju primeraka. Možda će je obožavaoci voleti, možda će je mrzeti. Ali ja zaista verujem da je ovo bolja, pametnija, dubokoumnija, zrelija, bolje napisana knjige od „Ma, zabole me: Suptilna umetnost življenja“. Stoga, bez obzira na uspeh, uvek ću biti ponosan na ovu knjigu. I na kraju, to je ono što je najbitnije.
 
Izvor: dailystoic.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Maria Midões


Podelite na društvenim mrežama:

biblioterapija laguna knjige Biblioterapija
07.08.2020.
Pasionirani čitalac će se složiti da knjige imaju terapeutsko dejstvo, bilo da je upoznat sa pojmom biblioterapije ili ne. Ovaj termin je skovao američki esejista Semjuel Kroters davne 1916. godine da...
više
jedanaest najvećih negativaca u književnosti laguna knjige Jedanaest najvećih negativaca u književnosti
07.08.2020.
Zlo je jedna od glavnih tema u književnosti, odmah iza ljubavi, smrti, lepote, prijateljstva i sudbine. Razlog za to je što nas zlo, baš kao i smrt, dočeka nespremne. Pre ili kasnije, svako od nas će ...
više
mameri drevni pripovedači laguna knjige Mameri – Drevni pripovedači
07.08.2020.
Od kad je sveta i veka, čovek je bio očaran svim onim što se dešava oko njega. Najraniji zapisi njegovih impresija o svetu bili su u obliku crteža i simbola. Postepeno se jezik razvijao i ova iskustva...
više
 petrogradski list u romanima vanje bulića laguna knjige „Petrogradski list“ u romanima Vanje Bulića
07.08.2020.
Iz štampe su upravo izašli devetnaesto izdanje „Simeonovog pečata“ i jedanaesto izdanje „Jovanovog zaveštanja“, romana Vanje Bulića. A oktobru će prilikom zvanične posete Beogradu, Vladimir Putin, pre...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.