VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ljubica Arsić: Za sazrevanje su potrebni i radost i bol

Svi mi živimo sa istorijom, ne može se bez nje. Oblačimo je umesto pidžame, pijemo sa njom kafu, prepiremo se, kunemo je i praštamo joj, kaže književnica Ljubica Arsić.



Krajem prošle godine obradovala je čitaoce novim romanom – „Četiri kiše“ (Laguna). I književni znalci, i oni koji su sladokusci, kada je o delima Ljubice Arsić reč, ističu sočnost, punoću i specifičnu vedrinu ma koliko mogla biti teška tema ili trenutak u kome piše.

Dobitnica raznih priznanja („Žensko pero“, „Andrićeva nagrada“…), profesor književnosti u srednjoj školi, sastavila je i vrlo zanimljive antologije poput „Na brzaka“ (svetska erotska priča), „Klinci od dva metra“ (priče svetskih pisaca o odrastanju), „Tanjir pun reči“ (priče svetskih pisaca o braku i porodici), „Život je uvek u pravu“ (priče o lepom životu) i drugih.

Zbirke njenih priča „Zona sumraka“, „Samo za zavodnice“, „Maco da l’ me voliš“, „Tigrastija od tigra“ i druge, prevođene na više jezika, obeležene su i svojevrsnom duhovitošću.

Svojim dosadašnjim romanima „Čuvari kazačke ivice“, „Ikona“, „Mango“, „Rajska vrata“, pridodala je dakle i „Četiri kiše“, roman o sazrevanju, emocijama, (samo)ispitivanju… u kome prepliće prošlost i sadašnjost. O njegovom nastanku kaže:

U jednom presudnom letu moji likovi treba da kroz samosavladavanje straha od svega što im se dešava dođu do duševne ravnoteže, što je suština odrastanja. Milica provodi možda svoje poslednje bezbrižno leto strepeći da njeni roditelji nameravaju da se razvedu, u strahu da će se njena prva ljubav, koju doživljava na tom poludivljem ostrvu, brzo završiti. Paško bdi nad životom svoje sestre, njegova majka panično traži muža svog života, odrasli su opterećeni strahom pred zadacima koje treba da ostvare. Strah je naš osnovni pokretač koji nas opominje da treba da ga prevaziđemo i idemo dalje. Ponekad je hladan kao voda, nekad vreo kao plamen, a u tom alhemičarskom postupku kalimo se, jačamo i postajemo sve bolji. Tako zapravo izgleda i odrastanje koje se ne tiče određenih godina već procesa koji se stalno odvija, uključujući sećanje, bez kojeg nema ličnosti.

Zašto naziv baš „Četiri kiše“?

Primetili ste da posle pljuska sve izgleda čisto i jasnije. Pejzaž kao da se oprao i sija, boje su jače, oblici istaknuti jakim konturama. Čovek posle kiše oseća olakšanje, valjda se vodom pročišćava i naš usijani um. Letnji pljuskovi ističu trenutke kada se i u nama nešto prosvetljava i kada se posle stihijnih događaja, kakav je i ovaj sadašnji kojim smo svi zahvaćeni, pojavljuju uvidi sa kojima idemo dalje. Kad mom junaku Pašku sestra dospeva u bolnicu posle trovanja praškom za bubašvabe, u njemu se, kroz bol, otvara neki prozor kroz koji očima mudrog starca može da vidi šta se događa u njegovoj porodici. Ili Milica, koja posle prve ljubavi shvata šta se dešava između oca i majke. Leto sa nemilosrdnim suncem prava je pozornica da se na njemu osvetle deca i odrasli, svet muškaraca i žena, „naših i njihovih“, radost i bol, potrebni da se raste. Oko njih je i more sa svetom nedostupnim čovekovom pogledu, i samo nastalo od kiša, vode koju smo delom dobili iz svemira.

Vaši junaci Milica, Paško, Senka odrastaju, sazrevaju, spoznaju svet, što je povezano sa tugom, bolom… Budući da ste već dugo profesor u srednjoj muzičkoj školi, da li su vam neki đaci bili uzori?

Likovi iz ove knjige su mladi ljudi iz mojih školskih dana. Profesura može da ima jedan negativan aspekt. Bez obzira na prividnu strogost, nastavnik, što se tiče sopstvenog razvoja, može da ostane zaglavljen u adolescentskom dobu. Srećom, pisac u meni me spasava time što sam, pišući, još jednom iživela ona leta kada sam, bežeći od roditeljske dosadne brige, satima lutala, ronila i radovala se što škola privremeno ne postoji. Živela sam u dobu vakuuma, koje nije poznavalo mnoge strahote koje nas sad snalaze. U toj prividnoj mirnoći pripremala se havarija za koju moji junaci još uvek ne znaju jer ih muče lične priče, za njih presudne i strašne. Još uvek ne znaju za rat, bombardovanje, epidemije… Današnji mladi i njihovi roditelji žive sa drugačijom svešću, sa iskustvom strašnih stvari. Mislim da su zato manje izdržljivi, uplašeni i zbunjeni jer nisu imali tu vrstu inkubacije kroz igru, druženje, pentranje po drveću koju je imala moja generacija.

Na poseban način evocirate epohu koja je minula, zemlju koja se raspala… Koliko istorijski koncept oblikuje svest pojedinca?

Da bi čovek mogao da se suoči sa svetom i učestvuje u istoriji treba prvo da se centrira u sebi. To nimalo nije lako jer biti autentičan podrazumeva da ne pristaješ uvek na blejanje i bezbednu toplinu stada. Moji se likovi, na pragu odraslosti ili po godinama već odrasli roditelji, suočavaju sa svetom koji u pokazivanju divota nema milosti niti ikoga štedi. Taj svet nije u staklenoj kugli već pripada prepoznatljivom vremenu i vaspitanju, narodu i istoriji. Ono spolja zajedno sa onim iznutra gradi lik, a samo nedarovit pisac u svojim knjigama uzvikuje parole kojima eksplicitno tumači i poentira, poput političara sa govornice, želeći da time nahrani nerazvijenog čitaoca. Svi mi živimo sa istorijom, ne može se bez nje. Oblačimo je umesto pidžame, pijemo sa njom kafu, prepiremo se, kunemo je i praštamo joj.

Živimo u vremenu u kojem gotovo da nije moguće razgovarati a ne osvrnuti se, planetarno, na aktuelnu temu – virus korona, što postavlja mnoga pitanja. Za početak, kako izgleda vaša svakodnevica?

Pored toga što mnogo čitam, trenutno pišem priču za Laguninu antologiju posvećenu našem velikom piscu Borislavu Pekiću i njegovom ovogodišnjem jubileju. Njegov roman „Besnilo“ pokazuje kako pisac u stvari ne zna zašto o nečemu piše kad to mora da napiše. Ta potreba se kasnije pokaže kao istina. Takođe, uređujem knjigu o putovanjima u kojoj će učestvovati naši najznačajniji savremeni pisci, što mi se čini divnim paradoksom da mislimo o putovanjima sada kad ne možemo da maknemo iz sopstvene sobe! Ili da još malo filozofiram: da bi čovek nadahnuto pisao o kretanju, izgleda da mora da iskusi i mirovanje.

Kako vi sagledavate aktuelnu pandemiju?

Sve što se dešava za mene predstavlja neku vrstu podsticaja kako da sebe ojačam. Ovo su dani u kojima treba da se primirimo i što više vremena provedemo u samoći, što se uvek pokazuje kao težak zadatak koji, vidimo, mnogi odbacuju jer nije lako kad ostaneš sam sa sobom. Tada nema laži, nema prevare. U jednom delu života neophodno je mirovanje kao preduslov da se razvije nešto novo. Mi smo, nažalost, svi na to sad primorani, ali duboko verujem da će mnogima ovo usporavanje pomoći da bolje vide kuda to jure. Uostalom, svi se sad vežbamo u (s)trpljenju.

Vratimo se vašem romanu. Na zanimljiv način uvodite Lenku Dunđersku, veliku ljubav Laze Kostića, a ona je na vašim stranicama veoma živa, putena… Šta vas je motivisalo da je uključite u celu priču?

Lenka je u mom romanu devojčurak sa roditeljima u Veneciji. I ona je na početku svog puta. Učestvuje na karnevalu, udvara joj se jedan tamnokosi gondolijer, u čudnim okolnostima videće crkvu opevanu u slavnoj Lazinoj pesmi. Primetiće da je na plaži muškarci drugačije gledaju, da njeno telo privlači njihove poglede. Lenki je bila podarena lepota, pamet, talenat, obilje darova da bi još i bila srećna, u onom malograđanskom smislu reči. Vidljive naznake njene buduće sudbine u romanu dobijaju ulogu prigušenog zvuka. U životu uvek postoji ponavljanje važnih događaja, prvi put u slaboj snazi da bi se zatim zaorili punim krešendom.

U slojevima romana pretapaju se teme nostalgije, bekstva… Na upečatljiv način bavite se i temom zlostavljanja u porodici?

Nostalgija nije ništa drugo do konzervirane slike dragocenih, lepih trenutaka koji služe kao bitna životna snaga. Oni su naši prostori sreće, kako je govorio Crnjanski. Milica iz moje knjige crpi snagu da preživi očajanje tako što se seli u sećanje o nezaboravnom letu. Nažalost, postoje i ružni događaji, koji takođe ispunjavaju odrastanje. Nasilje u porodici je tabu tema jer izaziva nelagodnost i odbacivanje pri pomisli da teren zaštite i ljubavi može postati poprište povređivanja. Stric zlostavljač iz „Četiri kiše“, koji voli golubove i deci donosi bombonjere, sličan je crnoj, lakiranoj gondoli u venecijanskom kanalu. Inače, za mene je gondola najzlokobnija slika uživanja. Nije čudo što su je futuristi nazvali ljuljaškom za kretene.

Jedno od pitanja koje se provlači među ispisanim redovima jeste – prolaznost. Koliko smo svesni sopstvene prolaznosti? Šta donosi postojanje takve svesti?

Prolaznost zahteva neophodnu svest o stalnom preobražaju jer ne prolazi samo ono lepo već i ono loše. Ne mirimo se sa prolaznošću jer nas ona podseća na sopstvenu konačnost. Da bismo osvojili osećanje besmrtnosti, potrebno je da što potpunije prolazimo kroz život, potpunim življenjem, čak i prolaženjem kroz zajedničko iskustvo koje nas je sada zadesilo. Povezanost ljudskog iskustva u ovim trenucima pomaže da prevladamo i najcrnje događaje posle kojih stičemo neophodnu snagu obnavljanja i uživanja u životu.

Osvrnemo li se i na druge vaše knjige ( „Maco, da l’ me voliš“, „Ikona“, „Rajska vrata“…) primećujemo da vaš rukopis preispituje kliše, temu žene, sočnost života… Šta su vaša književna uporišta i čemu težite?

Zadovoljstvo pisanja o temama koje sam izabrala, odnosno osećaj da sam stvorila nešto što će dopreti do drugih svodi se na, da se vratimo na početak, preovladavanje straha od usamljenosti, prolaznosti i zaborava kroz vezu sa drugima. Takva ljubav bi trebalo da prevlada strahove koji postoje u svima nama, jer uplašen čovek ne može do kraja da bude čovek. Mislim ovde i na ljubav prema sebi, na lično uvažavanje na koje, eto, treba da nas podsete i zabrane. Prezir prema sopstvenom životu poručuje da smo vaške, mali i nevažni, a to nije tačno. Potrebno je da se sačuvamo da bismo ono najvrednije mogli da poklonimo drugima!
 
Izvor: scradar.com/ Blic


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
čitajte bez ograničenja besplatna isporuka preko sajta www laguna rs laguna knjige Čitajte bez ograničenja! Besplatna isporuka preko sajta www.laguna.rs
08.07.2020.
Knjiga će uvek naći put do vas! A posebno predstojećeg vikenda kada na sve porudžbine preko sajta www.laguna.rs važi besplatna isporuka na teritoriji Republike Srbije bez obzira na iznos. Akcij...
više
bukstagramer koji grmi  laguna knjige Bukstagramer koji „grmi“
08.07.2020.
Džejms Trevino ima 24 godine i iz Rumunije je. Poseduje preko hiljadu knjiga koje delom pripadaju njegovom ocu, a delom ih sam kupuje onlajn, a onda se igra njima i pravi sjajne fotografije. Njegov In...
više
njegovo veličanstvo knjigoslastičarstvo laguna knjige Njegovo veličanstvo – knjigoslastičarstvo
08.07.2020.
Da su knjigoljupci spremni na različite izazove, vratolomije i ludorije kada su knjige i čitanje u pitanju – to već znate. Inače ne biste čitali ovaj tekst. U potrazi za atraktivnim sadržajem, naiš...
više
ekskluzivno nova priča mirjane bobić mojsilović laguna knjige Ekskluzivno: nova priča Mirjane Bobić Mojsilović
08.07.2020.
U iščekivanju novog romana Mirjane Bobić Mojsilović, danas vam poklanjamo njenu još neobjavljenu priču. KIŠA  „Dobro jutro.“ Odmah sam se trgla. Bila je to prva rečenica koju sam ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.