Laguna - Bukmarker - Liz Mur: Nikad ne znam kako će se priča razvijati sve dok ne sednem da je pišem - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Liz Mur: Nikad ne znam kako će se priča razvijati sve dok ne sednem da je pišem

Sa Liz Mur, profesorkom kreativnog pisanja na filadelfijskom Univerzitetu Templ i dobitnicom Rimske nagrade za književnost 2014. godine, razgovaramo o njenom najnovijem romanu „Reka duša“.

Foto: Maggie Casey

Nedavno sam završila čitanje Vašeg romana „Reka duša“. Kakva neverovatna knjiga! Možete li ukratko da objasnite o čemu je reč za one koji je nisu pročitali?

„Reka duša“ je priča o dve sestre koje su odrasle nedaleko od filadelfijske četvrti Kenzington, jednog od epicentara epidemije zavisnosti od narkotika u Sjedinjenim Državama. Iako su kao deca bile veoma bliske, one su se s vremenom otuđile. Starija sestra Miki je policajka, a mlađa Kejsi zavisnica od heroina koja živi na ulici. Kejsi nestaje upravo u trenutku kada u Kenzingtonu dolazi do niza ubistava žena sličnog opisa. Pribojavajući se da nestanak njene sestre ima nekakve veze sa misterioznim ubistvima, Miki započinje istragu. Tako priča počinje.

Šta Vas je inspirisalo da napišete ovu knjigu? Stiče se utisak da niste baš sve mogli da izmislite. Da li ste možda doživeli nešto od onoga o čemu pišete ili bar svedočili nečem sličnom?

Moglo bi se reći da sam imala dva izvora inspiracije. Jedan od njih su iskustva članova moje porodice, pripadnika različitih generacija, koji su, kao i mnogi Amerikanci, imali tu nesreću da upadnu u kandže zavisnosti. Drugi sam pak pronašla 2009. godine, neposredno po dolasku u Filadelfiju, kada me je fotograf Džefri Stokbridž pozvao da mu pravim društvo dok je radio seriju portreta stanovnika Kenzingtona i fotografisao neke tamošnje građevine. Bio mu je potreban neko ko bi intervjuisao njegove modele dok ih on fotografiše. Pratila sam ga samo nekoliko puta, ali ono što sam tamo videla i priče ljudi koje sam susretala su me toliko dirnuli da sam odlučila da samostalno nastavim obilaske tog kvarta. U početku sam samo pisala skice koje su postale osnova za neke od opisa u knjizi, a kasnije sam počela i da volontiram u nekim od lokalnih humanitarnih organizacija. Sva ta iskustva bila su mi od velike koristi prilikom pisanja „Reke duša“.

Vratimo se na trenutak na početak Vaše karijere. Kako ste postali pisac? Šta Vas je najviše privuklo?

Još od malih nogu sam volela da pišem. Redovno sam vodila dnevnik... Tokom odrastanja sam u stvari najviše pisala poeziju. Na koledžu me je više interesovala muzika. Svirala sam gitaru i pisala pesme. Bila sam član jednog benda. Pošto sam studirala u Njujorku, jedno vreme sam radila u prodavnici gitara u Grinič vilidžu. Tamo sam srela gomilu ljudi koji su se na ovaj ili onaj način bavili muzikom. Posle izvesnog vremena sam ponovo počela da se zagrevam za pisanje, a ono što sam pisala uglavnom je imalo veze sa muzikom. Napisala sam seriju međusobno povezanih kratkih priča o muzičkoj industriji, koje su ubrzo zatim ušle u sastav mog prvog romana pod naslovom The Words of Every Song. U tom trenutku sam morala da odlučim šta zapravo želim, da li ću se zaustaviti na toj jednoj knjizi koja je proizašla iz mog interesovanja za muziku ili ću nastaviti da se bavim pisanjem. Posle kraćeg razmišljanja došla sam do zaključka da je vreme da svoju muzičku karijeru – ako se to uopšte tako moglo nazvati – privedem kraju. Od tada sam se ozbiljno posvetila pisanju, što je rezultiralo objavljivanjem romana Heft 2012. godine i The Unseen World četiri godine kasnije. „Reka duša“ je moja četvrta knjiga. U svakom romanu se bavim nekom drugom temom (ili temama) i jedino ih zaista povezuje činjenica da je u svakom od njih naglasak na likovima, to jest da likovi uvek imaju prednost u odnosu na ostale elemente priče.

Napisali ste tri knjige, ali kako izgleda stvarna popularnost otkrili ste tek nedavno, kada su voditelji Ej-Bi-Sijevog jutarnjeg programa Good Morning America svom milionskom auditorijumu preporučili Vaš najnoviji roman. Kako je to izgledalo?

Bilo je to zaista neobično iskustvo. Mislim da se moja književna karijera razvijala u pravom smeru, ali veoma, veoma sporo. Moj prvi roman je po objavljivanju stigao do relativno uskog kruga ljudi. Nešto više njih je pročitalo drugi, ali to se ni na koji način ne može porediti sa brojem čitalaca koje je za ovo kratko vreme privukla „Reka duša“. U celoj priči najbolje je što su zahvaljujući ovoj poslednjoj mnogi od njih počeli da pokazuju interesovanje i za moje prethodne knjige. To mi mnogo znači, jer sam u njih uložila godine rada. Prilično sporo pišem. Ulažem mnogo truda u svaku knjigu i potrebno mi je bar četiri do pet godina da ih završim. Drago mi je što neke od njih sada otkriva nova publika. Kada su mi stigle lepe vesti o „Reci duša“, kada sam čula da je preporučena u emisiji Good Morning America i da se našla na listi bestselera, bila sam veoma srećna, ali sam pomislila da ipak ne bi bilo prikladno da organizujem veliku proslavu jer knjiga govori o veoma ozbiljnoj temi i problemu sa kojim se suočava veliki broj porodica u Americi, uključujući i moju. Sve u svemu, ovaj uspeh je u meni probudio neobičnu kombinaciju osećanja.



Možete li mi reći nešto više o nedaćama sa kojima se suočila Vaša porodica kada je reč o bolestima zavisnosti? Kolike su bile razmere problema? Kako je sve to uticalo na Vas? Nadam se da ovo nije suviše bolno pitanje.

Pre objavljivanja knjige dugo sam razmišljala o tome koliko bi trebalo da otkrijem, jer sam bila sigurna da će mi pre ili kasnije neko postaviti takvo pitanje. Samo pitanje je, s obzirom na sadržaj knjige, sasvim na mestu. Najviše što mogu da kažem je da se nekoliko članova moje porodice borilo sa ovim problemom. Bilo bi krajnje neodgovorno sa moje strane da ulazim u detalje, jer verujem da o tim iskustvima mogu da govore samo oni koji su kroz njih prošli. Moje mišljenje o organizacijama koje pružaju pomoć zavisnicima je komplikovano i o tome bismo mogle da vodimo poseban razgovor, ali moram ipak da naglasim da mi je drago što svaka od njih strogo poštuje pravo na anonimnost onih koji su im se obratili za pomoć. To je, dakle, sve što bih mogla da kažem o toj temi. Svaki pisac unosi poneki element autobiografskog u ono što piše. Neki nisu spremni da to priznaju, ali ja jesam. Mislim da u svakoj knjizi koju sam napisala ima detalja iz moje lične i prošlosti moje porodice.

Kada već pominjete porodicu, kako su porodični život i deca uticali na Vaše pisanje? Da li su uopšte uticali?

Naravno da jesu, ali do početka pandemije nikada nisam imala problema sa pronalaženjem vremena za pisanje. Sada smo se prvi put našli u situaciji u kojoj ceo život moramo da organizujemo oko brige o deci. Moj suprug ima stalni posao koji, na sreću, može da radi od kuće. Problem je u tome što sastanci sa klijentima zahtevaju od njega da pred kompjuterom provodi veći deo dana. U slučaju da imam obaveze oko promocije knjige, on preuzima na sebe sve ostalo. U takvim okolnostima najlakše je odložiti pisanje. Staranje o mališanima ne mogu da prepustim nikom drugom, ali pisanje može da sačeka. To nije tako veliki problem jer nisam vezana rokovima. Ne volim da prodajem knjige unapred. Uvek prvo završim rukopis pa ga onda ponudim izdavačima. Nisam od onih pisaca koji vole rokove. Doduše, kada malo bolje razmislim, u ovom trenutku možda i ne bi bilo tako loše imati nekog urednika koji bi me gnjavio zahtevima da mu pošaljem nove stranice. Bojim se da od ozbiljnijeg pisanja ipak neće biti ništa sve dok decu ne vratimo u obdanište.

Kažete da sporo pišete. Koji segment procesa Vam oduzima najviše vremena? Istraživanje, skiciranje priče, pažljivo oblikovanje rečenica? Ili možda svi ti elementi?

Problem u tome što nikad ne pravim skicu, tako da nikad ne znam kako će se priča razvijati sve dok ne sednem da je pišem. Ponekad mi se dešava da pomislim da sam poslala likove u pogrešnom smeru i onda moram da ih vraćam na početnu tačku... Jedino što stvarno znam jeste početna premisa knjige: znam ko su glavni likovi, gde se nalaze u vremenu i prostoru i šta je njihov prvi problem. Kada je u pitanju „Reka duša“, znala sam da ću pisati o dve sestre. Znala sam čime se bave i kakve su im životne okolnosti. Znala sam da će Kejsi nestati, ali ne i šta će se zatim dogoditi. Nisam znala da li će biti živa ili mrtva. Nisam znala šta će se desiti sa Mikinim poslom. Nisam znala ko je ubica. Nisam znala ništa više od toga. Svaki obrt i novo otkriće u istrazi su i za mene bili iznenađenje. Zbog toga često moram da se vraćam, radim ispravke i prilagođavam priču. Sve to mi oduzima dosta vremena. Kada bi neko video dokumente sa beleškama u mom kompjuteru – sa svim uzvičnicima, uputstvima napisanim velikim slovima i obeleženim delovima teksta – pomislio bi da sa mnom nešto nije u redu.

U redu, nećemo Vam provaljivati u kompjuter. Imate li savet za buduće pisce?

Mrzim reč disciplina, ali s vremenom sam shvatila da u poslu kojim se bavim mora postojati neka vrsta radne discipline. Recimo da je poželjno da odlučite šta vam je krajnji cilj i napravite plan za njegovo ostvarenje, od koga ni po koju cenu nećete odustajati. Ne dozvolite da vam trivijalnosti skreću pažnju sa onoga što želite da postignete. Najbolji savet koji sam ikada čula bio je da ne postoji kreativna blokada. Ako sednete pred praznu stranicu, zaboravite na vesti, društvene mreže i dopisivanje, i jedan deo dana posvetite pisanju, stvorićete nešto. Ako to ponovite dovoljno puta, reči će se nagomilati. To je veoma važan prvi korak. Morate naučiti da redovno, na organizovan način, izbacujete iz sebe reči. Sledeći korak je da od tih reči napravite nešto što će drugi želeti da pročitaju. Sam čin proizvođenja reči i njihovo akumuliranje na stranici je nešto što mnogi pisci izbegavaju. Meni to pomaže. Pisanje nije naročito zabavna aktivnost, ali na mene deluje terapeutski, omogućava mi da doživim svojevrsnu katarzu. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih se bavim ovim poslom.

Autor: Zibi Ovens
Izvor: zibbyowens.com
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
ljubitelji tolkinovog univerzuma, spremite se osvojte novu društvenu igru rat za prsten  laguna knjige Ljubitelji Tolkinovog univerzuma, spremite se - osvojte novu društvenu igru „Rat za Prsten“
23.02.2024.
Za sve fanove fantastike, Tolkinovog univerzuma i društvenih igara imamo sjajnu vest –  vreme je za novo darivanje na našem Instagram profilu laguna_knjige!   Ovom prilikom nagrađu...
više
ekranizacija tetovažera iz aušvica stiže 2 maja na male ekrane pogledajte tizer trejler video  laguna knjige Ekranizacija „Tetovažera iz Aušvica“ stiže 2. maja na male ekrane – pogledajte tizer trejler [video]
23.02.2024.
Na male ekrane stiže šestoepizodna serija zasnovana na bestseleru Heder Moris „Tetovažer iz Aušvica“, koji pripoveda o istinitim događajima i tome kako su se Lali i Gita Sokolov upoznali kao zatočenic...
više
emotivno i intrigantno predstavljen roman sonje ćirić da li i kod tebe pljušti  laguna knjige Emotivno i intrigantno – predstavljen roman Sonje Ćirić „Da li i kod tebe pljušti?“
23.02.2024.
Pred beogradskim čitaocima predstavljen je roman nagrađivane književnice i novinarke Sonje Ćirić „Da li i kod tebe pljušti?“. Pored autorke, o romanu u kome je predstavljen razgovor dvoje otuđenih dru...
više
ana atanasković predstavila roman moja ljubav nikola tesla pred čitaocima u aranđelovcu laguna knjige Ana Atanasković predstavila roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ pred čitaocima u Aranđelovcu
23.02.2024.
Dok piše novi roman, autorka Ana Atanasković i dalje među čitaocima širi priču o knjizi „Moja ljubav Nikola Tesla“. Poslednje predstavljanje bilo je pred publikom u Aranđelovcu, u punoj sali Narodne b...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.