VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Laž u kojoj živimo već liči na ozbiljno negovanje ludila

„Triler je izazovna forma. Osećao sam veliku nelagodnost dok sam pisao ovu knjigu, trudeći se da ne podlegnem teorijama zavere.

Ali, svesno sam se opredelio za taj žanr zato što sam shvatio nešto što se nedovoljno primećuje – sad gotovo da nema teorija zavere. Naši i svetski moćnici postali su toliko bezočni i osioni da ono što se nekada tajilo otvoreno nagoveštavaju. Ne postoji više tajna, postoje bezobzirni klanovi. S druge strane, opredelio sam se za triler da bih omogućio čitaocima da na ugodniji način pročitaju mnogo ozbiljnija poglavlja, koja imaju ponekad i esejističko-naučni karakter o genetici, geopolitici, genici kao političkom ogranku genetike i mnogim drugim ozbiljnim temama. To je bila neka vrsta dobronamerne prevare“, kaže u razgovoru za Danas o svom novom romanu „Pre nego što bude kasno“ Dušan Miklja, pisac i novinar sa višedecenijskim dopisničkim stažom. Knjigu je objavila izdavačka kuća Laguna.



Kako ste došli na ideju na krenete od malo poznate priče o dobrovoljnom radioaktivnom zračenju američkih zatvorenika za novac iz koje izrastaju globalni problemi od migracija i demografije do kontrole svesti?

To fantastično područje knjige koje deluje neverovatno upravo je najviše istinito. Ti opiti na zatvorenicima su se zaista sprovodili u zatvorima u američkim državama Oregon i Vašington u vreme kad je postojala nada da to može da bude korisno i u neke zdravstvene svrhe. Zatvorenicima su plaćali da ih potapaju u neku radioaktivnu smešu da bi videli kako to utiče na plodnost. Ja polazim od nečeg što se dogodilo, a pobunjenik savesti koji je opisan kao „Alhemičar“ – upravnik zatvora, počinje da razmišlja o svemu tome da bi otkrio da je to samo vrh ledenog brega. Da se uplitanje države u demografska kretanja, u strukturu stanovništva ne završava samo sa tim opitima već da je to jedan mnogo rasprostranjeniji vid širenja političkog i svakog drugog uticaja. Praktično ovladavanje svim planetarnim materijalnim izvorima, ali i umnim bićem čoveka.

Sve te teorije imaju savršenu unutrašnju logiku i vode do saznanja koja su često zastrašujuća i parališu svest. Kako doći do onog o čemu pišete u ovoj knjizi – savesti i otpora onome što nam se dešava?

Imajući u vidu moć tih svetskih mehanizama i manipulacija, čovek pomisli da mu preostaje jedno pojedinačni gest. Naravno da se pita kako on može da nadvlada tako moćnu mašineriju. Ali, istorija nas uči da nije sve u brojevima. Ja često navodim primer koji aksiomatično dokazuje da je hrišćanstvo nastalo više kao sekta nego pokret i da je u najdoslovnijem smislu bilo pod zemljom – u katakombama. Pa, moćne Rimske imperije više nema, a hrišćanstvo je postalo jedna od najvećih svetskih religija. Najzad, ti pobunjenici savesti jesu malobrojni, ali vidimo da se ti plamičci male vatre često rašire u veliki požar.

Koliko imao autobiografskog u liku vašeg junaka Huga Vulfa, američkog novinara sa beogradskim korenima?

Možda to neskromno zvuči, on ima mnogo autobiografskog. Praktično Hugo Vulf živi i boravi na mestima i suočava se sa istim temama sa kojima se suočavao i autor ovog trilera.

Ova knjiga govori o još jednom fenomenu – beskrajnim mogućnostima manipulacije na svim nivoima.

Postoje mnogi ljudi koji ne shvataju da su deo mehanizma. Zato ima tako malo pobunjenika savesti. To nije samo pitanje saznavanja nego i pitanje savesti, doslednosti, moralne čvrstine, najzad i razboritosti. Kad razmišljam o ovim procesima u Beogradu, vidim da najveće ogorčenje proizvodi upravo to odsustvo istine kod vlastodržaca, to što živimo usred laži koja postaje toliko lepljiva i odvratna da nam se čini da jedva izvlačimo noge iz nje. Kad govorimo o manipulacijama i lažima, strašno je to što vladajuća stranka, za koju se govori da je jedna od najvećih u Evropi – da ima neverovatnih 600.000 članova, ne može da pronađe bar desetak ljudi koji svojom pojavom i govorom na televiziji ne pobuđuju gnušanje. Motivi pobune u čoveku nisu političke prirode, kako se najčešće tumači, već prosto nezadovoljstvo, očajanje, gnev i potreba da se živi u drugačijem svetu koji ne bi bio svet privida, nego svet stvarnosti. Želeo bih da se nada da ćemo živeti u normalnoj zemlji kad-tad ostvari, jer je nepodnošljivo živeti u laži. To zaista vodi ludilu i sva ta nasilja koja se dešavaju nisu slučajna. Čitao sam da se u Staroj Grčkoj negovala prosvećenost da bi narod mogao da učestvuje u demokratiji, što znači – sve to što se neguje na našim televizijama nije nimalo slučajno. To je podmuklo pražnjenje uma od svakog ozbiljnog interesovanja za životne pojave i teme, usredsređivanje pažnje na beznačajnosti kako bi neprosvećenim narodom moglo lakše da se manipuliše.

Zbog čega današnje globalističko društvo prati pojam „vladari sveta“?

Zato što uistinu, kad pogledate svet, njim upravljaju vladari koji imaju moć. To deluje neverovatno. Meni je palo na pamet da robovlasništvo možda i nije bilo najgori poredak u istoriji, jer je robovlasnik morao da se stara o robu – da ga ishrani i da mu pruži konačište, da ga održava u životu jer je shvatao da mu je potreban zdrav i snažan čovek za obavljanje posla. To je više nego što imaju mnogi zaposleni radnici kod savremenih poslodavaca i nije ni malo fantastično pomisliti da je i takvo jedno društveno uređenje, poznato kao najozloglašenije, imalo svoje prednosti u odnosu na stanje danas.

Postoje li razlozi zbog kojih je baš Afrika najviše „platila“ cenu globalizacija i manipulacija?

Ja sam živeo više godina u Africi i imam posebnu ljubav i naklonost prema tom kontinentu. I kad sam razmišljao šta je to privlačno u Africi, prvo mi je padao na pamet prostor, čak je i ta nebeska kapa nekako veća nego u Evropi. Ali, taj prostor je posledica ispražnjenosti – jednog od najokrutnijih i najgenocidnijih zločina u istoriji. To jeste počelo sa trgovcima robljem, a imamo primere i vrlo okrutne sadašnjosti. To sa bolestima možda zaista spada u teorije zavere, ali postoje priče da su neke od najstrašnijih bolesti „pobegle“ iz laboratorije. Naravno, to je teško dokazati, ali ono što je dokazivo jeste da su čak neki ministri vojni – Dik Čejni, na primer, i Donald Ramsfeld bili jedno vreme ministri odbrane, a jedno vreme akcionari velikih farmaceutskih kompanija. U ovom trileru izričito se pominje da su svojim potčinjenima dali nalog da te lekove ne izvoze u Afriku, jer im se Afrikanci nisu činili kao dovoljno dobre mušterije, pa im je bilo svejedno da li će nastaviti da umiru od tih strašnih bolesti koje su inače najraširenije u Africi.

Gde je u svemu tome prostor Balkana?

Balkan je na prilično niskoj lestvici. Neću pominjati ime, ali ja sam upoznao jednog psihijatra koji je ovde kod nas nad psihijatrijskim bolesnicima obavljao opite tako što im je davao lekove koji još nisu imali zvaničnu dozvolu da se upotrebljavaju. Zato je verovatno primao veliku naknadu, jer ti njegovi poslodavci nisu smeli taj lek da koriste u svojoj zemlji.

Da li to znači da smo nalik onim američkim zatvorenicima, samo što nam se ništa ne plaća, jer ni ne znamo da smo deo raznih eksperimenata?

Tu stvarno ima nepodnošljivog licemerja, jer često se to predstavlja kao ‘projekat’. Počinjem pomalo da se gnušam te reči, jer se pod projektom sve podrazumeva, pa to može biti i davanje leka najnezaštićenijoj vrsti pacijenata kao što su to duševni bolesnici. Mislim da smo mi, a to se vidi i po ovim usmerenim migracijama, na neki način neki opitni poligon za mnogo ozbiljnije geopolitičke poduhvate.

Vaša pretposlednja knjiga „Hronika nastranosti“ prevedena je na engleski jezik. Šta je privuklo strane izdavače?

Mi svi primećujemo, ali nekako nema dovoljno svesti o činjenici, da danas u mnogim zemljama sveta vladaju, jako se ustežem od preterane reči, poremećene ličnosti. Kad to kažem, ja mislim i u onom širem društvenom, ne samo medicinskom smislu, mada se često događa da su i doslovno poremećeni. Strašno je to što o našim sudbinama i životima miliona ljudi odlučuju takve ličnosti, a ti primeri su toliko neverovatni da je recenzent knjige, naš poznati književni kritičar i pisac Mihajlo Pantić napisao da „život u tim prikazima deluje fantastičnije od same mašte“. Zašto je to bilo potrebno da se napiše? Da citiram Gintera Grasa: „Politiku treba razobličiti pre nego što se preruši u istoriju.“

Da li i savremena srpska politička scena zaslužuje jednu takvu knjigu?

Apsolutno. Mislim da mi sad postajemo gotovo avangarda. Ja zaista mislim da mi živimo, kako sam već pomenuo, usred laži koja postaje toliko nepodnošljiva da to već liči na ozbiljno negovanje ludila. Mi svi znamo kakav je ovde život, čak i same vlasti priznaju da je često mukotrpan, da se ljudi suočavaju, u najdoslovnijem smislu, sa egzistencijalnim teškoćama, a kad gledate režimske televizije i kad čitate režimsku štampu, sve je neverovatno lepo i dobro. To je, po medicinskoj definiciji, ali i za amatera, apsolutno negovanje ludila. Ne znam da li u bilo kom zakonodavstvu u bilo kojoj zemlji postoji to kao prekršaj ili zločin. Ako ne postoji, mislim da je vreme da se uvede.

Ljudi koji zaslužuju priču

Želja izdavača i nekih mojih prijatelja je da napišem neku vrstu autobiografije pod naslovom „Zatvoreno zbog popisa“. To je dobar naslov, ali to deluje malo neskromno, mada ima mnogo toga što sam sticajem okolnosti doživeo. Bio sam u više od devedeset zemlja na svih pet kontinenata, upoznao razne ličnosti kojima se divim, ali i mnogo više onih drugih. Novopazarski sajt Ekerman tražio je da napišem tekst o ličnostima koje su u mom, da kažem, kvazipolitičkom životu, ostavile najveći utisak na mene. Moj odgovor bio je: „ljudi koje vlast nije promenila“. Takvih je vrlo malo, ali ih ima. Recimo, Avgustinio Neto. On je bio ne samo gerilac i državnik, već i pesnik. Takav je Pertini, koji stalno beži iz predsedničke palate u svoj stančić kod fontane „Trevi“ jer se bolje osećao kao građanin nego kao državnik. Takav je bio Vizental, koji je ceo svoj život posvetio lovu na naciste. Sećanje na te ljude prosto zaslužuje da bude ispričano. Tu je, recimo, sjajna Monika Viti, glumica koja je igrala u pomalo hermetičnim Antonionijevim filmovima. Ona je bila, kako se kaže, toliko narodska žena, svi su je u kraju Rima gde je živela obožavali, iskreno je pripadala tom narodu, a bila je u stanju da odigra zahtevne, gotovo metafizičke uloge. Prosto, postoje ljudi koji zaslužuju priču. Zato to ne bi bila toliko autobiografija nego, kako je Mihiz napisao, autobiografija o drugima.

Novinari i pisci

„Ja mislim da svi novinari mogu da budu i književnici. To nije nikakva neskromnost ili pogrešno procenjivanje. Jednostavno novinari su češće, više i temeljnije u dodiru sa životom nego oni intelektualci koji sva znanja stiču čitajući knjige i, kako se to obično kaže, u kabinetu. Taj dodir sa životom je prednost novinara, a ono što je tu loše jeste njihova nestrpljivost, zbog čega je često njihov književni poduhvat skica. Za književnost je potrebna nešto veća temeljnost. Ja sam imao sreće, i to smatram nekim darom bilo sudbine ili Boga, da sam mnogo putovao, da sam se više godina bavio novinarstvom i, bez lažne skromnosti, mogu da kažem da poznajem svet. A kad poznajete svet, onda možete i da upoređujete. Imate toliko obilje građe da ona izvire iz Vas kao iz neke napukle brane. To je delom potreba, a delom i misija da kažete nešto što nije dovoljno poznato u našoj često skučenoj sredini“, objašnjava Dušan Miklja odgovarajući na pitanje da li se u svakom novinaru krije nesuđeni pisac.
 
Piše: Jelena Tasić
Izvor: Danas


Povezani naslovi
predstavljen ljudski aparat  laguna knjige Predstavljen „Ljudski aparat“
20.02.2019.
Beogradska promocija romana „Ljudski aparat“ Marka Brakovića održana je 19. februara pred prepunim Delfi Caféom u SKC-u. O knjizi su, osim autora, govorili recenzent Ivan Điković i pisac i voditelj Al...
više
 carstvo sunca tema novog laguninog književnog kluba laguna knjige „Carstvo sunca“ – tema novog Laguninog književnog kluba
20.02.2019.
Tema novog Laguninog književnog kluba, četrdeset devetog po redu, biće višestruko nagrađivani roman „Carstvo sunca“ Dž. G. Balarda, po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za šest ...
više
promocija knjige nedostojna keri čin laguna knjige Promocija knjige „Nedostojna“ Keri Čin
20.02.2019.
Promocija romana „Nedostojna“ Keri Čin održaće se u četvrtak 28. februara u 18 sati u Delfi Caféu (Kralja Milana 48) u Beogradu.   O knjizi će osim autorke govoriti i urednica u Laguni Nevena M...
više
nauka podstiče parove da zajedno čitaju laguna knjige Nauka podstiče parove da zajedno čitaju
20.02.2019.
Ispostavlja se da parovi koji zajedno čitaju čine dobru stvar za svoju vezu. Čitanje, u stvari, ima moć da ih zbliži, pretvarajući čin usamljenosti u nešto prelepo za dvoje, kažu psiholozi. Nak...
više