VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Tantal zabušant i kraljica Sub-ad

21.06.2012.
Što je nebo da je list hartije,
što je gora da su kalemovi,
što je more da je crn murećep,
pa da pišem tri godine dana,
ne bih mojih ispisala jada.

(narodna)

U prvi sumrak su se treskom otvorila vrata komšijskog ulaza. Iz njih je istrčao pas veličine adolescentnog medveda koji je na povocu vukao majku njegove vlasnice. Dotična, vođena naglim ubrzanjem, nije uspevala ni da dodirne zemlju, narušavajući svojim kretanjem ugled gravitaciji. Pomenuti pas marke Bokser je, s obzirom da očito nije hranjen par godina, odmah probao da pojede nekoliko slučajnih prolaznika, da bi se potom bacio na sitnu, ali brzu hranu u formi našeg Ikara Varvarina. I dok su se željeni zalogaj i komšijska zver ganjale u krug, komšinica i ja smo se uzverale na prvo raspoloživo drvo.

- Gospođo, ja više ovako ne mogu, procvilela je komšika.
- Zar je dotle došlo? A, o čemu pričamo?
- Znate moje treće dete, najmlađu?
- Kako da ne, mnogo je slatka, pokušavala sam u sećanje da dozovem njenu treću ćerku, koju često viđam kako pravi kolače od peska i trave u našem dvorištu.
- Iduće godine završava gimnaziju...
- Gimnaziju?! Tako mala?! – vreme se bekeljilo na mene u sprintu.
- Nije više mala...ja ne mogu...ove dve su na fakultetu, kad i ona završi srednju školu, ja ću da se napijem...
- Kako, molim?!
- Kao svinja.
- Ali gospođo, nemojte tako...to nema smisla, našta to liči...da pijete sami. Molim vas, pozovite i mene, napićemo se zajedno...
- Kao svinje?
- Da.

Onda smo sišle s drveta, ja sam iz čeljusti njenog kućnog ljubimca izvukla ostatke našeg i razišle smo se. U nadi da će konačno majčinskim prosvetnim patnjama ipak možda jednom doći kraj. Makar i naizgled.

Moj život je pakao lično. Moji živci su tanka paučina. Ja više ne mogu. Danas sam imala usmeni ispit iz matemaike. Velika matura. Ja ne mogu više u škole da idem, ovo mi je treća sa sve mojom...ja sam mislila da sam škole otkad završila. Jes da je život škola večita, ali ne ovako, aman. Kad sam ja krenula u školu, obesili su mi ključ oko vrata. Škole sam ispozavršavala, vratila ključ i to je to. Moj otac je ponekad išao na roditeljske sastanke, mada mahom u osnovnijem školovanju, jer je posle u gimnaziji zaključio da su mame postale tetke i da ga taj davež zamara. I to je to. Ovo sad...nije tako. Ti njima ključ oko vrata, oni tebi kamen mermerni. I guraš sizifovski kao balegar, guraš, kotrljaš i pitaš se šta ti je sve to trebalo...i ta kao saradnja škole i roditelja...ja više da sarađujem ne mogu...tresu mi se ručice, kunem se, robijaću nekog...ne znaš ko je gori, deca ili učitelji...mrtvu trku trče, kao da ih je neko najmio da ti krate živce i od njih prave rezance za udavačku supu.

Kad se samo setim, onako na preskok, tri puta sam išla u osnovnu školu, moju ni ne računam. Bila sam član svih roditeljskih saveta, predsedavala razredima roditelja, učestvovala u savetima škole, živce su mi moje izjeli...da sam s isključenim bojlerima pričala, bolje bi se razumeli...to je sve opšta zavera, da vam ja kažem...proglasili su me slovenačkim nacionalistom, jer sam se zalagala za genitiv u negaciji i molila da se pravilan slovenački koristi i van matičnog predmeta, a ne da se ostali predmeti uče na dijalektima nikad viđenih čuka i gudura. Onda su me napale neme karte, u eri tehnike i tehnologije, Magelanova sestra rođena je decu učila geografiju pomoću nemih karata, na kojima su crtali, za pozitivnu ocenu, reke u Argentini...za koje sam sumnjala da uopšte i postoje. Naravno i reke u Sloveniji, reke za koje niko nikad čuo nije. Doduše, kad sam pozvala Zavod za školstvo, oni su za njih čuli, ali su se zaprepastili što deca uopšte znaju za te reke, jer one spadaju u kategoriju sezonskih kanalizacija. Pola sveta je preko interneta gledalo direktan prenos eksplozije na Suncu, a mi smo na nemoj kamiljoj koži tapkali za Markom Polom, peške.

Obaška što su me sve vreme maltretirali plakatima. To je kao savremeni metod lakšeg učenja. Kako da ne...dan danas nosim tragove lepka, makaze su moje drugo ja. Naravno da deca treba da prave plakate, a ne roditelji. Naravno, da se ona nauče. Sa tim sam se potpuno slagala, sve dok se nije ispostavilo da sam u tom slaganju usamljena. Naše dete je imalo najgore plakate, jer ih je pravilo samo, prosto nije moglo da konkuriše roditeljima ostatka razreda. Učiteljice, naravno, nisu primećivale da najlepše plakate rade najveštije mame. Tu sam shvatila da je đavo odn'o šalu i probudila svoje zanemarene seckačko-likovne kvalitete. Trebalo mi je samo nekoliko sati, tri tube lepka, dva hektara hamera i krojačke makaze da se nađem izložena u školskom hodniku, kao jedan od naboljih plakata u generaciji. Što nije malo, kada se uzme u obzir da je jedan od tada aktuelnih ministara za svoj plakat dobio četvorku. I to iz resora koji je dužio.

Jesam li pomenula izborne predmete, njih sam najviše volela...bog me je pogledao kada je naš Mali Sin, umesto heklanja, izabrao kuvanje. Ručni radovi me uznemiravaju, mogu da skuvam hrane za masovnu mobu, ali jedno idrijsko miljence bi mi ozbiljno narušilo i inače rovitu osnovnoškolsku mentalnu ravnotežu. Uzevši to u obzir, Princeza se odlučila za astronomiju. Noćima sam pratila put Meseca i treptanje zvezda, jer je ona u to vreme morala da spava...ušla sam u dubiozu merenja vremena od pamtiveka do danas, sve sam nekako savladavala dok ostraćšena nastavnica nije zapovedila da se napravi plakat. I to za ocenu. Princeza je talentom vrhunskog baksuza izvukla plakat na temu »Astronomija kod Sumera, Feničana i Rimljana«. Sedmi razred. Bio je to prvi nasrtaj Sumera na mene...ja Sumere, inače, baš volim, bili su fin svet...živa sam izginula probijajući se kroz džunglu neistraženog i naslućenog, Rimljani i nekako, ali Sumeri...i napravila sam plakat lep kao lutka, em sadržajniji od drugih roditeljskih plakata. Problem je nastao kad sam dobila četvorku. Bez objašnjenja. Naravno da je nastavnica računala na to da ću ćutati kao što su drugi ćutali, jer važila je opšta konspiracija, nastavnica zna da plakate rade roditelji, roditelji znaju da ona zna i zato koju god ocenu da dobiju, oni mudro ćute da kolo zavere ne bi bilo prekinuto. Kako da ne...sutradan sam sa plakatom pod miškom otišla u školu i tražila objašnjenje, htela sam da mi objasni čega na plakatu nema, šta nisam napisala...gledala me je u šoku, naravno da nije imala traženi odgovor. Ali sam ja zato tražila peticu. Svega mi je bilo dosta, i nje i Sumera i plakata i zvezda i prestupnih godina i Feničana i zadataka za koje se ne daju materijali, ni uputstva za zadatke koji prevazilaze u školi naučeno...Ukratko, iz astronomije sam imala peticu. Matematike, hemije, fizike da ni ne pominjem, to je dužio Žmu. Ja od prirodnih nauka savladavam samo biologiju, i to dok ne postane hemija, jer mi se tu nekako otužno zgadi i sve lepo i čarobno što diše, lista, cveta, mrda brkovima i leti naokolo, postane niz formulastih čudovišta koja demonstriraju seksualno manijaštvo sa svim sa čim u dodir dođu, i uopšte se opisuju rečima koja za žive stvorove nisu.

Godinama je to trajalo, možda čak i decenijama, vekovima...Činilo mi se da mi je svanulo kad je i poslednji objekat prosvete izašao iz osnovne škole...mada, tad je već onaj najstariji vodio bitku sa gimnazijskim alama i čumama. Nikada neću zaboraviti kako nam je direktor gimnazije, na prvom, premijernom, kolektivnom roditeljskom sastanku, objasnio da ćemo sada svi mi koji smo navikli da nam deca donose petice iz škole, videti kako izgledaju kečevi. Samo što nisam pala sa stolice. Nisam znala da tome služe škole...da od odličnjaka naprave ponavljače. Živote...A, onda je u gimnaziju zaglavilo i ovo dvoje mlađe dece ludo...Šta da vam kažem, živa nisam...prosto ne znam ko je gori, da l deca koju stalno prepadaš onim »Učiš li?«, a ono te gleda prezrivo kao više biće jednoćelijski organizam, »Naravno da učim!«...a onda ispadne da to nije baš tako...ili nastavnike koji samo cvrče i cvile kakva su ova današnja deca i kako su oni jadni i kuku lele njima sirotima. Što je, fakat, tačno, niko im nije rekao dok su studirali da će raditi sa decom, pedagogija i prosveta se mahom fokusiraju na žirafe...Naravno da im nije lako, a šta ja da radim kad me muke spopadnu? Da zovem majku ministrovu, jer me ministar laže ili neće da odgovara na pitanja, da sazovem roditeljski vlade, jer ista pravi pičvajz, da pošaljem opomenu roditeljima narodnih poslanika jer spavaju na sednicama, da navatam lektorovu mamu i vratim ga u osnovnu školu? Jašta da im je teško, najteže.

Što je najgore, lepo vidim kako mi beži i ono što sam mislila da savladavam...eto, oni Sumeri odozgo...ja njih mnogo volim, obaška kraljicu im, Sub-ad. Ona je imala najlepšu ikada napravljenu krunu, a Sumeri sami imaju autorska prava i na piramidama, brojevima koji se nepravedno zovu arapskim, navodnjali su, pisali, mislili, astronomisali...i sad odjednom pola razreda ne može dvojku iz istorije da dobije, jer se odnekud pojavila sumerska renesansa...čula za nju nisam, ne znam ni da li su Sumeri znali da je imaju...

Maturu da ne pominjem...svoju ni primetila nisam, onda sam nekako preživela Prestolonaslednikovu, evo ovo mesec dana izgiboh sa Princezinom. Prvo pismeni deo, danima...pa, usmeni...danas sam imala matematiku, juče sam sam se obradovala jer sam iz slovenačkog izvukla Homera, prekjuče engleski...a rezultati se obrađuju u susednom sazvežđu i poslaće ih već sredinom idućeg meseca, u pet ujutru počinje objavljivanje. Divno!

Nema veze, preživeću ja i to, a onda iduće godine opet ispočetka...maturiravaću četvrti put. I kad to poradim, idem da nađem onu komšinicu iz prvog pasusa i susedne zgrade. Samo da i ove najmlađe nekako uguramo na fakultet, pa da se usvinjimo. Duetetski. Moji živci su paučina koja treperi od najnežnijeg daha prosvetnog...Tantale, zabušantu, ne znaš ti šta su muke, da ti ja kažem...
27.06.2012.
Jelena
Da mi je ova pamet a one godine, učila bih samo engleski, radila vežbe svaki dan, trudila se da ih svih predmeta imam dvojke, trojke, ma trudila bih se samo da ne polažem na kraju godine. Čitala bih, učila da kuvam, volela svoj život koji se odvijao kroz devedesete. Idem sad da poljubim majku sto je bila kao Vas otac.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
duško sa zlatnim m laguna knjige Duško sa zlatnim M
30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako...više
više
mala zimska priča laguna knjige Mala zimska priča
25.01.2019.
Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim...više
više
radosti mladosti laguna knjige Radosti mladosti
12.12.2018.
Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno...više
više
uživajte u čitanju knjiga laguna knjige Uživajte u čitanju knjiga
21.11.2018.
Za knjige Jelice Greganović se kaže da „greju dušu“ i daruju osmeh. U razgovoru za Kikinda Online News Jelica govori o proteklom Sajmu knjiga, njenim utiscima, o čitanju i knjigama uopšte,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.