VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Šta bi bilo da nije bilo?

28.10.2015.


Da nije bilo, ne bi...

U belom plaštu s postavom boje krvi, šepavim konjaničkim korakom, u rano jutro dana četrnaestog prolećnog dana nisana, pod stubove peristila između dva krila palate Iroda Velikoga izašao prokurator Judeje Pontije Pilat.

I ne bi...

Pomrčina koja je naišla sa Sredozemnog mora prekrila grad koji je prokurator mrzeo. Nestali su viseći mostovi, koji su spajali hram sa strašnom Antonijevom kulom, sa neba se spustio bezdan i potopio krilate bogove nad hipodromom, Hasmonejsku palatu sa puškarnicama, pijace, karavan-seraje, sokake, ribnjake...Nestao je Jerušalaim – veliki grad, kao da ga nikada nije ni bilo na svetu. Sve je progutala tmina koja je preplašila sve živo u Jerušalaimu i okolini. Čudnovati oblak je doleteo do mora u smiraj dana, četrnaestog dana prolećnjeg meseca nisana.

Da nije bilo, ne bi ona tako dugo plakala...

Naposletku duboko uzdahnu i utiša se. Iza prozora je oluja još jednako besnela. U peći, u dimnjaku, okolo zidova kao da nešto plače, a Saveliju se činilo kao da to plače u njemu, i u njegovim ušima. Večeras, evo, potpuno se uverio u ono što je o svojoj ženi mislio. Ona je to pomoću nečiste sile raspredila vetrove i poštanske trojke. U to više nije sumnjao. Ali na njegovu dvogubu žalost, natprirodnost, tajanstvenost, ta divna moć davala je osobiti lepotu ženi pored njega, koju ranije nije nikad opazio. I zbog toga što je o nju, iz prostote svoje ni sam ne znajući kako, opoetizirao, ona mu se činila nekako belja, svetlija, nepristupačnija...

- Veštica! – ljutio se Savelije. – Fuj, kako je odvratna!

A međutim, on sačeka dok se ona umiri i poče ujednačeno disati, pa se onda prstom dotače njenoga potiljka i podrža u ruci njenu debelu pletenicu. Ona to ne oseti...Tada se osmeli i pomilova je po vratu.

- Mir! – viknu ona i udari ga laktom u nos, tako da mu sevnuše svetlaci.

Bol ga prođe brzo, ali se iskušenje ipak nastavilo i dalje.



Da nije bilo, ne bi se ujka-knez hidropatijom lečio...

- Hidropatijom. Ja sam se već jednom hidropatijom lečio. Bio sam tada u banji. Tamo se nalazila jedna moskovska dama, ime sam joj već zaboravio, ali je bila neobično poetična žena, imala je sedamdeset godina. S njom je bila i njena kći, udovica, imala je pedesetak godina i katarakt na oku. I ona je samo u stihovima govorila. Kasnije joj se desila nesreća: ubila je u gnevu svoju sluškinju i za to su je osudili. Tada su njih dve naumile da me leče vodom. Ja, priznajem, nisam ni od čega bolovao, ali one su navalile: »Leči se, pa leči se!« Ja iz obzira prema njima počnem da pijem vodu; mislio sam: možda će mi stvarno bolje biti. Pio sam, pio i pio, popio sam ceo vodopad i da znate, ta hidropatija je korisna stvar i strašno mnogo koristi mi je donela, jer da se najzad nisam razboleo, bio bih potpuno zdrav.

Da nije bilo, ne bi se desilo to da...

Nikome od prisutnih nije dolazilo u glavu to da sve što se svršavalo ovde, da je sve to bila najveća hula i ismevanje nad onim istim Hristom u čije se ime sve to radilo. Nikome nije padalo na pamet to da pozlaćeni krst sa emaljiranim medaljončićima na krajevima, koji je izneo sveštenik i davao ga ljudima da ga ljube, da taj krst nije bio ništa drugo nego slika onih vešala na kojima je bio kažnjen Isus baš za to što je zabranio ovo isto što se sad u njegovo ime vršilo. Nikome nije padalo na pamet da oni sveštenici koji sebi uobražavaju da oni, u vidu hleba i vina, jedu telo i piju krv Hristovu, da oni doista jedu telo i piju krv Hristovu, ali ne u zalogajčićima i u vinu, nego tim što ne samo da su sablaznili one »male ove« s kojima je Hristos sebe izjednačio, nego ih još lišavaju najvećeg dobra i podvrgavaju najžešćim mučenjima, skrivajući od ljudi onu obavest o dobru koju im je on doneo.

Da nije bilo, ne bi...

Vest da je rat počeo pala kao grom iz vedra neba zato što se tome niko nije nadao niti pretpostavljao. Istini za volju pre nešto više od nedelju dana baba Dunja je svuda proširila glas o svom snu: tobož njena kvočka Klaška rodila jare sa četiri roga, što su poznavaoci tumačili kao neškodljivo. »U najgorem slučaju« - cenili su – »može biti na kišu«.

Da nije bilo, to ne bi bilo najstrašnije, jer...

...što je bilo najstrašnije, Klavdija Ivanovna snivala je sne. Snivala ih je uvek. Sanjala je devojke s pojasevima, konje oivičene žutim dragonskim širitima, vratare koji sviraju na harfi, arhangele u pandurskim kožusima kako šetaju noću sa maljevima u rukama i igle za pletivo kako same za sebe skakuću po sobi i proizvode nepodnošljiv zvuk. Izlapela starica je bila Klavdija Ivanovna. Uza sve to, njoj su pod nosem izrasli brkovi i svaki brk je ličio na četkicu za brijanje.

Kad bi bilo da nije bilo, tada se ne bi deslo da...

Odostrag na kolima leži bosonog čovek, široko, rastavljenih ruku, glava mu se klati i udara u zadnji deo kola, na daske curi gusta, crna krv...Miška teturajući se priđe kolima, zagleda se u lice isečeno sabljom: vide se iskeženi zubi, obraz se oklembesio odsečen zajedno sa košću, a na izbočenom oku, oblivenom krvlju, sedi vrteći se velika zelena muva.

Da nije bilo, ne bi knjeginjica bila uopšte odlična devojka...

Vrlo je pametna i ljubazna, i tako je dobra da se to čak ni iskazati ne može, a međutim, čudna stvar, u gradu je ne vole ili bolje reći, nije da je ne vole, već je nekako izbegavaju. Vele da, tobože, iz njene ljubaznosti provejava hladnoća i usiljenost; da u samoj njenoj dobroti nema one privlačnosti, one srdačnosti u čemu se jedino i sastoji vrednost dobrote. Sve je u njoj tako kao da nije dovršeno; pokreti joj nisu dovoljno meki, nisu dovoljno zaobljeni; glas joj nije zvonak, u očima nema vatre, a i usne su joj nekako suviše tanke i blede. »I to sve zbog toga što je Antigoni potreban muž!« - dodaju iste one šaljivčine.

Da nije bilo, ne bi ona u tome bila neusamljena, jer...

I eto se mladići ne zaljubljuju u Irinu. Oni se svi redom nje boje...oni se boje njene »ojađene duše«. Takve se glasine o njoj šire i u toj glasini – kao u svakoj – ima istine. I ne boje se samo mladići nje; nje se boje i stariji ljudi na visokim položajima, čak i visoke ličnosti. Niko ne zna tako tačno i fino da iznese smešnu osobinu nečijeg karaktera, niko nema toliko dara da tu osobinu nemilosrdno žigoše rečju koja se pamti. A ta reč peče uto gore što izlazi iz mirisavih, divnih usta.

Da nije bilo, ne bi bila...

Neumoljiva noć. Britak vetar. Prsti mrtvaca čeprkaju po sleđenim crevima Petrograda. Grimiznocrvene apoteke ukočile su se po uglovima. Farmaceut je oklembesio očešljanu glavicu. Mraz je ščepao apoteku za ljubičasto srce. I srce apoteke je prepuklo.

Da nije bilo, ne bi iskrenuti mesečev srp izgrevao na nebu...

Bojažljivi ponoćni sjaj, kao providna odora, lako se prostirao i dimio po zemlji. Šume, lugovi, nebo, doline – sve, izgledalo je kao da spava otvorenih očiju; ni vetar gde da ustrepti; u svežini noćnoj bilo je nečega vlažno-toplog; senke drveća i žbunja, kao komete, oštrim klinovima padale su na blago ustrmljenu ravan. Takva beše noć kada je filozof Homa Brut jurio sa neznanim jahačem na leđima.

Da nije bilo ne bi...

I ćopava žena Porfiruškina u dvorište izmilela i, sva u nekakve krpe umotana, sela na svoje mesto na ulazu u podrum. Ruke su joj nepomično ležale na kolenima; podigla je glavu i crnim očima gledala u nebo. Usnice su joj bile čvrsto stisnute i na krajevima obešene. Ilja je gledao čas ženu u oči, čas u nebesko plavetnilo i pomislio je da Porfiruškina žena možda vidi boga i da ga ćutke nešto moli.

Da nije bilo, ne bi se desilo da je...

Šef menze uhranjeni gad, glavurda mu ko tikva, u ramenima – aršin. Toliko izbija iz njega snaga, pa kad ide poigrava na žici, kao da su mu noge na opruge, a i ruke. Nosi šubaru od belog krzna bez broja, niko od slobodnih ljudi takvu šubaru nema...Šef menze se nikome ne klanja i svi ga se logoraši plaše. Drži on u jednoj ruci hiljade života.

Da nije bilo, ne bi se beskrajnom tugom na svim jezicima plakalo za kerušom, i ne bi se večito sipalo neprevodivo srebro na brezu pod prozorom...

А заря, лениво
Обходя кругом,
Обсыпает ветки
Новым серебром.


Da nije bilo, ne bi bilo stihova koje su generacije pesnika zavidljivo čitale...

Буря мглою небо кроет,
Вихри снежные крутя;
То, как зверь, она завоет,
То заплачет, как дитя,
То по кровле обветшалой
Вдруг соломой зашумит,
То, как путник запоздалый,
К нам в окошко застучит.


Da nije bilo njih i još bar toliko njih ovde necitiranih, ne bi bilo najbolje olimpijske reprezentacije u disciplini – književnost. One koja nosi kapice sa izvezenim zlatnim M.

Da nije bilo njih, rukopisi bi goreli.

Zato im – hvala!

(I hvala Majstoru, Bobu Živkoviću na najdražoj mi ilustraciji Čehova i - mene.)
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
duško sa zlatnim m laguna knjige Duško sa zlatnim M
30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako...više
više
mala zimska priča laguna knjige Mala zimska priča
25.01.2019.
Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim...više
više
radosti mladosti laguna knjige Radosti mladosti
12.12.2018.
Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno...više
više
uživajte u čitanju knjiga laguna knjige Uživajte u čitanju knjiga
21.11.2018.
Za knjige Jelice Greganović se kaže da „greju dušu“ i daruju osmeh. U razgovoru za Kikinda Online News Jelica govori o proteklom Sajmu knjiga, njenim utiscima, o čitanju i knjigama uopšte,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više
šumski most laguna knjige Šumski most
31.05.2019.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju) Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.