Putokazi

Najveći problem kod malih, egzotičnih sredina u kakve gro ljudi rado ide na odmor leži u manjkavoj infrastrukturi, uključujući i saobraćajnice. Sada bih posebno upro prstom na saobraćajne znakove, naročito putokaze. Nekoliko puta sam slušao žalopojke poznanika u PortBou, varoši na granici Francuske i Španije gde je samoubistvo izvršio nemački filozof Valter Benjamin i gde je jedan moj bivši prijatelj imao stan u kom sam proveo šest meseci. Zahvaljujući nepreciznim putokazima, po više puta bi skretali u pravcu krivih mesta dok ne bi nabasali na pravi put.

Ono što se dešavalo mojoj prijateljici Andrei Pisac i meni na nedavnom putovanju kroz Crnu Goru prevazišlo je, rekao bih, iskustva mojih španskih poznanika sa vozačkom dozvolom i željom da me posete. Možda je u tom smislu dobro što nismo išli na odmor – inače bismo se vratili umorniji nego što bismo to bili pre odlaska na opuštanje. Naš put bio je motivisan njenom posetom manastiru Piperi između Danilovgrada i Podgorice. Ja sam tu bio samo neka vrsta posrednika i saputnik. Vozila je Andrea: usled nedostatka koncentracije za volanom, pre petnaestak godina sam bacio svoju dozvolu.

Prvo smo tražeći put za Danilovgrad u čijoj blizini smo bili rezervisali hotel, doslovno poverovali plavoj tabli na kojoj je krupnim slovima bio ispisan naziv tog mesta. Posle nekog vremena, širina ceste se prepolovila. Kada je krivudava džada koja je dobrim svojim delom uronila u kupinjake uveliko počela da se uspinje, zastali smo. U blizini ionako nije bilo nikakvih vozila te smo na miru  proučili mapu i rešili da se vratimo u glavni grad Crne Gore i tražimo izlaz ka Nikšiću. Od jednog trenutka smo zaista sledili tablu na kojoj je pisalo Nikšić Cetinje, ili je redosled bio obrnut. Tek kad smo naišli na putokaz koji je upozoravao na blizinu crnogorske prestonice, bilo nam je jasno da je izostao onaj koji je pretio relativnom blizinom Nikšića. Na takav smo putokaz naišli tek kad smo promenili smer, u pravcu Podgorice.

Sutradan smo do manastira išli uz pomoć taksiste koji je neko vreme navigavao vozeći ispred nas. Tek kad smo malo dublje zašli na cestu, razjasnilo nam se da je posredi zapravo put koji oficijelno vodi do Danilovgrada: onaj na koji smo greškom ušli prvi dan.

 

Ne propustite priliku da motive iz teksta komentarišete zajedno s autorom: u sredu, 19. VIII, ličnija verzija teksta na grupi „Igor Marojević“ na FB: http://www.facebook.com/search/?q=igor+marojevi%C4%87&init=quick#/group.php?gid=111744494461&ref=search&sid=1694154125.3167650996..1