VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Pred Kraj

28.08.2015.
Baš u ovo vreme, kada je septembar bio samo pitanje trenutka, bilo je jasno da se bliži Kraj i da će Oni doći po nas. Tome su doprinosila jutra i večeri koja su izdavala varljivo još uvek vrele dane, jer negde predveče je toplotu presecala tanka linija hladnjikavog mirisa, koja je ujutru terala baku da nam, bar reda radi, obuče nešto sa dugim rukavima. Za svaki slučaj.



Mada, i bez te jedva jesenje trake svežine, to se moglo naslutiti i dedinim učenjem kalendara napamet, bakinim pranjem naših stvari, i uputstvom da oblačimo ono već nošeno, da bi čistog ostalo što više za vreme kad nas budu odvodili.

- Da ne moraju odmah da peru, imaćete važnija posla – govorila je baka i dodatno nam uterivala stravu od kraja leta kome je većina slova već bespovratno izbledela.

- Jeste, prvo će morati da ih pripitome i u red sateraju – stručno je komentarisao deda, potkovan iskustvom penzionisanog prosvetnog radnika, gledajući nas prezrivo pogledom ljutitog gusana.

Sestra i ja bi, na te reči, pokušavale prljavim rukama da obrišemo još prljavije, izgrebane i ubojima prekrivene noge, dok bi baka iz bunarskog džepa svoje kecelje vadila češalj i pristupala pokušavanju da nam očešlja od sunca izbledelu i ućebanu kosu.

- Mogla bih da ih ipak obučem u nešto izglednije – merkala nas je ona od vrhova bosih prstiju do vrha, već pomenutih, žbunastih glava.

Jer između toga je sa nas visila odeća »za svaki dan«, ona za kojom niko ne bi žalio kad se pocepa u pentranju na drveće ili provlačenju kroz vrzine.

- Ma, šteta, i tako će opet da se uprljaju, vidiš da su ko divlje, nećemo to udati ni na kilo miraz da dajemo – zaključivao je deda.

Na te reči bi nas dve još očajnije nastavljale da razmazujemo prašinu po sebi, videvši se već kako kao musave usedelice plačemo u ćošku starosti.

Zbog jasne izvesnosti Kraja, dedi je bilo zabranjeno da nas vodi »gore«. Ta reč je označavala lokaciju matičnog, porodičnog imanja Milenkovića, na drugom kraju sela. Tamo se išlo vozom ujutru i vraćalo predveče. Tamo je moglo da se jurca još više i prostranije, da se prejahuju ograde i zavlači u ambare. Tamo je strina Dara pekla lepinje i na vruće nam sir drobila. Tamo su krave imale plišane njuške i vreo, mokri dah...Ukratko, »gore« je bilo ukinuto, jer se nije znalo kada će Oni doći po nas.

Telefona tada nije bilo. Fiksnih. Mobilni telefoni nisu bili ni u fazi naučnofantastičnog sna. Unikat telefona je bio u seoskoj pošti, a jedina šalterska radnica kao i, takođe u jednini, poštar su bili zatrpani poljskim radovima, zbog čega da je pomenuta pošta žmurila zatvorenih prozora i zaključanih vrata.

Zato je deda, svako malo, izlazio na put, penjao se na temelje stare, srušene železničke stanice i istezao vrat kao gusan sa kojim je delio boju očiju i narav. Pokušavao je da nasluti da li se iza krivine koja je sakrivala nizbrdicu vidi oblak prašine koji bi mogao da nagovesti da Oni stižu. Za to vreme se baka sama sa sobom svađala u ledenoj hladovini letnje kujne, navodeći kao uzrok autokonflikta činjenicu da ne zna za koliko duša ručak da kuva, jer ako Oni dođu biće potrebno više, a ako ih nema ko će to pojesti, ima danima da kusamo isto. Dok se ona samosvađala, deda je počinjao sve češće da se gladi po ćeli koju je, još uvek izdržljivo sunce, pregrejavalo. Kada bi oba procesa došla do vrhunca, baka bi tresnula šerpenjom po ništa baš krivom šporetu, a deda bi utrčao u kujnu po korpu:
- Ovih nema. Ja idem preko, a ti ih ne puštaj dalje od kuće!

Baka bi nervozno klimnula glavom, samo da ga se reši, a nas dve »ih« bi, pomirene sa sudbinom, klipsale iza kuće, bar sudbinu da ne izazivamo, kud je Kraj već gurnuo nogu u vrata.

»Preko« je bilo preko pruge, gde je deda obrađivao malu baštu i priručni vinograd, ako se tako moglo komplimentirati desetak čokota loze koja je rađala taman toliko da razveseli seoske ptice i komšijsku decu. Odande bi se vraćao uskoro, noseći u korpi pregrejani paradajz, zemljom oblepljene krastavce belih trbuha i papriku koja je mirisala već skuvano. Zato da ako Oni dođu bar salate ima dovoljno.

Onda bi dolazio kod nas, iza kuće, i spuštao nam na sto svoj stari, radni šešir, okrenut naopačke. Iz njega su mirisale praske. Jedine breskve koje su tada u selu rasle, vinogradarske. Naravno da onih desetak čokota, iz prethodnog pasusa, nije moglo da živi bez jedne krive, tanušne, skoro u kolutove lišća savijenog, vinogradarske breskve. Nju je deda celog proleća i leta istrajno obilazio, ulazio u fizičke i verbalne sukobe sa svim vrstama parazita i bolesti koji bi na nju nasrtali, bez gađenja gnječeći palcem i kažiprstom alave gusenice.

Tačno u vreme pred Kraj bi praske sazrevale. Konačno bi se njihovo zelenilo pretvorilo u bledilo ukrašeno jedva vidljivom ružičastom bojom. Kao što nijedna pripitomljena jagoda ne može da ima miris i ukus šumske jagode, tako nijedna breskva nema ni miris, ni ukus kao vinogradarska. Belog mesa. Mestimično garava. Sa vrlo čestim crvom unutra. Dlakava toliko da kad je pojedete vas još dugo, uprkos umivanju, sve svrbi pod nosom i po usnama. Jedva slatka. Kegava i od kiša pegava. Ona koja se, uz kratak curak soka, otvara na polovini, a mesta u kojoj joj leži koštica su crveni reljef.

Sestra i ja bi se nagle nad šešir i udisale miris praski i stare slame. Tada bi i nama bilo jasno da je leto gotovo, da je Kraj i da je samo pitanje trenutka kada će se roditeljska delegacija pojaviti pred kapijom i vratiti nas u grad.

A, praske su mirisale neumorno, cvetno, potpuno neusklađeno sa svojim neuglednim izgledom.

Kraj. 
12.09.2015.
mm
jelice, bre, dokle...?
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
duško sa zlatnim m laguna knjige Duško sa zlatnim M
30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako...više
više
mala zimska priča laguna knjige Mala zimska priča
25.01.2019.
Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim...više
više
radosti mladosti laguna knjige Radosti mladosti
12.12.2018.
Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno...više
više
uživajte u čitanju knjiga laguna knjige Uživajte u čitanju knjiga
21.11.2018.
Za knjige Jelice Greganović se kaže da „greju dušu“ i daruju osmeh. U razgovoru za Kikinda Online News Jelica govori o proteklom Sajmu knjiga, njenim utiscima, o čitanju i knjigama uopšte,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.