Podmladak, brate

U maju prošle godine tri grupe dece i mladih iz Beograda, Niša i Užica su, uz podršku tri institucije, na uzorku od 1.358 dece i mladih od 12 do 18 godina iz deset mesta širom naše države, sproveli istraživanje koje je u jezgrovitoj formi nedavno objavio NIN. ,,Srbija bi trebalo da bude etnički čista država u kojoj bi radi nacionalnih interesa bilo opravdano primorati zdrave žene da rode decu, homoseksualci bi se prisilno lečili, a ateisti bi bili proskribovani kao ljudi koji ne znaju da razlikuju dobro i zlo”, sumira novinarka dotičnog nedeljnika osnovnerezultate tog anketiranja mladeži.

Nažalost, sve ovo nije naročito čudno: ne od juče, kad se u Srbiji čuje da je neko javno – ponekad i na smrt – izbatinao političke i fudbalske neistomišljenike i pojedince drugačijeg polnog opredeljenja ili tena, te kakvog stranca, gotovo unapred treba upreti prstom na omladinu. Iako se po drevnim predstavama, cementiranim iskustvima iz 1968, za mladež čuva uloga avangarde, devedesete su za Srbiju razdoblje raznih diskontinuiteta koji su doveli do toga da ovde mnogo šta bude sasvim drugačije nego u razvijenijim sredinama. Stoje sva opšta mesta o deci koja su tada bila izložena turbofolk kulturnom modelu i svojevrsnom mentalnom karantinu, i koja su premalo, ili nisu nimalo, putovala, što se odrazilo na njihovu viziju sveta. A oni koji su tad bili deca, sada su omladinci.

S druge strane, što je režim iz devedesetih zasejao, oni ovovekovni su uz svesrdnu pomoć tome odgovarajućeg sudstva ,,pospešili” raznim vidovima podrške populizmu i razumevanjem za iracionalnu agresivnost. Kad pritom za prekomerne nestašluke mladeži treba tražiti izgovor, stariji ih po pravilu opravdavaju nezrelošću počinioca. Tako je pod višegodišnjim pritiskom javnosti navijaču Crvene zvezde Urošu Mišiću zatvorska kazna najpre prepolovljena, da bi nedavno bio pušten na slobodu jer se ipak ispostavilo da nema dokaza da je on izvršio pokušaj ubistva nad bivšim žandarmom Nebojšom Trajkovićem. A dok je tih dokaza bilo, nastali su razni vidovi protesta što se Urošu sudilo samo stoga što je sa svojih 19 leta poželeo da na utakmici svog voljenog kluba bakljom isprži jednog policajca. Ali Mišić je timepostao samo uzor za gomilu slučajeva nestašluka mlađanih navijača za koje se po cenu zakrčivanja saobraćaja i mentalnog zdravlja, po Beogradu sve češće traži ,,pravda”.

Teško da ima preporučljivijeg načina da uđemo u nečiju mentalnu strukturu od bavljenja jezikom koji on koristi. Jezik srpske mladeži u velikoj meri predstavlja mešavinu žargona, anglicizama i lingvističkih rešenja iz argoa kriminalnih krugova, uključujući i široki smisao za govor od milošte. Posebno bitno je ovde upreti prstom na masovno zazivanje „brate”,na imenicu, na koju je srpski jezik i inače posebno slab. U pitanju je interpretativna zajednica koja titulu poput te dodeljuje i širi i na područja za koja je na drugim jezicima predviđena znatno skromnija titula – i imenica – rođak. U ovom kontekstu, ona služi da ukaže na poslovni smisao i osećaj za prisnost – oboje ni najmanje slučajno po uzoru na one iz kriminalnih krugova, u kojima je rečeno tepanje devedesetih i (pro)šireno. Ali fakat da se rečena imenica najčešće koristi u vokativu, dakle u direktnoj (inter)akciji, ukazuje na pragmatičnost mlađanog sloja kakva bi se očekivala od neke znatno vremešnije skupine. Što se ostalih pominjanih jezičkih crta tiče, žargon je tu da – izolacionistički – što više isključi pripadnike ostalih društvenih grupa iz komunikacije, a anglicizmi – da ukažu na navodno poznavanje duha vremena, koji je ,,dokazan” po pravilu još jedino time što je korisnik otvorio nalog na kakvoj društvenoj mreži. S obzirom na karakteristike savremene mladeži koju otkriva njen jezik, te na izolacionističku lokalnu politiku devedesetih i ,,pragmatičku” u 21. veku, može se reći da bi, nažalost, čudila jedino drugačija slika tog sloja od one koju je dalo istraživanje kojim je ovaj tekst započet.