Načini lečenja

Četvrtak, 13. septembar

Po pričama nekih prijatelja koji su ranije boravili u Ukrajini, mislio sam da su lokalne devojke drugačije. Nisam očekivao da ću ih često viđati kako se isprva blistavo osmehuju novom muškom poznaniku dodirujući ga dok pričaju s njim, a u drugom trenutku gledaju u stranu s odsutnim izrazom lica. Takva diskonektovanost ne iščezava lako kad cura ponovo osmotri sagovornika. Meni se učinilo da koketnost i otvorenost tamošnjih žena umeju da budu beg od potištenosti na koju prilike u državi tradicionalno ohrabruju, sredstvo slično tetovaži jedne devojke duž čije podlaktice piše Life is beautiful. Dok jedne biraju prividni flert kao način borbe protiv utučenosti, ona se protiv nje bori organskim podsećanjem da je život predivan.
Utisci o ukrajinskim muškarcima su jednosmerniji: depresija je očita, „leči“ se obično alkoholom, a od flerta slabo šta ima. U dvorištu hotela Rajnhart u kojem sam smešten, svake noći vidim lika koji bučno peva s muškim društvom iako je kraj njega uvek supruga koja liči na Umu Turman iz najboljih dana. Kao da su mu mnogo važniji prilika za pevanje pučkih i rok-pesama i za muževno drugovanje od privlačne žene s kojom živi. Upoznao sam je usputno. Ona je ekonomistkinja. Kad sam je pitao koja je profesija njenog muža, rekla mi je: „Da pije votku.“ Iako je Ukrajina zaostala u odnosu na Srbiju, po nečemu se može ispostaviti i avangardnom. Ako se nastave ovakve političke prilike u našem društvu, srpski muškarci bi za najdalje desetak godina mogli po ubijenosti u pojam ličiti na sadašnje ukrajinske.

Petak, 14. septembar

Na Međunarodnom književnom festivalu u Lavovu učestvuje preko 200 literata, a oko 40 pisaca ima svoje autorsko predstavljanje. Promiču svetski etablirana imena poput Adama Zagajevskog, Jurija Andruhoviča ili Viktora Jerofejeva. Hrvatski i srpski pisci nastupaju u neformalnom bloku, najpre u okviru okruglog stola o Brunu Šulcu. I organizacija je neformalna: u krugu sede Nada Gašić, Mihajlo Pantić, Damir Šodan i Ivan Šamija – autori koji čitaju svoje radove inspirisane Šulcovim stvaralaštvom – moderatorka Ala Tatarenko, ekspertkinja za srpsku književnost i profesorica na lavovskom univerzitetu Ivan Franko, i mi koji ne govorimo o Šulcu: pisci, prevodioci, lokalni studenti srpske i hrvatske književnosti i malobrojna publika. Neko iz „auditorijuma“ pita autore zašto je veliki poljski književnik koji je živeo u Ukrajini uticao na njihov rad. Odgovori su različiti. Pitanje stiže i do mene. „Na moj rad Bruno Šulc uopšte nije uticao“, iskreno veli moja neznatnost.

Subota, 15. septembar

Nastup u Maloj Sali teatra Voskresenije. Dan je kišan a prvi put sam u Lavovu: u publici ima dvadesetak ljudi, pre svega studenata srpske i hrvatske književnosti. Ala Tatarenko govori o mojoj prozi, moja prevoditeljica na ukrajinski Olena Kontsevič pravi neformalni portret M. I. i postavlja mu pitanja, prevoditeljica Zorjana Guk prevodi. Čitam odlomak, čita se odlomak i na ukrajinskom. Kasnije – nastup Nade Gašić i Jureta Pavičića. U međuvremenu – odlazak u kafe koji odaje počast Leopoldu fon Zaheru Mazohu, rođenome u Lavovu. Ranije su konobarice ovog zdanja bičevale goste samo na njihovu molbu. Ali sada je Mazoh in – dok sa Olenom ulazim unutra, desetak turista okida fotoaparatima i mobilnim telefonima oko kafea – a neke od njih drske i samouverene, pa same razvezuju bičeve koje nose oko vrata i kreću ka pojedinim klijentima. Jednoj od njih se očigledno činim kao mazohista. Možda je u pravu, ko će ga znati, no ipak napuštam kafe pre no što bih dobio bičem a kamoli popio piće. Ili sve to ima nekakve veze s time što je Mazoh u Srpskoj ulici.

Nedelja, 16. septembar

Nada, Damir, Ivan, Jurica i njegova supruga odlaze. Razmenjujemo elektronske adrese, a kasnije ih i koristimo. Dogovori s Alom i Olenom. Kafa s Mihajlom Pantićem, koji je na festivalu uspešno predstavio prevod svoje knjige na ukrajinski. Uveče lutam Gorodotskom ulicom u kojoj je Rajnhart. Ići ću samo pravo i vratiti se istim putem, i tako sprečiti dominaciju svoje slabe prostorne orijentacije. Od lutanja ulicom u kojoj u ovo doba dana rade samo minimarketi i trafike sam ogladneo. Baš kad odlučim da se vratim u hotel i tamo nešto prezalogajim, iskrsava bar Hmeljni u kojem se može i jesti. Dok čekam na biftek razgledam džuboks iz kog se čuju ukrajinske kopije Manu Ćaoa i R. Vilijamsa, ali za one koji ne gube vreme uporedo ide slajdšou kojim se po pristupačnoj ceni gostima nude lokalne devojke. Posle jela naručujem kafu. Slatka je. Objašnjavam konobarici da pijem kafu bez šećera i ona mi priprema novu. Prisećam se sličnih kafanskih nesporazuma. Godine 1987. kad smo moj novobeogradski stanodavac i ja letovali kod moje majke na Crnogorskom primorju, on je u lokalnom kafeu naručio koka-kolu koju je vratio jer čaša nije bila dobro oprana. Gazda mu je doneo novo piće u čistoj posudi. Naplatio mu je dve koka-kole. Ove zime sam u jednoj zemunskoj piceriji naručio neskafu. Napolju je bilo -20 C, ali mi je konobar doneo hladan napitak. Objasnio sam mu da želim toplu neskafu, koju mi je onda pripremio i doneo, a hladnu odneo. Naplatio mi je obe. Ukrajinska konobarica mi je donela novu kafu, bez šećera. Prvu mi nije naplatila.

Ponedeljak, 17. septembar

Šta god da mi se trenutno dešava, dan mora biti obeležen internim jubilejom: sa D. N. sam u vezi tačno godinu dana.

Utorak, 18. septembar

Odlazim na novobeogradske Terazije, na predstavljanje zbornika Zemaljski dugovi koji je objavila Laguna a priredio Milovan Marčetić. Sve uvrštene priče su na neki način inspirisane Andrićem. Uz ranije najavljene govornike, PR Lagune Vanja Gavrovski na binu spontano poziva neke od prisutnih pisaca zastupljene u zborniku: Ljiljanu Đurđić, Dejana Stojiljkovića i mene. Kažem da moja priča govori o Andriću iz ženske perspektive, na pomeren način, kao što će to biti slučaj u ostalih desetak pripovesti iz predstojeće knjige Beograđanke (naravno, bez srpskog nobelovca kao teme). Sa bine se čuje mišljenje da ovakva izdanja mogu da poprave položaj ovog žanra na lokalnom – i ne samo lokalnom – tržištu, ali posle nastupa srećem poznanika koji je nepokolebljivo sumnjičav u pogledu komercijalnosti priča, pa i Zemaljskih dugova. „Čim je na promociji govorio Dejan Papić, to je znak da će knjiga biti dobro prodavana“, govorim mu. I stvarno, kasnije saznajem da je nepunih mesec dana od izlaska zbornik Zemaljski dugovi izbio na Laguninu top-listu.

Sreda, 19. septembar

Objavljen pet dana ranije, tekst moje neznatnosti u Politikinoj rubrici Pogledi sa strane izazvao je 36 komentara, od kojih su nešto manje od pola negativni a desetak prilično strastveni. U kolumni sam nabrojao najamblematičnije primere pedofilije, fizičkog nasilja, neprimerenih izjava i nastupa sveštenika Srpske pravoslavne crkve i slučajeva blagonaklonosti sudstva spram njih. Po rečenim ekstremnim komentarima na tekst, reklo bi se da je kritika političke stvarnosti u kojoj SPC može da čini maltene šta god poželi, mnogo veći problem od njene svemoći. Jedan od „komentatora“ piše da sam ja, pošto kritikujem crkvu, u ovom društvu suvišan. Na repliku građanina koji ga opominje da je to nacistička retorika, pojašnjava da nije mislio da me treba slati u gasnu komoru (sic!) nego mi samo ukinuti medijski prostor. Jedna čitateljka u replici na izlive izvesnog niknejma koji „opsesivno prati Marojevića i na Politici i na B92“, tom pseudonimu poručuje: „Pogrešan način lečenja, dragi kolega.“ Mnogo je onih, i na brojnim drugim sajtovima u ovoj zemlji – i ne samo ovde – koji skriveni iza lažnih imena žele da olakšaju sebi vređanjem drugih ne shvatajući da olakšavanje ličnih okolnosti na kratki rok može da znači otežavanje na dugi. To je medicinski aspekt fenomena, koji nosi i jednu demokratsku aporiju: kako se zbog poštovanja slobodne volje ne može ukinuti pravo na niknejm, ne mogu se ukinuti ni ovakvi komentari. Međutim, zbog zavisnosti sudstva od nacionalističke politike i crkve, pojedinac ne može s nadom u obeštećenje presaviti tabak i tražiti da se lociraju niknejmovi te da se dokažu optužbe da on, npr, pripada Demokratskoj stranci ili da je strani plaćenik. (Oni što potežu ovakve optužbe zaboravljaju da su u Drugom svetskom ratu na Balkanu upravo fašisti bili strani plaćenici.) Uostalom, da je stanje drugačije, ne bi novosadski antifašista Zoran Petakov nedavno bio osuđen na 100 dana kućnog pritvora jer je navodno uvredio vladiku bačkog Irineja koji nije ni saslušan u sudskom procesu, niti bi sudija Miroslav Bošnjak obrazlagao da je i sam, kao hrišćanin, uvređen Petakovljevim istupom. To je i bio povod za moj osvrt u Politici. Pitam se koliko bi tek plamenih komentara bilo da Bane Radivojša nije preimenovao ovaj tekst o crkvi u „Plišana verzija devedesetih“, na šta je kao urednik rubrike imao apsolutno pravo. Naslov koji sam mu ja predložio bio je: „Crkavanje“.

_____
*Dnevnik koji je za vikend-izdanje Danasa od 22. i 23. septembra vodio Lagunin autor Igor Marojević