Moja ekološka svest veličine pikavca

Ja sam iz Crne Gore, ekološke države.

Ja sam genetski predodređena da znam da razlikujem jagnje koje je pre ražnja jelo planinske trave i ono iz industrijskog stada, ja znam razliku kada se beli veš osuši na mojoj terasi na Voždovcu i na terasi moje mame u Podgorici, nepogrešivo razlikujem pršutu sušenu na Lovćenu i onu uvezenu iz Španije...

Još malo o mojoj ekološkoj svesti veličine pikavca?

Znam na pijaci da izaberem neprskane jabuke, ne kupujem ništa konzervisano, kuvam detetu sveže povrće, prezirem kada mi u pekari sa kiflom daju plastičnu kesu, gasim motor na semaforu na kojem piše „isključi motor“, nikada nisam pušila ulicom i bacala pikavce, đubre iznosim samo u večernjim časovima, kuče mi kaki na kučeću pelenu a ne oko zgrade, ne vodim dete u školu kada ima kijavicu da zarazi druge, sramota me kada bacim papirić preko prozora kola...

E, to sam neki dan uradila i moja devetogodišnja kćerka mi je rekla:

“Sram te bilo, prljaš moj rodni grad Beograd!“

Osećala sam se kao oni provincijalci koji drže cipele ispred ulaznih vrata svog stana u novogradnji. Oni što plate kvadratni metar 3000 evra, ali redovno kradu sijalicu iz lifta kada im crkne njihova u kupatilu.

Razlika između mene i mog deteta je što je njena svest o očuvanju okoline deo njenog vaspitanja i obrazovanja. Njoj je saopšteno da ne sme da baca papiriće po ulici jer time narušava ekološku ravnotežu. Meni je u njenim godinama rečeno da to ne smem da radim jer nije kulturno i društveno prihvatljivo.

E, a kada meni zaostaloj iz Titovih  vremena, neko kaže da je nešto društveno neprihvatljivo ja imam neviđenu potvrdu da pokažem da me baš briga.

Razlika je i u tome što je moje dete ekologiju prihvatilo kao deo borbe za biološki opstanak ugrožene planete, a ja sam reč ekologija čula negde devedesetih u sklopu naziva neke stranke. I opet sam rekla „e, baš me briga za još jednu partiju koja živi od nekih donacija dok ja imam platu tri marke“.

Stvarno sam želela da napišem nešto smisleno o ekologiji u znak poštovanja prema čitaocima „Lagune“ koji vole moj roman „Zauvek u srcu“. Skuvala sam kafu, prinela pepeljaru, isključila mobilni i uzela daljinski da isključim televizor. Voditeljka jutarnjeg je upravo najavljivala temu „Čega roditelji, usred finansijke krize, u ishrani deteta smeju, a čega ne da se odreknu“.

Neću da vam prepričavam ali je na kraju ispalo da je ekološki smisleno biti siromašan.

Znate šta, volim ja detetu da forsiram mandarine i jabuke u ishrani ali kada znam da u džepu imam i pare da je odvedem na kolače u „Hajat“. Kada nema... ljuštim onu mandarinu, pričam „jedi, jedi to je zdravo“, a nije mi dobro i osećam se kao licemer.

Elem, tako mi se i cela ideja o ekologiji od početka do kraja čini licemernom. Zabranili su prošlog meseca pušenje i sada svi sedimo u našim mirisnim, provetrenim kancelarijama u kojima su nam zabranili pušenje, kafenisinje i fejs. Greška. Bez motiva dobre plate, to su bili jedini radosni motivi  sa kojima su Srbi išli na posao.

Ja sada idem Beogradom, pušim i nosim pikavce u ruci do prve korpe za smeće  jer se vlasti nisu setile da postave i pepeljare pre nego što su uveli zakon o zabrani kozumiranja duvana. A kada sam u nekoj emisiji to rekla nekom glavnom baji za kažnjavanje i dodala da nije isto Francuzu kojem je zabranjeno pušenje i Srbinu, da su mentalne i svakojake frustracije drugačije, baja mi je rekao: “Pa, idi u Francusku.“

Pre dvadeset godina bi i rekla „idem!“.

Pre deset „išla bi, ali nemam vizu“.

Danas kažem „neću“. Tamo bi dete navukla na nezdrave sireve i sosove, sebe na skupa vina. E, hoću ekološki zdravo da dete hranim neprskanim jabukama, hoću u 42-oj godini života da ne budem dama već sa rukama u džepovima da pušim ulicom i od sutra da gađam pikavcima u kafanama sve koji me smaraju.

Zašto?

Eto, zato što me baš briga za umne priče o ekologiji dok mi ne postave pepeljare, dok ne poprave čučavce u osnovnim školama, dok ne stave u zatvor sve koji „tresu“ nos rukom, dok ne shvatimo koliko je licemerno zabraniti pušenje u gradu u kojem iz Pančeva direktno u naše bronhije stiže toliko sumpora koliko ne može da popuši za ceo vek cela nacija.

Moja ekološka svest je veličine pikavca. I kada sam nosila pionirsku maramu birala sam recitatorsku sekciju, a ne mlade gorane. Rodila sam i vaspitala dete koje ima ekološku svest - od mene za zdravlje planete dovoljno.

Mene pustite da sa šakom pikavaca u rukama razmislim da li da ovog meseca izmirim ratu za stambeni kredit ili da uplatim tri dana Rim i priuštim detetu trenutke koji će joj ostati, i kada me uguši dim cigareta i fabrika, „zauvek u srcu“.

Šta mislite... ovog meseca platu na šalter EFG banke ili Kontikija? Brzo mi odgovorite jer ću dobiti upalu pluća dok na terasi pušim drugu paklicu cigareta.