VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Mesec se zove Sebastian

22.03.2013.
Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

Ono što čovek teže pobeđuje je otpor prema drugačijima. Onima koji su, zbog nečega što fali ili što je viška, različiti od uobičajene matrice. Ljudska civilizacija će ispuniti svoju svrhu onda kada čovek bude spreman da prihvati i sve one koji se od njega razlikuju, bilo zbog drugačije boje, mišljenja, bolesti ili male greške Majke Prirode koja se desi onako kao što se greške dešavaju svima koji rade i stvaraju.

U životu sam se plašila samo dve stvari: petlova i duševno bolesnih ili zaostalih ljudi. Za prvo znam odakle mi, od detinjstva su na mene nasrtali petlovi, od kojih opakijih stvorova nema među domaćim životinjama. Što se drugog straha tiče, znala sam da ga racionalizujem, ali ne i da objasnim njegov pravi uzrok. Znala sam da se bojim pogleda koji ne mogu da čitam tako jasno kao kod drugih ljudi. Zbog toga sam se od takvih osoba uvek sklanjala, strah je pratilo i osećanje neprijatne sramote...zapravo, bojala sam se i unapred me je bilo stid poruga, ismevanja i strašnih šala onih kojima fali komad duše, i koji svoju nesigurnost sakrivaju u ružan i ponižavajući odnos prema mnogo slabijima od sebe.

Tako je bilo sve dok naše dvoje mlađe dece nije krenulo u vrtić. Zajedno, u isti eksperimentalni program koji je u istu grupu stavio decu različite starosti, ali i decu koja su drugačija. Ovo drugo se sada zove inkluzijom, što tako pesticidno zvuči, a zapravo se radi o ranom navikavanju na to da oko tebe žive i drugi i drugačiji ljudi, kao i to da i njima pripada deo sveta u kome će bitisati kao i oni koji su samo na lutriji Sudbine izvukli malo više sreće. A dobro je to činiti rano, što ranije, jer deca su da se ne lažemo opaki stvorovi. Potrebno je vreme i trud da se iz njih izbrišu grube prirodne pretpostavke, da se uvedu u ljudsku civilizaciju i postanu drugačiji od ostalih životinjskih mladunaca, da postanu tolerantni. Zbog toga je grupa u koju su naša deca išla bila dobra, sastavljena od različitih nacionalnosti, boja i stanja. Pokazalo se da radi...za samo par dana, Mali Sin je pobednički izjavio:

- Imam najboljeg druga...

- Divno, ko je on?

- On je kamenčić.

- Kamenčić?

Znam da je mašta deci jača strana, ali da bi naš najmlađi potomak uspostavio više od običnog druženja sa kamenjem...

- Jeste, kamenčić, trči brže od mene.

Kamenje koje se kotrlja je već poznato, ali kamenje koje trči...Tek dugo ispitivanje je konačno dovelo do razrešavanja ipak jezičkog zapleta...laknulo mi je, moje dete nije spalo na druženje sa kamenjem...njegov novostečeni najbolji drug je bio crn. Zato su ga svi zvali »crnčić«, što je Malom Sinu bilo zapamtljivije kao »kamenčić«, boja kože ga nije zanimala, ali kamenje već bila mnogo interesantnija pojava. Tako se rodilo prijateljstvo Vuka i Kamenčića, koje je još dugo kratilo živce prosvetno-vaspitačkom osoblju. U duetu su imali maštu koju je malo ko mogao da stigne.

Samo nekoliko dana kasnije je naša Princeza, tapkajući na putu iz vrtića, pogledala u nebo i na njegovoj plaveti belo dugme punog meseca.

- Mama, vidi mesec!

- Da, lep je...

- Mesec je moj drug.

- Mesec?

- Ponekad je tužan, niko neće da mu bude par.

- Mesecu?

- Ja ga držim za ruku.

- Mesec?

- Mesec se tada smeje, ja sam njegov par.

- Mesec?



Znam ja da je mašta deci jača strana, ali da se naša Princeza vodi za ruku sa mesecom...to je bilo suviše i za moguće, rane poetske sklonosti.

- Mesec se zove Sebastian.

- Ko mu je dao ime?

- Njegova mama. Mnogo lepo se smeje.

- Mesečeva mama?

- Da.

- Ima li mesec i tatu?

- Ima, jako je veliki, do neba.



Pa...logično.

- Ako budeš dobra, sutra ću ti pokazati meseca. Nemoj da ga uplašiš, nežan je.



Moje dete će biti pesnikinja. Velika. Ogromna. Žmu se složio, napravili smo poeziju lično.

Ali sutradan je naša Poezija, sve spotičući se, uz doviknuto »Čekaj!, utrčala u sobu svoje grupe u vrtiću. Iz nje je za ruku dovukla zbunjenog...



- Mama, to je mesec. Zove se Sebastian.



Mesec. Okruglog lica. Širok osmeh je skoro sasvim zatvarao njegove razmaknute, kose oči. Mesec je stidljivo pokušavao da se sakrije iza Princeze.



- Sebastiane, to je moja mama. Reci joj »zdravo«.



Mesec je pocrveneo i rekao:



- Zdravo, mama.



Svi moji dotadašnji strahovi su umrli od sramote. U ruci sam držala šaku srdačno ispružene Sebastianove ruke. Bucmastu, silno hrapavu ruku malog meseca. Mali mesec je zaista imao mesečevo lice. Lice karakteristično za sve kojima se od nekud pojavio onaj hromozom viška. Onaj treći u 21. predviđenom paru. Sebastian je imao Daunov sindrom.

U vremenu koje je došlo, Princeza je u celoj svojoj grupi najviše volela Sebastiana. Upravo zato što je bio drugačiji. Učio je sporije od ostalih, bio osetljiviji od ostalih, umeo da bude ljući od ostalih, i više no svi drugi je vraćao srčano prijateljstvo. Za Princezu je Sebastian bio izazov, trudila se silno da »pročita« sve ono što je drugima promicalo. Ja sam učila uz nju. Ali pravo učenje je počelo kada smo počeli da se družimo, porodično. Mesečevi mama i tata su nam postali retko dobri prijatelji. Mesečev deda je imao kuću u Istri, u koju smo svi mi mnogobrojni od srca zvani. U njoj smo počeli da provodimo skoro sve vikende. Naša deca su rasla sa Sebastianom.

Tada sam shvatila kako je Sebastian, kao i svi koji sa njim dele sudbinu hromozoma viška, osetljivo i teško za negu i čuvanje biće. Ne, on nije bio bolestan, jer Daunov sindrom nije bolest, ali je njegov organizam bio pun preosetljivih tačaka koje su zaokupljivale živote njegovih roditelja. Shvatila sam da čuvanje i vaspitavanje celog razreda dece bi još uvek bilo šala u poređenju sa beskrajnim strpljenjem, voljom i trudom koji je njegova majka svakog dana trošila na to jedno, jedino dete. Zato da nauči, da zapamti, da zna...i odbijala je ljutitom majčinskom ljubavlju onu frazu »Jadni vi...« Ne, nisu bili jadni, Sebastian nije bio kao drugi, ali nije bio jadan. Sebastian je bio voljen.

Da, bio drugačiji. Jeste učio teže i sporije, jeste da nije mogao da oceni jačinu svog zagrljaja ili stiska ruke, umeo je da bude silno tvrdoglav i ljut, ali Sebastian je sve to nadoknađivao prosto neverovatnim čitanjem osećanja ljudi koji su ga okruživali. Pre no što bi i shvatili da nas je nešto rastužilo ili uvredilo, bilo kako povredilo, Sebastian je tiho prilazio i počinjao da teši. Ta osetljivost, dignuta na najvišu ravan, se odazivala na muziku. Sebastian je voleo da svira i peva. Muzika ga je smirivala, muziku je brže učio no sve ostalo. Uz dedu je savladao sviranje nekoliko instrumenata, uključujući i one danas skoro nestale, stare istarske instrumente. Lagano je naginjao svoje mesečevo lice i svaki ton slušao kao izgovorenu reč.

Tada sam počela da gledam Sebastiana sasvim drugačijim očima. Kako jede, kako hvata stvari oko sebe, kako se kreće, umiljava, priča i peva, kako pažljivo trepće svojim kosim očima...i tada sam počela da verujem da on nije greška. U njemu je postojao sistem. Drugačiji, ali sistem. Iako je Žmu tvrdio da je to moja literarna reakcija, meni se i danas čini da sebastiani nisu greška prirode, nego samo pojavljivanje starih i zaboravljenih ljudskih vrsta. Nekada jako davno su postojale različite ljudske vrste. Jedni su bili napredniji, drugi ne...arheolozi sada tvrde da je to tako bilo, i da su se ponekad mešali među sobom. Nisam tražila utehu, niti racionalizaciju Daunovog sindroma, samo mi se sve više činilo da je moguće da je taj hromozom više prosto trag nečeg starog, mnogo starijeg od nas novih. I da se to staro ponekad pojavi, kao trag prošlosti koja nije sposobna da stigne sadašnjost i u nju se uklopi. Što još uvek ne znači da je manje vredna. Možda je i mnogo skupocenija od nas običnih. Zbog čega mi se mesec Sebastian, i svi koji sa njim dele ono što medicina zove Daunovim sindromom, danas čine kao nešto ne samo drugačije, nego sasvim posebno dragoceno drugačije. Vredno posebne ljubavi i posebnog razumevanja.

Danas je Dan osoba sa Daunovim sindromom. Dan mesečeve dece.
08.09.2013.
Darth Legolas Zelenlist
Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. Jesi li ti pukla? Od svih životinja, čovek bi prvi napustio svoje dete. To je ono što je 'majka Priroda' od ljudi oduzela, a umesto toga im dala razum...
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
radosti mladosti laguna knjige Radosti mladosti
12.12.2018.
Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno...više
više
uživajte u čitanju knjiga laguna knjige Uživajte u čitanju knjiga
21.11.2018.
Za knjige Jelice Greganović se kaže da „greju dušu“ i daruju osmeh. U razgovoru za Kikinda Online News Jelica govori o proteklom Sajmu knjiga, njenim utiscima, o čitanju i knjigama uopšte,...više
više
pms ili kako su izumrli dinosaurusi laguna knjige PMS ili Kako su izumrli dinosaurusi
14.06.2018.
Jednog prerano vrelog junskog dana, pred pećinu je izašla žena u mudrim godinama. Sa mržnjom je pogledala nebo izbledelo od žege i obrisala curak znoja koji joj je kliznuo niz vrat ka ledjima. Podigla...više
više
poziv na izvinjenje laguna knjige Poziv na izvinjenje
28.12.2017.
 „Volim te ćopavu“, rekao mi je Žmu i pogledao me s visine samilosno. Ovo „s visine“ nije bilo teško izvesti, jer od subote jedna od moje dve noge i ja ležimo poduprte...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
dnevnik brade laguna knjige Dnevnik brade
11.01.2019.
Krajem ljeta 2018. počeo sam da puštam bradu da bih se kao pisac uživio u lik Bokelja koji je od peruanske luke Kaljao do prvog ostrva u Tuamotu arhipelagu na splavu od balze tokom 14 sedmica preplovio...više
više
velibor laguna knjige Velibor
17.12.2018.
Da Velibor nije ljubitelj knjiga, da ne zna da ih proda i da pritom ne govori engleski jezik, ne bi ni mogao da radi u jedinoj preostaloj klasičnoj zalivskoj knjižari. Knjižara je, istina, formatirana,...više
više
živinarski pakao laguna knjige Živinarski pakao
21.10.2018.
Osjećajan će Primorac kazati za životinju koja pati da je jadna beštija. Većina ljudi nije sklona, rekao bih, da se zapita kako je – dovraga! – moguće da kilo očišćene piletine...više
više
odisej u boci laguna knjige Odisej u Boci
10.09.2018.
Bio sam na plaži kada sam početkom žarkog ljeta dobio mejl: „Prugastoplavi, „Da li si rad da predstavljaš srpsku književnost na forumu u Kini, sredinom septembra, o trošku Ministarstva...više
više