VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Kad umiru anđeli

08.04.2014.
Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.
Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.



Za razliku od svih i svega koji je nisu štitili, Anastasija se borila sa toliko želje i hrabrosti koliko je prosto neverovatno da može da stane u tako malu i krhku devojčicu.
Ali sve ono što se dešavalo od njenog povratka iz Praga je uspelo da porazi i takvog junaka kakav je bila Anastasija. Tih mesec i po dana otkako je vraćena u Srbiju, Anastasija Trajković je tretirana kao nuklearni otpad, nešto čega bi se svi najradije rešili. Iz bolnice u Pragu je vraćena u bolnicu u Beogradu, iz Beograda je poslana u vranjansku bolnicu, onda su je iz Vranja vratili u Beograd, da bi je za samo par dana iz Beograda poslali u bolnicu u Nišu. Anastasija je plaćala tuđe račune, iako ni jedno dete ne sme da ponese ni mrvu tereta za nešto što nije moglo da bira, ni kome će da se rodi, ni da li će da bude zdravo ili bolesno. A sistem je ćutao i gledao. I čekao da se sve, ako je moguće što pre, završi. Da se reši te devetogodišnje bede čiji mali organizam je odbijao da odustane, deteta koje je živelo iscrpljeno i izmučeno, sa strašnim tumorom, hordomom koji je rastao do tada neviđenom brzinom. Živela je i onda kada više nije htela da živi. Kada je svojim očima čitala kako je živu sahranjuju oni koji bi to poslednji smeli da urade.
Rekli su mi, kada sam počela da pišem o teško bolesnoj deci, da je bolje da se time ne bavim. Da je te dece suviše mnogo, iako te reči nikada ne bi smele ni da stoje pored reči »deca«. Naročito ne onda kada se ta deca bore za svoje živote. Rekli su mi da samo otvaram Pandorinu kutiju, da je uzalud. Ipak sam pisala. I otvorila se kutija. Počeli su da mi se javljaju roditelji, da mole za svoju bolesnu decu sakrivenu od očiju javnosti, za živote ugrožene sistemom koji nije imao ni mrvu razumevanja za njih, ni poštovanja. Ni za decu, ni za roditelje. Ni za život kao takav.
Rekli su mi da, kud već ipak pišem o toj deci, zadržim distancu. Da im se ne približavam, bolje je da za mene to ostanu imena, prezimena i slike. I uspevalo mi je, doduše teško i ne mojoj voljom, više sticajem okolnosti. Ne znam kako da se ne vežem za dete, ako mi ne uspeva ni da se ne vežem za životinje, biljke ili stvari. Uspevalo mi je sve dok se nije pojavila Anastasija Trajković. Zamoljena sam da pišem o njoj, da joj pomognem onim čime mogu, da je gurnem u javnost, da javnosti dam priliku da je vidi i s punim pravom se bori za nju. I bila bi za mene devojčica sa strašnom bolešću koja, uprkos svom stidu, pristaje da se slika sa ogromnim, otečenim, plavo-crvenim okom koje više na oko ni ne liči, i polovinom lica njime iskrivljenim, samo zato da bi se izborila za pravo koje joj je nepravedno uskraćeno – da se leči i bori za život. Ostala bi jedna u nizu napisanih zahvala od strane roditelja ili prijatelja roditelja kakve inače dobijam. Da se nije ona sama zahvalila, porukom napisanom sa aerodroma, sa kog je odlazila sasvim sigurna da ta prilika znači i život. Slikom sa poljupcem koji mi šalje. Onda su usledili komentari da sam borbom za ovo dete, njenim životom naizgled izborenim, dobila četvrto dete. Nije trebalo da se obazirem na to. A jesam. Ponela sam je na duši.
Rekli su mi da kud sam već uradila ono što ne smem, ne idem u bolnicu da je vidim. Zato što je to strašnije od svih slika, strašnije od svega strašnog što se u pozadini njenog slučaja pojavljivalo nemilice. Naravno da nisam poslušala. Otišla sam. Mislila sam da ako drugi mogu to da gledaju, sa tim žive, po ceo dan, svaki dan, godinama, mogu i ja...I to nikada zaboraviti neću. To kako to uživo izgleda, ta borba protiv smrti, ne samo ona, nego i sva ona deca koja su pored nje ležala, iz koje su virile krvave cevke, zamotana, izmučena. A ja sam mislila da je strašno kad dete temperaturu samo ima, virozu kad dobije, kad te pogleda onim zejtinjavim, bolešću prepadnutim očima.
Videla sam je kad su je vratili iz Praga, prosto nisam mogla da izdržim da ne probam da joj pomognem još jednom, makar time da vidi da nije zaboravljena i da je bez obzira na sve, na hordom, na strašne članke u novinama, na sve, ipak samo dete. Dete za koje su svi zaboravili da nije crna dijagnoza i najava smrti. Dete koje se, baš kao sva druga deca, raduje igračkama. Dete koje cele dane provodi u strahu, okruženo aparatima i katetrima. Dete pod neonskim svetlima intenzivne nege.
Tada mi je Anastasija Trajković zadala drugi udarac, zbog kog sam mislila da je ipak trebalo da poslušam savete. Iako to, doduše, nikad sebi ne bih oprostila. Od svega što sam joj odnela pokušavajući da je podsetim na to da je dete, da je život čeka, da joj pripada sve što imaju i deca koja ne leže sa katetrom u plućima iz kog sukrvica teče, Anastasija je izabrala knjige. Bila je sićušna, ruku tankih, tanušnih, golih kao i ostatak malog, mršavog tela koje se naziralo pod čaršavom. Stidela se. Pokušavala je da sakrije onu polovinu lica prekrivenog velikom gazom pod koju je jeo strašni hordom. A onda je onim slobodnim okom ugledala knjige, lepo se zacaklilo, nakrivila je glavu kao vrabac pokušavajući da vidi bolje, i počela da čita. Mogli smo svi slobodno da odemo, ona je čitala. Čak je i majku, koja je pokušavala da je pita šta joj treba, rekla: »Pusti me, vidiš da čitam!« Tako sam je i videla poslednji put, to je slika koju neću zaboraviti – kudrava glava bez pola lica, naherena da pogled uhvati fokus...ostala je da čita, sa svim ostalim knjigama koje je zadržala na stomaku, da joj budu najbliže. Pod bezbojnim svetlom sobe za intenzivnu negu po kojoj su promicali zeleni mantili i šuškale kese navučene na stopala retkih onih koji su brinuli o deci od sveta odsečenoj.
Sve su mi rekli. Lepo su mi rekli. Verovatno je trebalo sve da poslušam. Možda bi sada bilo mrvu lakše, možda bih mogla da zaboravim sve zbog čega sam ćutala i samo želela da poslednje dane provede bar mirno, da ako je za umiranje umre bez straha koji ničim zaslužila nije.
»Sedmo koleno odgara«, kaže moja Fatima, podsećajući me na narodnu mudrost koja uzaludno pokušava da nađe objašnjenje za trpljenje, muke i nepravdu koja stiže one koji to nikada i ničim zaslužili nisu, za one za koje se čini da plaćaju tuđe račune.
Anastasije Trajković više nema. Nema devojčice koja je imala samo devet godina. Devojčice koja je preživljavala sve čime ju je život nepravedno zatrpao, i bez obzira na to, bez obzira na sve, se borila hrabrošću kojom ni mnogi odrasli ljudi ne mogu da se pohvale. Borila se i onda kada je priznala poraz. Borila se onoliko koliko je život vredan. Beskrajno.
I dok se budu sušile suze za Anastasijom Trajković iz Vranja, boriće se neko drugo od mnogo teško bolesne dece za pravo da živi, da bude lečeno, cenjeno i voljeno. Zajedno sa roditeljima će se boriti protiv sistema koji ne želi ni da ga vidi. Koji je neće da pomogne borcima hrabrijim od svih, junacima koji često biju već izgubljene bitke. Do poslednjeg daha. Sistemu koji ne vidi i neće da vidi decu. Koliko još Tijana, Zoji, Anastasija treba da umre da bi ih konačno primetio?
Mirno spavaj, zlato.
Odmori se se od sveta koji nije umeo da ceni sreću što te je imao.
23.05.2014.
kaca jankovic
savrseno imam 12 godina ali mogu prepricati ovu knjigu kao pesmicu
23.05.2014.
kaca jankovic
knjiga je sjajna
25.04.2014.
zoran martinovic
Pre jedno godinu dana obratio sam paznju-ne punu, na pricu o maloj Anastasiji!Namerno pisem - ne punu,jer mislim da sam kao I svi ostali koji su cutali I samo posmatrali-ubrzao njenu smrt! Ovo pisem da bih podelio sa svima Vama moje razmisljanje I poruku koju je ova mala heroina ostavila u meni! Dana 08.04 saznao sam tuznu vest preko novina…!Saznao sam njene poslednje reci koje su u meni unistile sve… i probudile me na duboko razmisljanje i nadam se buduce delovanje! Zasto ovo pisem,jednostavno ne zelim da vise citam ovakve stvari –o smrti dece,a ako moram da citam zelim da znam da sam ucinio sve da do toga ne dodje!Inace otac sam devojcice od 6 godina,pa je sve ovo probudilo svasta u meni,I dobro I lose! Danas je 20.04-uskrs,veliki praznik,ja I dalje svakog dana mislim na pokojnu heroinu skoro svaki dan pustim po neku suzu!Dva puta sam isao u crkvu da zapalim svece za nju I malu Tijanu Ognjanovic.Deca su to,nase blago! Dok sam palio svece,kada sam palio za malu Anastasiju,oba puta sveca se ugasila!Nadam se da je to znak da je ona sada Andjeo I da ce meni I svima nama oprostiti –zasto se sve to desilo!Ne znam ni ja! O crkvi necu trositi reci-jer mislim da ne zasluzuje!Bio sam vernik-vise nisam,sada sam neko ko zeli nesto da uradi,a ne blento koji se samo moli I posle danima place!Crkva da misli dobro imala bi svoju organizaciju za pomoc bolesnoj deci!Ovo pisem jer mislim da je nema!Ako ima-izvinjavam se svima,ali onda vam postavljam pitanje:Sta cekate?Da li se samo molite I cekate da se nesto desi? Odgovor je:Nista se nece desti,ako neko nesto ne uradi I TACKA! Neko, to smo svi mi I moramo novcano pomoci da se bolesna deca lece!Makar I sms porukama Ili na bilo koji drugi nacin!Trudicu se I pricacu svima-deci se mora pomagati,ne samo deci-ali prvo njima! Svom detetu,a nadam sei jednog dana svojo deci, cu ispricati ovu pricu,jer mislim da treba da znaju ko je bila ANASTASIJA TRAJKOVIC,koja je na najtezi moguci nacin-svojom velikom mukom I smrcu ,ucinila da se njihov otac (ja) duboko zamisli I zapita ko je I sta je I zasto nista nije uradio! Jos nesto, otici cu jednog dana na njen grob,ne znam zasto ali to moram da uradim-jednostavno moram!Hocu da bar na kratko budem pored nje,kada vec nista nisam pomogao! Voleo bih da upoznam njenog Oca,Majku,Brata,Sestru……iako ne znam sta da im kazem! Jednostavno dani prolaze,ali ja ne mogu da ne mislim na malu pokojnu devojcicu….!Mozda I nesto nije u redu sa mnom-nema veze,bar sad znam da cu nesto raditi ubuduce ili ti pomagati bolesnoj deci! ANASTASIJA, ako me cujes, izvini,nisam obratio paznju na tvoju bolest-bio sam sebican!Tebi ovo nista vise ne znaci,ali meni mnogo znaci! Nadam se da je to bila tvoja misija na zemlji-da neke od nas ucinis boljim ljudima! Eto mene bar jesi! Zao mi je sto te nisam poznavao,jer mislim da si bila predivno bice I veruj mi da mogu dao bih par svojih godina za tebe…..!Mnogo,mnogo mi je zao sto si se mucila I otisla….na ovakav nacin! Izvini …….zao mi je mnogo!
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
duško sa zlatnim m laguna knjige Duško sa zlatnim M
30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako...više
više
mala zimska priča laguna knjige Mala zimska priča
25.01.2019.
Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim...više
više
radosti mladosti laguna knjige Radosti mladosti
12.12.2018.
Duda je rekao da idemo na kafu i druženje. Dodao je i da ga tako zovem samo kad treba nekoga da bije, što je izmišljeni recidiv prošlosti, vremena kada smo bili malo mlađi no što smo sada izuzetno...više
više
uživajte u čitanju knjiga laguna knjige Uživajte u čitanju knjiga
21.11.2018.
Za knjige Jelice Greganović se kaže da „greju dušu“ i daruju osmeh. U razgovoru za Kikinda Online News Jelica govori o proteklom Sajmu knjiga, njenim utiscima, o čitanju i knjigama uopšte,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više
šumski most laguna knjige Šumski most
31.05.2019.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju) Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.