Junak mojih nedelja

Već za vreme nedeljnog ručka je moja Roditeljica počinjala kritički da me merka, i mrmlja: »Trebalo bi je oprati«. To je bila više konstatacija sa imperativnom tačkom na kraju, no pokušaj dijaloga sa Ocem koji je, preko puta nje, vodio bitku sa supenim rezancima. Zamenica iz njene higijeničarske rečenice je mogla da se odnosi i na stolicu na kojoj sam sedela, i na zavesu koja se krila iza mene, ali iskustvo nedeljnih običaja je govorilo da se ribanje sluti meni.



Nije da me nisu i preko sedmice prali, ali to je Roditeljica smatrala brzopoteznim dovođenjem u red. S obzirom da tada nije bilo tuševa, a pod slavinu na kadi bi me teško ugurali, to se izvodilo lončićima. Ja bih stajala u kadi, premeštajući se s noge na nogu, a Roditeljica je zahvatala vodu emajliranim, litarskim lončićem i pljuskala me, trudeći se da izazove što manje kolateralne štete po kupatilu. Tek kasnije kad smo u novom stanu, uz kadu i slavinu, dobili i tuš, koji je mene neodoljivo podsećao na vodeni telefon.

Ali, nedelja je bila nešto sasvim drugo, sama ta reč je slutila na dovođenje u red mene ili me, na način koji je Roditeljica smatrala jedinim pravim i koji je nekada, dok nije bilo mašina za veš, primenjivala na pomenute krpene proizvode. Glavni delovi tog temeljitog procesa su bili potapanje i raskiseljavanje.

Zato je, malo pre sedam sati, iz kupatila počinjao da dopire zvuk koji je govorio da se Nijagara doselila kod nas i da organizuje nastup jednom od svojih najbogatijih slapova. Za to vreme je Roditeljica panično trčala u kupatilo i istrčavala iz njega, iznoseći sa sobom oblake pare koji su više slutili na šurenje praseta, no na kupanje deteta. U to ime bi mi bio ukidan i crtani film u sedam i petnaest, jer voda nije smela da se ohladi, kao ni kupatilo koje je temperaturno konkurisalo paklu lično. Za to vreme je Otac izvlačio peškire oštrog dodira, jer omekšivaču su se tek slutili. Onda bi se oboje pojavili na vratima moje sobe i sproveli me do kade. Kašljući od vlage kao srpski romantičar, Roditeljica je otpuštala Oca rečima: »Možeš da ideš«, i bacala se na brzinsko skidanje mene i ubacivanje u kadu. Bili su to trenuci kada sam, zahvaljujući temperaturi vode, znala kako se oseća pile u supi i samo čekala da ubace vezu zeleni da mi pravi društvo. Više od pola sata je trajalo moje sedenje u kadi, toliko je približno bilo potrebno da se ispotapam i raskiselim. Mada, to je bilo dovoljno da se donekle i skuvam. Kad bi moje lice dobilo farbu zdrave cvekle, a ostatak tela bapske roza posteljine, Otac bi počeo da objavljuje finiš. Roditeljica bi dotrčavala brzinom depeše o objavi rata, na bis izbacivala oca iz kupatila i počinjala da me riba. Samo joj je ona rebrasta daska falila i ceđenje na kraju, pa da se upišem u šaren veš. Onda je sledilo brisanje, i to takvo da je pravo čudo da mi i kožu nije peškirom odrala, trljanje glave zbog kog sam postala sklona umetnosti, čemu je doprinelo i češljanje sa uvodnim raščešljavanjem. Za to vreme se kroz hodničke daljine čulo Očevo dovikivanje: »Počinje, samo što nije počelo!«. Majku je hvatala panika, navlačila bi poslednji deo pidžame na mene, još jedan suvi peškir preko, zamotavala mi glavu dodatnim, otvarala vrata i kroz njih izbacivala prvo kupatilsku vrelinu, za njom mene i sebe kao odstupnicu. Svi smo se, što smo brže mogli, probijali do dnevne sobe gde je svakog čekalo već utvrđeno mesto, sve sem vrelih izmaglica koje su se razilazile po uglovima.

Svakim drugim danom bih ja bila iz kupatila forvardovana pravac u krevet, kaobelalala, ali ovo je bila nedelja. Nedeljom je bila poseban dan. Tada sam smela da gledam televizor i posle osam sati. Jer je nedeljom, odmah posle kupanja su počinjali Otpisani. Gorepomenuti Otac nije bio baš pasionirani ljubitelj ni jednopartijskog sistema, ni zloupotrebljavanja rata za revolucionarne akcije, ni Tihog kao ideološkog agitatora, ali Prle je bio nešto sasvim drugo. I zbog njega i Otpisani. U njima Bata nije ubijao više Nemaca no što je u oružje moglo metaka da stane. Bilo je to drugačije, u Otpisanima je i humor bio dozvoljen. Zato su Otpisani bili dozvoljivi i preporučljivi i za mene. Oni su bili borci za slobodu, zahvaljujući čemu su mogli da učestvuju i u mom vaspitanju i odrastanju.

Dok je čuvena muzička tema, legende Miće Markovića, dizala napetost predstojeće epizode, Otac je ostavljao knjigu, Roditeljica popravljala izgužvanu kućnu haljinu i hvatala dah od vrućinčine u kojoj je do maločas disala na škrge, a ja sam do škripanja oribana, trepćući očima crvenim od kupanja, skuvanih i naboranih vrhova prstiju, sedela na kauču kao italijanska lutka iz seoskih spavaćih soba. Doduše, moj Otac je tvrdio da izgledam kao Ture, ono iz logopedske brzalice, zbog silnog turbana na neosušenoj kosi.

Na ekranu su gorela skladišta, jataci virili kroz vrata, beogradske ulice plašile mrakom i crnim senkama koje su trčale po njima, Nemci predvođeni Krigerom i izdajnici jedni su spremali zamke našima, u svim zgradama i stanovima je vladala tišina, čuo se samo zvuk Otpisanih, na ulicama tadašnjosti nije bilo nikoga. Branio se Beograd. A Dragan Nikolić je gradio jednu od uloga po kojoj će ga zapamtiti cela država. Glumio je kao da ne glumi ulogu koja kao da je pisana samo za njega i ni za koga drugog. I zasmejavao beogradski, mangupski, lafovski, osvajajući obapolna srca.

Posle toga su nestali i država, i Otpisani, ni Nemci nisu što su nekad bili, a bogami i izdajnici će da promene stranu posthumno. Ostali su samo oslobodioci parafrazirani osobinom kretanja sredinom ulice, bez osvrtanja i primećivanja ikoga sem sebe. Među njima nije bilo njega, gospodina Beograđanina, koji je decenijama ostao simbol grada, u kome je mirno sedeo u kafiću pored Kalenić pijace.

Sada više nema ni Lepog Gage, junaka mojih nedeljnih večeri. Ostao je samo Prle. I Beograd kog su takvi kao on celog života branili i odbranili. Hvala im.