Isceliteljska moć ljubavi

Naš narod kaže da se “svako češe tamo gde ga svrbi”. A mene je baš “svrbelo”. Dugo. Od češanja su mi se stvarale rane, od rana kraste koje bih ponovo raščešala, koje bi krvarile... i tako u krug...

Nedostatak ljubavi bio je moja kob, moje saplitanje, moj bol u stomaku, moji strahovi. Ali, i moj pokretač da nešto preduzmem, da prekinem to bolno stanje. Učila sam, dan za danom, malo po malo kako da zavolim i prihvatim sebe, kako da sebi postanem oslonac i podrška, kako da tražim pomoć kada mi je potrebna, ali i kako da je pružim sebi kada je na drugim mestima nema.

Isceliteljska moć ljubavi počela je da mi se ukazuje veoma brzo i time me osnažuje u mom traganju, uzrastanju, sazrevanju. Taj proces i dalje traje, a svako prenešeno iskustvo povratno me isceljuje.

Iako smo mnogo puta čuli ili pročitali rečenicu da je “ljubav naše prirodno stanje”, kao i da “ništa nije lakše i prirodnije nego voleti”, i u dubini duše poželeli da se sa njom saglasimo prepoznajući je kao istinu, životne situacije su nas uveravale u suprotno: da je ljubavi sve manje, da su odnosi sve češće bazirani na interesima i to onim materijalnim, da je sve manje ljudi koji sami sebe vole. Zbog tog nedostatka osećamo se nezadovoljno, frustrirano, posustalo, depresivno, bolesno...

Kada se počne buditi ljubav prema sebi, a to znači kada budemo u stanju da sebe počnemo da prihvatamo onakve kakvi jesmo i kada shvatimo da je s snama sve u redu i da je jedino što nam nedostaje upravo svest o tome da smo dovoljno dobri, lepi i pametni, kao i da ni za šta nismo krivi, tada su stvoreni preduslovi za oprost sebi i drugima, a isceliteljsko dejstvo ljubavi stupa na snagu.

Možda će vas začuditi kako to da ni za šta nismo krivi kada nas uče upravo suprotno, a to je da je pokajanje put do pročišćenja; možda će vam zvučati kao lažna uteha to da smo divni ovakvi kakvi smo jer smo puno puta imali iskustvo odbacivanja ili grubog okrivljavanja i napuštanja... Lepo: nismo krivi ni mi, niti je bilo ko drugi kriv! Shvatiti to - je početak ozdravljenja.

Kriv može biti onaj koji zna, koji je svestan, koji ima zlu nameru... a mi smo došli na ovaj svet u neznanju, bez svesnosti, bez zlih namera. Dogodile su se prve povrede koje se neminovono događaju, takođe iz neznanja i nesvesnosti onih koji nas vole najviše što mogu. Stvorili su se odbrambebi mehanizmi, izgradile se kule i tvrđave, probudio strah, učvrstila uverenja i formirale mere opreza... Iz te matrice, iz tog koncepta sudimo, razmišljamo, procenjujemo i delamo. A dela obremenjena strahom i nemoći rađaju loše plodove. To je taj krug koji se mora napustiti da bismo slavili život, da bismo se radovali!

Ono što već drugo uviđam da nam je svima zajedničko jeste potreba za utehom, za odobravanjem, za istinskim sagledavanjem toga da smo ok, da je sve u redu, da nismo krivi... blanko poverenje, nepovratni kredit. Paradoks je da nam je to svima potrebno, a retko smo u stanju to da damo. Logično, jer ne dajemo ni sebi. Jer nam je potrebno iskustvo - kako to izgleda; jer nam je potrebna dozvola za kojom dete u nama celog života traga. Tu dozvolu, to priznanje, tu inicijalnu kapislu može vam dati roditelj, terapeut, partner, iskreni prijatelj..., ali uz uslov da je i sam došao do te spoznaje. U protivnom, to su reči bez pokretačke vibracije.

Verujem da ćete makar deo te potrebne inspiracije i vere da ste divna bića, bez greha i krivice, bez potrebe da se stalno popravljate, trudite i dopadate, bez prisile da zaslužujete i dodvoravate, pronaći i u ovom tekstu koji nije ništa više do čin davanja. Ili bolje rečeno - prosleđivanja onoga što je meni u nekom trenutku bilo dato.

I to je šlagvort za još neku reč o davanju: jer samo ona ljubav koja se daje ima snagu da isceljuje.

Za davanje je potrebno imanje. Budite svesni toga uvek kada poželite da date. I svesni toga da najplemenitiji čovek nije onaj koji najviše da, već onaj koji da najviše od onoga što može. Ne precenjujte (ali i ne potcenjujte svoje moći i resurse). Imajte svest o tome da je davanje istinito i slobodno samo dok zadržavate sposobnost da birate kada ćete i da li ćete dati, a ne kada to postane vaš uslov, vaše moranje... Tada je reč o mimikriji, tada se ustvari pogađate s nebesima zaslužujući nagradu ili priznanje ili zahvalnost ili uzvraćanje... bilo da ste toga svesni ili ne. Samo kada je slobodno i neuslovljeno davanje ima svoj puni smisao. Pomislite samo kako se uvek osetite neprijatno kada nekoga odbijete, ili kažete ne. A ko ne može da odbije taj ne može ni da da na pravi način, s pravog mesta; ko ne može da kaže ne, njegovo da malo znači... iako vam na prvi pogled to sve neće prijati.

Razmislite još o jednoj stvari: primanje može biti najveći oblik davanja. Meni se to dogodilo nedavno. Učinila sam nešto što se može podvesti pod termin "dobro delo", a ja sam zapravo sledila zov svoga srca i za to bila nagrađena višestruko upravo od onih koji su mislili da sam ja učinila njima. Naprotiv, njihovo primanje mene i mojih dela učinilo je da se osetim smisleno, korisno; proširilo me, usrećilo, radovalo, i iscelilo upravo one delove mene koji vapiju da budu prepoznati. Isceljujući drugoga uvek isceljujemo sebe. I obrnuto, isceljujući sebe ljubavlju prema sebi stičemo mogućnost da iscelimo druge.

Važno je samo kenuti. I verovati da ovaj proces, iako nije ni brz ni bezbolan ni nenaporan, jeste jedini put do osećaja celovitosti, do prepoznavanja sebe kao manifestacije Svekolike Ljubavi!