Laguna - Kolumna - Epidemična sećanja - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Epidemična sećanja

26.03.2020.
Srećna, a možda baš i ne, Nova 1972. godina me je našla u dečjoj bolnici i uručila mi otužni bolnički paketić – u celofan spakovano sivo kamionče, kome je odmah otpao točak, knjigu bez reči, sa najružnijim crtežima ikada nacrtanim, i čokoladu sumnjive starosti, koju su mi odmah oduzeli. Verovatno zbog pomenute arhivske vrednosti, jer kud dete koje leče od povraćaja teške upale pluća i rekordne malokrvnosti da jede čokoladu? Zbog toga je, ali i onoga što je usledilo, moja podsvest tu godinu isterala iz zone lepih sećanja na detinjstvo. Naime, čim su zaključili da su me opravili, lekari su zapovedili da me se, umesto da se vratim kući, ima poslati u Sokobanju. Tamo je bilo dečje oporavilište, koje je trebalo da ubrza moj povratak u prvobitno, zdravo stanje, naročito kad se uzme u obzir da je stizalo proleće.

Zato sam se vrlo odmah našla u dotičnom gradiću, u kom sam verovala da žive jata sokolova, sa ciljem dubokog udisanja tamošnjeg zdravog vazduha. Umesto tog propisanog disanja, ja sam se odmah bacila na plakanje, koje sam prekidala samo kad sam spavala, ali ne i kada su nas, postrojene u parove, vodili u gradsku menzu na hranjenje. Uspela sam da uskladim dugo hodanje i još duže suzoliptanije. Prvih dana su nadležni probali da me uteše, a onda su digli ruke od mene. Puštali su me da, s opasnošću dibidusnog dehidriranja, plačem na svakom mestu za to raspoloživom. Druga deca su se igrala i jurcala naokolo, a ja sam suze ronila kao letnji pljusak, očekujući da moji roditelji dođu po mene i dislociraju me sa tog možda zdravog, ali meni izuzetno nedopadajućeg, sivog mesta. A, i nijednog sokola nadaleko bilo nije.

Uprkos mom vrednom točenju suza, niko po mene dolazio nije. Meštani Sokobanje su se već navikli na prizor kolone dece koja dvoje po dvoje tabaju u gradsku menzu na prehranjivanje, dok jedno tetura za njima i suze roni.

Garant bih završila na infuziji da mi nije ventil zavrnula ni manje ni više no epidemija, gošća iz Azije - variola vera. U detinjem odmaralištu je zavladala panika, ukinuto je vođenje u grad, zaključana kapija, vaspitačice i medicinsko osoblje se u žurbi spoticalo kroz hodnike, šaputali su i šištali međusobno, crni telefoni su zvonili kao pobesneli. Iz sata u sat nas je bivalo sve manje, objekti oporavljanja su, u prisustvu lekara, predavani roditeljima koji su brzo stizali i još brže odlazili, svako sa svojim mladunčetom, koje će ubuduće imati duboko da diše tamo odakle je dovedeno. Naravno da sam ja, kao dežurni baksuz, ostala poslednja od sve dece. Kada su se konačno dokoturali iz Beograda, moji roditelji su me našli pod jedinim drvetom u dvorištu dečjeg apsa, što se mene ticalo to je zapravo i bilo to okrevalište, kako ronim krokodilske suze. Umesto da me uteše i upitaju za junačko zdravlje, Moj Otac i Roditeljica su protrčali pored mene, bili dočekani od glavnog lekara i tiho obavili konspirativni razgovor, praćen zabrinutim pogledima u mom pravcu, coktanjem i uzdisanjem. Tačno sam znala šta me čeka, garant im objašnjava kako da nastave da me hrane krvavim džigericama. Njima su me, naime, do tada hranili. U ime zdravlja i lečenja moje goleme malokrvnosti. Pravo je čudo što sam u čoveka, a ne u tigra izrasla.

Ispostavilo se da nisam bila u pravu, razgovor je završen, Moj Otac je uzeo koferče sa kojim su me doveli u Sokobanju, Roditeljica mi je prišla, iz džepa izvadila maramicu veličine jastučnice i, stručno rečeno, ubrisala me, komandujući brzi pokret i još brže forsiranje dvorišta, ka fići gde nas je Otac čekao. Kofer i mene su ugurali pozadi, oboje se okrenuli ka nama i u društvo nam dodali ćebe. Roditeljica me je strogo pogledala i rekla:

„Epidemija je“.

Ja sam probala da zamislim babu koja nosi takvu nakazu od imena.

„Zato kad te gurnem pod sedište tamo ima da ostaneš i da ćutiš ispod ćebeta, dok ti ne kažem da izađeš. Da te nisam čula da si pisnula. Kad tata stane, ima da te nema. “

Moja mašta se još uvek mučila sa baba Epidemijom, ovo uputstvo je bilo više od suviše, nisam ni slutila šta će da mi se desi kad Otac zaustavi auto. Do „zašto“ nisam ni pomislila da doprem. Ipak sam probala da pitam:

„Ko je Epidemija?“

„Variola vera.“

„Koja Vera?“

„Velike boginje.“

„Velika Vera? Ona je boginja?“

„Ćuti tu i pod ćebe kad ti kažem!“, završila je Roditeljica naš nesuvisli razgovor.

U to vreme su ovi oblici pedagogije bili dozvoljeni, kao Roditeljičine vrisak-komande koje su usledile na našem cilju, zbog kojih sam se ja odmah sasuljala pod sedište, bivala pokrivena ćebetom, i dodatno pritisnuta koferom. Bilo je to najmisterioznije putovanje u mom životu, nikad pre i nikada kasnije mi se tako nešto nije dešavalo. Tek kada smo stigli na cilj, u selo kod Bake i Dede, iz razgovora odraslih sam ponešto shvatila. Naime, povodom epidemije je zapoveđeno vakcinisanje svih državljana, a zbog onih koji bi mogli da promaknu zdravstvu uvedene su drumske medicinske zasede, koje su nasumično zaustavljale automobile i na licu mesta vakcinisali nevakcinisane. Ja sam bila problem, zato je lekar onako krilio rukama, jer sam bila alergična na glavni sastojak vakcine. To bi teško nasred druma objasnili medicinarima, pa je lekar savetovao da me sakriju kako tokom puta, tako i do kraja epidemije. Tako sam, prekrivena ćebetom i koferom, hajdučki provučena kroz variola zasede, i sakrivena u selo. Deda je odmah uveo policijski čas od dvadeset pet sati dnevno. Niko od nas troje ukućana nije smeo da prođe kroz kapiju, niti da dođe kod nas. Jednom nedeljno je Deda odlazio pod poluplaninu Šupljaju i u jednom od zaselaka, zabitijem od našeg, kupovao jaja, mleko i sir od neke babe koju ni pre epidemije niko posećivao nije. Ako mislite da je to bilo sve nakon završetka epidemije grdno se varate, jer kod mog Deda Jove sigurno je bilo samo kad on to kaže. Zbog toga sam još godinu dana ostala u Badnjevcu i išla u seosku školu, jer je Deda smatrao da sam još uvek kilava, kriterijum je verovatno bio da ne bih mogla da dobrovoljački učestvujem u Balkanskim ratovima. Cela država je već zaboravila i epidemiju i variolu veru i strah i vakcine, a ja sam još uvek bila u Dedinom karantinu.

Od tada do danas, kad neko pomene epidemiju, mene vate nikad uveli strahovi: strah od krvave džigerice, ambasador ćebeta, i Sokobanje. Zbog nje, Sokobanje mi je najžalije, nije bila kriva, al kad su me onomad pozvali da tamo gostujem i knjige predstavljam, meni lepo krenule suze na oči, one prave detinje, krokodilske suze. Kad sve ovo prođe, poradiću na prevazilaženju te geografske strave, otići ću u Sokobanju. I poneću dva paketa dobro upijajućih papirnih maramica.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više
čitanje života laguna knjige Čitanje života
09.11.2020.
Ja to jesam već jednom napisala, ali moram da ponovim – gospodin Anton Pavlovič Čehov, pseudonimski Antoša Čehonte, i ja smo se upoznali u vrlo nezgodnom trenutku. Razlika u godinama je bila...više
više
šaka života laguna knjige Šaka života
21.10.2020.
Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
nedeljne zanimljivosti laguna knjige Nedeljne zanimljivosti
30.11.2020.
„Bajka nad bajkama“ je prvi put javno pomenuta u vesti Lagune od 8. avgusta 2011. godine, kada su i „Slovenska mitologija“ i „Senka u tami“ bile već uveliko napisane,...više
više
kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture laguna knjige Kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture
18.11.2020.
Sada ću izreći jednu jeres… Ali staću čvrsto iza nje, pravdajući se sopstvenim iskustvom, a ono nije malo. I ne morate se slagati sa mnom, samo nemojte da me ubeđujete ni u šta. Negirajte...više
više
kako sam prevario smrt laguna knjige Kako sam prevario smrt
10.11.2020.
  U leto 1998. godine udario sam se na Adi Bojani jedrom od vindsurfa po desnom uvetu. Vetar ga malo jače cimnuo i ja nisam stigao da se izmaknem. Posle par dana kada je bol prošao provalim...više
više
tri stolice iz srpske književnosti laguna knjige Tri stolice iz srpske književnosti
02.11.2020.
Dugo nisam znao da je upravo stolica jedinica namještaja, a ne sto ili krevet. Jedan od najboljih savjeta dobio sam prije 20 godina kada sam kupio prvi kompjuter, ne računamo li igračke poput ZX Spectruma...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.