Laguna - Kolumna - Duško sa zlatnim M - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Duško sa zlatnim M

30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je „od kuće“ uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

Zato, kad me je jednog podneva pozvao moj drug Edo, nisam se iznenadila. Kao prvo, Edo je bio umetnik na slobodi, zbog čega je mogao da me zove i onda kad drugi sede u kancelarijama, a ja sam bila majka na zadatku, radi čega me ni pozivi usred noći, a kamoli dana, nisu iznenadjivali. I tako kaže meni Edo da je na delu situacija, da je njegov mnogo dobar drug iz Beograda došao, da je sam u hotelu, i da stvar bude mnogo tužnija baš tog dana mu je rodjendan. Ja sam počela, u očnom predelu, da curim već kod onog da je sam, nisam morala ni da dočekam tragediju da Beogradjanin sam sedi za svoj rodjendan, već sam naveliko šmrcala. Edo je dodao da se drug zove Duško i da bi bilo zgodno da mu odnesemo neki poklon, ništa veliko, onako...mali znak pažnje, za šta bi bilo zgodno da se ja pobrinem, jer je on muško i nešto se baš nema pri sebi poklone. Dobro. Na moje pitanje koliko godina puni Duško, Edvard zvani Edo je odgovorio da ne zna tačno, isto zbog pripadnosti muškom polu. U svakom slučaju nek ja nešto nadjem, reda radi, i za pola sata da budem vidjena pred hotelom, gde će me on čekati.

Priznaćete da Duško zvuči kao neko kome bi trebalo pokloniti fudbalsku loptu, ali nije valjda da se Edo druži sa osnovnoškolcima koje majke puštaju same u hotele u stranim državama. Tek majice nisu dolazile u obzir, otkud znam koliki je Duško i koje boje mu se svidjaju. Muškarcima je, inače, i bez toga da mora odmah da se ispovrti poklon, teško poklanjati. Sve ono što ženama može da se podari, i što bogati spektar izbora, kod muškaraca ne dolazi u obzir. Zato sam pristupila proverenom – knjigama. Sa njima čovek ne može da pogreši, naročito ne sa Čehovom, a njega vazda imam na lageru. Uskoro se gospodin Čehonte našao uvezan mašnom, šarenog papira mi baš bilo nestalo, i na putu ka Dušku i mestu čestitanja rodjendana njemu sirotom samom.

Pred hotelom me je već čekao Edo, naravno sa pitanjem imamo li poklon. Na moje pobedonosno pokazivanje ufačlovanog Čehova, uputio mi je nesrdačno pitanje: „Dobro bre, što knjigu, pa ne čestitamo mu što je završio školu sa odličnim uspehom?!“ Ja sam istog trena izrazila razočarenje takvim stavom, iznela par smatranja povodom večitosti knjige, obaška mog voljenog pisca, i Edvardovim nezasluženim zvocanjem...Moje izlaganje je prekinuto time što me je Edo ugurao u aulu hotela, počeo da se osvrće naokolo i onda sav srećan krenuo ka nekom ćošku, vukući za sobom Čehova i mene, uz poklič: „Eno ga Duško!“

Duško je sedeo sed, stariji od svog imena, i zaista sam samcat. Nakon što su se on i Edvard izgrlili i izljubili, ja sam pružila Čehova i rekla:

– Srećan rodjendan!

Slavljenik je zasuzio, uzeo knjigu, na moju sreću rekavši:

– Čehov? Za moj rodjendan, setili ste se? Hvala vam, volim Čehova.

Ja sam pobednički pogledala Edvarda, Duško je stavio knjigu pod mišku i upitao:

– A krempite?

Krempite?

Edo se nagnuo prema meni i nevaspitano šapnuo:

– Duško mnogo voli krempite – a onda njemu rekao da ne brine, tu odmah iza ćoška ima krempita velikih bar hektar, dva, odmah ćemo tamo da idemo.

Duško se detinje srećno nasmehnuo, a onda se okrenuo ka meni i rekao:

– Idemo na krempite! Ali pre toga, izvini, smem li da ne persiram, rodjendan mi je, ti si mi donela poklon, a nismo se ni upoznali. Izvinjavam se...

Sa razumevanjem sam klimnula, slavljeniku se sve oprašta i pružila ruku, koju je dotični srdačno prihvatio i rekao:

– Dušan Makavejev.

Ja sam stajala gluvo.

– Ja sam Dušan Makavejev, a ti si Jelica, je l da? Mnogo mi je drago.

Kolena su mi klecnula od strahopoštovanja, a čelo je samo od sebe krenulo ka patosu, u nameri da demonstrira proskinezu pred velikim Majstorom. Jednim od onih koji, po Bulgakovu, nose kapice sa zlatom izvezenim M.

Njegovo veličanstvo, Dušan Makavejev se onda obrnuo ka Edvardu i skakućući sa njim, uz prateće lupkanje po ledjima, krenuo iz hotela. Ja sam se ošamućeno teturala za njima, posle čega sam valjda pojela i komad krempite, srazmerno prilagodjenu apetitu medveda na dijeti, opet se izljubila za oproštaj sa Majstorom, pogodila put ka kući i sve vreme razmišljala kako bih mogla da utepam druga mi Edvarda... „Duško“, kako da ne, dobro je da mu stvarno nisam loptu kupila. Kakav je to način šlogiravati svoju drugaricu. Otkad se Majstor Makavejev može najavljivati kao i samo „Duško“. Zašto me niko nije upozorio? Dan danas to nisam Edvardu oprostila.

Ova priča je zrnce mog poslednjeg pozdrava Dušku koji je voleo krempite i Čehova. Dušku sa zlatnim M. 
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više
čitanje života laguna knjige Čitanje života
09.11.2020.
Ja to jesam već jednom napisala, ali moram da ponovim – gospodin Anton Pavlovič Čehov, pseudonimski Antoša Čehonte, i ja smo se upoznali u vrlo nezgodnom trenutku. Razlika u godinama je bila...više
više
šaka života laguna knjige Šaka života
21.10.2020.
Dole u selu, u Badnjevcu, s druge strane Lepenice, moji brat i snajka imaju prodavnicu. U njoj ima svega, od eksera preko kuhinjskih potrepština, alata, baštenskih kanti i semena, burića i meni nepoznatih...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
medvedi na putu nova priča laguna knjige Medvedi na putu – Nova priča
02.12.2020.
Načet je i šesti mesec otkako je knjiga „Medvedi na putu“ zauzela mesto u vrhu Lagunine top-liste publicistike. Knjiga je osvojila čitaoce pitkim i iskrenim pričama o usponima,...više
više
nedeljne zanimljivosti laguna knjige Nedeljne zanimljivosti
30.11.2020.
„Bajka nad bajkama“ je prvi put javno pomenuta u vesti Lagune od 8. avgusta 2011. godine, kada su i „Slovenska mitologija“ i „Senka u tami“ bile već uveliko napisane,...više
više
kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture laguna knjige Kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture
18.11.2020.
Sada ću izreći jednu jeres… Ali staću čvrsto iza nje, pravdajući se sopstvenim iskustvom, a ono nije malo. I ne morate se slagati sa mnom, samo nemojte da me ubeđujete ni u šta. Negirajte...više
više
kako sam prevario smrt laguna knjige Kako sam prevario smrt
10.11.2020.
  U leto 1998. godine udario sam se na Adi Bojani jedrom od vindsurfa po desnom uvetu. Vetar ga malo jače cimnuo i ja nisam stigao da se izmaknem. Posle par dana kada je bol prošao provalim...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.