VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

DO POSLEDNJEG

09.05.2008.
Poslednji emitovani serijal popularnog „realiti“ programa na jednoj domaćoj TV stanici inspirisao me je za novu priču. Kada sam je dovršio, palo mi je na pamet da angažujem i druge aktivne pisce žanrovske proze da i sami napišu po pripovetku koja bi tematski bila vezana za televiziju kao medij, fenomen ili struku – pa bila to televizija iz herojskih vremena Miće Orlovića i Kamenka Katića, televizija smeštena u neku alternativnu Srbiju, ili daleku, daleku budućnost. Jedini uslov bio je da dostavljeni radovi budu dužine između 5 i 75 autorskih kartica teksta, a to za koji će se podžanr opredeliti – SF, horor, alternativnu istoriju, noir – prepustio sam autorima.

Svrha tog poziva jeste priređivanje žanrovske antologije priča o televiziji, kao začetka serijala tematskih, ili tzv. antologija „zajedničkog sveta“. Na moje veliko zadovoljstvo, interesovanje su pokazali neki od veoma značajnih i zapaženih savremenih pisaca fantastike – najpre Aleksandar Marković i Ilija Bakić, a odmah zatim i Zoran Stefanović, Dejan Ognjanović i drugi. Izgleda da svako od nas ima šta da kaže o ovom mediju bez kojeg život verovatno ne možemo ni da zamislimo, te će ova antologija u nastajanju postati zbornik radova aktuelnih stvaralaca žanrovske proze i svojevrsna izložbena vitrina za delo mnogih vrsnih, zanimljivih i osobenih pisaca koji se danas u Srbiji bave fantastikom.

Antologija bi trebalo da bude kompletirana do jeseni ove godine. a uvaženi čitaoci zainteresovani za to kako bi ova knjiga mogla da izgleda sada su u prilici, zahvaljujući ljubaznosti Lagune, da pročitaju odlomak iz priče sa kojom je čitava stvar započela.

G.S.




DO POSLEDNJEG

(odlomak)

Copyright © Goran Skrobonja 2008.

Zvuk je bio prigušen iza visokog zida: najpre pad na utabano tle šumarka, a onda neočekivani prasak u mrtvoj tišini.

Polomio je neku granu u doskoku, pomislio je Mladen. A lepo sam mu rekao da pazi.

Po urliku bola koji se već sledećeg trenutka vinuo iza zida u krošnje shvatio je da je ipak posredi mnogo više od puke grane.

Dugo su raspravljali šta treba da urade. Tačnije, u toj raspravi su učestvovali Ljubenko i on; Tamara je sve više vremena provodila u krevetu, a kad bi se i dovukla u dnevni boravak ili izašla kraj bazena, obično je zamišljeno ćutala, držala se za mišice i ljuljala u ritmu neke melodije koju je jedino ona mogla da čuje.

Prošlo je osam dana od žurke. Trebalo je da već odavno svi budu napolju, sa svojim porodicama i prijateljima, obasuti pažnjom medija kao što dolikuje zvezdama koje su uspele da ostanu do samog kraja.

Osam dana.

Probudio ga je Ljubenko, grubim drmusanjem.

„’Ej, Mlađo! ’Ej!“

„Daj, koji ti je, š’a me budiš?“ promrmljao je, pokušavši da otvori oči. Činilo mu se da mu je glava velika kao košarkaška lopta. Sponzor je bio velikodušan – on i Ljubenko uspeli su da sliste celu gajbu i načnu sledeću pre nego što su odbauljali na spavanje.

„Nešto nije u redu, brate.“

Mladen je pokušao da prikupi na jedno mesto misli i slike koje su mu bežale na sve strane, kao mravi iz zgaženog mravinjaka. Žmurio je još koji trenutak, a onda se pridigao na laktove i otvorio oči. Ljubenko je sedeo na njegovom krevetu, u gaćama i majici, neobrijan i čupav, sa tamnim kolutovima oko očiju.

Na šta li ja tek ličim, pomislio je Mladen. Ala će publika da seiri.

„Šta to nije u redu?“ Jezik mu je bio kao krpa, spor i natekao, glas izobličen od sna i mamurluka. Kad bi samo ti nesnosni dobošari prestali da mlate po goču u njegovoj glavi... Uspravio se u sedeći položaj i smesta poželeo da nije. Zažmurio je da odagna sliku zamračene sobe koja je zaplivala pred njim. U ustima je osećao bljutavi ukus.

’Bem ti sponzora, pomislio je kroz zaglušujuće tutnjanje među slepoočnicama, neću više okusiti pivo u životu.

„Nisu nas probudili“, rekao je Ljubenko. „Nisu pustili ništa – ni narodnjake, ni ’Radecki marš’, ni Branka Kockicu... Ostavili su nas da odsovimo.“

Mladen je zevnuo i mljacnuo ustima. Hitno mu je trebala četkica za zube. I pasta. Bubnjanje je malčice minulo, i učinilo mu se da je ponovo bezbedno da otvori oči.

Soba jeste bila zamračena, ali kroz odškrinuta vrata unutra je ulazila svetlost dana. Samo su njegova i Ljubenkova postelja bile u neredu – ostali kreveti u Muškoj sobi bili su besprekorno namešteni i zategnuti.

„Pa dobro“, promrmljao je Mladen i ponovo zevnuo. „Hvala im za to.“ Okrenuo se prema zidu sa ogledalom, a onda pogledao u plafonjere na tavanici, tamo gde su bile skrivene kamere. „Čujete, momci i devojke iz produkcije“, rekao je glasnije. „Hvala vam za to!“

Po suncu su znali da je odavno prošlo podne. Sedeli su kraj bazena. Bilo je veoma toplo i Tamara je utrljavala u već preplanulu kožu, ulje za sunčanje koje je Mladenu mirisalo na leto i mladost. Tamara je bila dugonoga manekenka iz Sarajeva i svi su znali da je uspela da izdrži toliko dugo u Kući samo zahvaljujući glasovima ondašnje publike i svom razgaljujućem naglasku tipične Bosanke. Njena veza sa jednim od izbačenih ukućana svima je bila dobro poznata, i jedan od razloga zbog kojih je Mladen želeo da se sve što pre završi bila je i želja, ne, potreba, da više ne čuje ni reč o tome šta će mlada i zanosna Tamara i njen ljubljeni Bora raditi kad ona bude izašla.

Odabrala si idealan poziv za sebe, mala, pomislio je i srknuo kafu iz velike šolje. Dovoljno je da izgledaš dobro. I ne treba ni da otvoriš usta.

„Što se ti smejuljiš?“ upitala ga je Tamara dok je zatvarala bočicu sa uljem i smeštala je kraj ležaljke. „Nešta si sigurno bezobrazno pomislio!“

„On uvek bezobrazno misli kad si ti u blizini, Tamić.“

Ljubenko je pogledao prema Mladenu s druge strane bazena, podigao bocu s vodom kao da mu nazdravlja i iskezio se.

„Sram vas bilo. Znate da Bora ovo gleda. Videćete vi šta će vam uradit’ kad izađete.“

„Zabole Boru za to šta nas dvojica pričamo o tebi, Tamić.“ Ljubenko je spustio bocu, polako ustao i istegao se, a onda skočio u mlaku vodu bazena, poprskavši ih oboje. Izronio je tik ispred Tamarinih skladnih potamnelih stopala sa sveže nalakiranim noktima na prstićima, i štrcnuo je vodom iz usta.

„Gade!“ ciknula je, ali nije skočila sa ležaljke.

„Bora sada uživa u slavi TV-zvezde, a mogu da ti potpišem da tamo napolju ima bar deset ’iljada klinki koje bi da ga maznu za kitu i pokažu kako su bolje od tebe.“

Da, Ljubenko je bio o-kej. Rukometaš i propali reprezantivac, i dalje je dovoljno vodio računa o svojoj fizičkoj kondiciji i snazi da bude magnet za ribe ispred ekrana. Ali nije bio tipičan glupi i isprazni sportista. Nipošto. Odrastao je u Novom Sadu u pravog gradskog mangupa i Mladen je voleo njegovu duhovitost. Doduše, ne baš u svim situacijama, ali opet... Bilo mu je drago što je baš s njim ostao u finalu.

Dovršio je kafu i spustio šolju kraj stolice. Nije više obraćao pažnju na Tamarino frktanje i Ljubenkovu zajebanciju. Zagledao se preko zida koji je, onako visok i debeo, ličio na zatvorski. Mogao je da zamisli kako se sunce polako spušta iznad njegove gornje ivice prekrivene zamišljenom bodljikavom žicom. U glavi je na uglovima ocrtao preteće kule i siluete nepostojećih stražara sa automatskim puškama. Osmehnuo se. Četiri metra, toliko je po njegovoj proceni zid bio otprilike visok. Iza zida – samo šuma. Gustiš Košutnjaka umesto sanitarnog kordona za ukućane koji su morali tri meseca da provedu u potpunoj izolaciji. Samo su nekoliko puta, na samom početku, čuli malobrojne navijače ovog ili onog učesnika u tom velikom voajer-festu kako navijaju i pokušavaju da preko zida prebace raznorazne drangulije, uključujući i poruke lične prirode za svoje favorite. Ubrzo se obezbeđenje postaralo da se takve situacije ne ponove. Potom su iza zida povremeno mogli da čuju samo lavež pasa lutalica.

TV programi poput ovog – ingeniozno nazvanog „Do poslednjeg“, kako ne bi mogao da se veže za slavnu franšizu istovetnog formata i zamisli – bili su veoma popularni u vreme kada je Mladen bio običan musavi klinac s Palilule. Onda su na desetak godina izašli iz mode, da bi se sada ponovo vratili na velika vrata. Iako je Mladenu čitava ta stvar ličila na – što bi njegov pokojni otac rekao – dizanje one stvari mrtvom magarcu, odlučio je da se prijavi. Jedan od razloga bila je, naravno, primamljiva novčana nagrada. Drugi, mnogo važniji, bilo je to što bi u suprotnom nastavio sâm sebi da prebacuje kako ništa nije uradio da bi uspeo u životu. A on je bio jedan od onih ljudi koji su najteže trpeli sopstveni sud o sebi.

Diplomirani građevinski inžinjer bez posla i porodice, sa nasleđenim stančićem u ulici Čarlija Čaplina i troškovima koji su već daleko premašivali njegovu sposobnost da tu i tamo zaradi koji dinar, Mladen je posmatrao kako kraj njega prolaze svi mogući vozovi – dobici na lotou i bingu, kvizovi i nagradne igre – ubeđen da u sebi ipak ima ono što je potrebno da pobedi. I tako je presekao kada je započela kampanja za prijavljivanje potencijalnih učesnika tog novog-starog programa: poslao je svoje podatke na objavljenu elektronsku adresu i ubrzo u uzvratnoj poruci primio upitnik koji je popunio brzo i nadahnuto, pogotovo u onom delu koji se odnosio na njegove lične sklonosti, sposobnosti i interesovanja. A onda je usledila duga pauza u komunikaciji i Mladen je gotovo zaboravio na to da se prijavio za učešće u realiti programu „Do poslednjeg.“ Kada mu je stigao poziv za razgovor uživo, bio mu je potreban trenutak ili dva da shvati o čemu je reč.

Prihvatio je to kao šansu koja se ne propušta. Otišao je u zakazano vreme u producentsku kuću koja je pripremala serijal i pred uključenim kamerama razgovarao sa privlačnom devojkom koja će voditi program od početka do kraja. Rekla mu je da razgovor sa njim prati ekipa profesionalaca, uključujući psihologe, stiliste, stručnjake za medije i komunikaciju: pogledao je zidove prostorije obložene ogledalima, slegnuo ramenima i nastavio da razgovara sa njom i odgovara na pitanja krajnje opušteno, kao da ga ne zanima to koliko ga pari očiju i ušiju pomno prati iza tih stakala. Ta njegova spontanost verovatno ga je i odvela u najuži krug pretendenata na veliku nagradu.

U poslednjoj rundi razgovora predočili su mu kakva ga sve prava i obaveze očekuju ukoliko bude odabran za jednog od dvanaest ukućana koji će ući u specijalno opremljenu Kuću za posmatranje. Moraće da poštuje stroga pravila o čuvanju poslovne tajne i ugleda producenta, TV-mreže i sponzora. Imaće obavezu da se pojavljuje u naknadnim i pratećim kontakt-emisijama, ali će za svaki nastup biti dobro plaćen po skali koja zavisi od toga koliko dugo ostane u Kući. Moći će slobodno zaključuje ugovore o reklamiranju eventualnih oglašivača, ali će producent od svakog takvog ugovora imati odgovarajuću kontrolnu proviziju. Kao finalista, imaće posebne privilegije i materijalne nagrade, a ako ga publika glasanjem proglasi za pobednika, više nikada neće imati finansijskih briga.

I sada je mogao da bude zadovoljan. Posle tri meseca boravka u kući postigao je gotovo sve što je želeo – a to je bilo daleko više od onoga što je realno očekivao.

Ali Ljubenko je bio u pravu.

Nešto nije bilo u redu.

„Zar ne treba većeras da izbace jedno od nas triju?“ upitala je Tamara skrivena iza ogromnih naočara za sunce, sa žvakom u ustima.

Ljubenko se načas osvrnuo prema njoj, a onda ponovo podigao pogled u nebo koje je lagano tamnelo.

„Ne znam koliko je sati.“

„Šta reče?“ Mladen se prenuo iz dremeža. Osećao je da mu postaje hladno na golim mišicama. Bližio se sumrak.

„Kažem, ne znam koliko je sati. Nije bilo aviona.“

Sad se i Mladen zagledao u nebo – vedro, bez ijednog oblačka... ili prugastog traga pare.

„Sigurno smo ga prespavali.“

Svakog dana u isto vreme, oko pet i petnaest popodne, visoko iznad kuće preletao je avion. Jedan od bivših ukućana, izbačen posle samo tri nedelje, vraćen je nakratko u Kuću kako bi – bar po mišljenju producenata – malo „zakuvao“ odnose između preostalih ukućana; i pored obaveze da ne prenosi vesti iz spoljnog sveta, rekao im je da taj avion, koji su svakog dana gledali kako para nebo iznad njih, leti na redovnoj liniji Beograd – Berlin, te da je upravo to vreme kada ih preleće: pet i petnaest popodne. Ukućanima, koji nisu smeli da u Kuću unesu časovnike, bila je to dragocena informacija. Potom je dotični ponovo izbačen i iz režije im više nisu slali povratnike.

Ovog popodneva, kako je Ljubenko već primetio, aviona nije bilo.

„Alo, ljudi, ćujete li vi mene? Dosad je Maja već trebala da nam najavi kad da se spakujemo i sve to.“ Tamara je zvučala nadureno zbog toga što je dva muškarca ne primećuju.

„Trebalo“, promrmljao je Mladen.

„A? Glasnije, ništa te ne ćujem.“

„Maja je dosad već trebalo da nam najavi“, dobacio joj je Ljubenko. „Ali ne obraćaj pažnju. Ko smo mi da te učimo pravopisu?“

Tamara je uvređeno okrenula glavu od njih i nastavila nervozno da žvaće.

Mladen je ustao i pridružio se Ljubenku kraj bazena. Počešao se po glavi, pretražujući pogledom nebo.

„Jebeš ovo“, rekao je trenutak kasnije. „Hladno mi je. Idem unutra.“

Bez obzira na to što im se slikom i rečju preko velikog LCD ekrana na zidu dnevne sobe nije obratila ni voditeljka Maja, niti bilo ko drugi iz produkcije, finalisti programa „Do poslednjeg“ spakovali su svoje kofere, obukli najbolje što su imali i seli da sačekaju taj vrhunac uzbuđenja – poslednje izbacivanje iz Kuće. Sutradan će ih biti samo dvoje (ili dvojica), a mnogobrojna publika odlučiće svojim glasovima ko će pobediti.

Ali tamni LCD ekran nije najednom oživeo, niti se iz zvučnika začulo Majino veselo: „Pažnja, ukućani!

Napolju se smrkavalo. Mladen je uključio svetla i prišao kuhinjskom delu. „Je li još neko za kafu?“

Tamara je podigla ruku i odmah je spustila. Ljubenko je odmahnuo glavom, a onda ustao sa troseda, otišao do velikog hladnjaka od inoksa i izvadio novu flašu s pivom. Otvorio je pomoću otvarača koji je uzeo iz kuhinjske fioke, nategao dobar gutljaj, da bi se zatim tobože nehajno zaputio prema tapaciranim vratima koja su vodila napolje.

Uhvatio je mesinganu kvaku i cimnuo.

Ništa.

Slegnuo je ramenima i vratio se trosedu.

„Šta radiš to, bolan?“ upitala je Tamara. „Zar ’oćeš da nas kazne? Znaš dobro da je to zabranjeno.“

„Ma samo da proverim“, osmehnuo se Ljubenko, ali Mladenu se učinilo da se iz tog osmeha probila laka nervoza. „I da ih eventualno nateram na neku reakciju. Smorilo me je ovo čekanje.“

„Znaš kako bi ih najbolje naterao da reaguju?“ upitao je Mladen dok je čekao da se kafa digne u džezvi. „Kad bi se skinuo go, tu pred nama.“

„Jes’, vala, to ne bi bilo nimalo loše!“ iskezila se Tamara, a onda isplazila Ljubenku koji ju je posmatrao ispod oka.

„Želiš da vidiš moje snažno muško telo, mala?“ upitao je Ljubenko i Mladen je zbog nečega osetio olakšanje – makar trenutno. Nije mu se dopala ta prikrivena Ljubenkova nervoza, možda baš zato što je bila istovetni odraz njegove.

Sve to vreme koje je proveo u zlatnom kavezu Kuće za posmatranje, najviše su mu smetale mentalne igre koje su producenti igrali s ukućanima, dovodeći ih do suza, smeha, a u jednom slučaju čak i do nervnog sloma. Pretpostavljao je da je ovo još jedna od njih. Da vidimo sada naše finaliste, dragi gledaoci, kako će reagovati na to da se pravimo da ne postojimo. Hoće li pomisliti da više nema spoljnog sveta i da su ostali sami-samcijati, okruženi zidovima kuće iz koje ne mogu da izađu, u kojoj ih više niko ne posmatra? Večeras u deset, na našem kanalu, saznaćete i to: gledajte Do poslednjeg i glasajte za svog favorita! Onaj ko dobije najmanje vaših glasova, onaj ko prvi poludi, biće izbačen napolje.

Ali produkcijska kuća nije mogla da ukine redovan međunarodni komercijalni let, zar ne?

Osetivši ponovo nalet nervoze, nasuo je kafu u šoljicu i oprao džezvu, a onda otvorio hladnjak. Bilo je unutra više nego dovoljno hrane za troje – suhomesnatih i mlečnih proizvoda, mesa i povrća za najmanje pet-šest dana. Tome je trebalo dodati i zamrzivač koji je, doduše, sada bio gotovo sasvim ispražnjen: dobri vilenjaci koje su producenti noću slali da ukućanima popune zalihe očigledno više nisu smatrali potrebnim da donose nove količine zamrznutih krmenadli, ćurećih prsa i telećih šnicli. Čitav serijal je trebalo da se završi sledeće večeri.

Ipak, sati su nastavili da se vuku do duboko u noć: ekran je ostao mrtav, vrata hermetički zatvorena, šuma izvan zidova Kuće tiha i mračna. Bez reči, ne znajući šta da kažu, jedno po jedno su otišli na spavanje.

Bilo je dovoljno tri dana da Ljubenko pukne.

Mladen je time bio donekle iznenađen: očekivao je da Tamara prva ispolji znake nervnog rastrojstva, ali mlada Sarajka se samo povukla u ćutanje i retko je reagovala na njihove pokušaje začikavanja. Posle tih sedamdesetak sati koliko su, neočekivano, ostali bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom, pa makar i preko izobličenog glasa Velikog Posmatrača iz zvučnika diskretno raspoređenih po prostorijama, i sâm je osećao poriv da nešto razbije i tako iskali bes.

Ljubenko ga je preduhitrio.

Posle nekoliko dugih razgovora i pokušaja da ustanove zbog čega su najednom ostali hermetički zatvoreni i odsečeni nisu bili nimalo pametniji nego na početku. Mladenu se činilo kako i devojka i Ljubenko dele njegovo mišljenje da je posredi samo trik producentske kuće sa ciljem da finaliste navede na reakcije koje bi za još koji promil podigle gledanost programa. U jednom trenutku Ljubenko je, kao kroz šalu, rekao da su možda svi tamo napolju naprasno iščezli ili pomrli od nekakve bolesti koja je stigla iz svemira, ili se možda otvorio nekakav procep među dimenzijama koji je progutao sve osim Kuće i njenog neposrednog okruženja. Začudo, dok je to govorio, glas mu je malo podrhtavao, kao da možda i veruje u besmislice koje je izgovarao. Tek kada ga je Tamara gađala polupojedenim okrajkom hleba zbog toga što ju je uplašio, Ljubenko je povratio svoju raniju nehajnu, ležernu pozu i način govora.

Za razliku od njega, Mladen je smatrao da je razlog svakako mnogo prizemniji od neobuzdanih fantazija i teorija o globalnoj katastrofi koja ih je nekako mimoišla. Pošto su i dalje imali i struje i vode, bio je siguran da je čitava situacija izrežirana, ali on nije mogao da se seti nijednog člana iz ugovora koji je potpisao sa producentskom kućom koji bi opravdao ovakvo postupanje prema ukućanima. Kada bude izašao iz Kuće kao pobednik, moraće da potraži dobrog advokata, a isto će posavetovati i ostalima.

Za početak, dogovorili su se da poskidaju s mišica flastere sa mikrofonima koje su bili obavezni da nose svakog trenutka. Ako oni krše ugovor, da ga kršimo malo i mi.

Bez ikakvog efekta. Zvučnici u Kući ostali su mrtvi, vrata zaključana. A zalihe namirnica u hladnjaku i zamrzivaču nisu bile čarobno obnovljene preko noći.

Onda je trećeg jutra Ljubenko dohvatio trpezarijsku stolicu i svom snagom tresnuo po ogromnom ekranu na zidu dnevne sobe.

Lomljava plastike prenula je Mladena iz sna. Trgao se, skočio sa svog kreveta u Muškoj sobi i otrčao da vidi šta se dešava. Zatekao je Tamaru, samo u gaćicama i grudnjaku, bez šminke i razrogačenih očiju, nedaleko od kuhinjskog dela velike glavne prostorije. Tek nekoliko metara ju je delilo od Ljubenka koji je vitlao stolicom oko sebe i metodično razbijao sve što se razbiti moglo.

„Hej!“ viknuo je Mladen. „Hej! Čoveče! Prestani!“

Ali Ljubenko ga nije čuo. Bio je usredsređen na mahnito uništavanje kućnog inventara: niski stočić ispred garniture za sedenje, vaze sa veštačkim cvećem, raznobojne posude za grickalice, lampe – ništa nije izmaklo Ljubenkovoj pažnji. Tamara je ostala da stoji na bezbednoj udaljenosti, ukočena i opčinjena tim izlivom destrukcije, dok je Mladen oprezno prilazio razjarenom Novosađaninu s leđa.

„’Oćete da se igramo?“ urlao je Ljubenko. „’Očete tako da se igramo?“

Tek kada je Ljubenko zamahnuo teškom stolicom prema velikom prozoru koji je gledao prema dvorištu i bazenu, Mladen ga je ščepao otpozadi.

„Št...?“ zaustio je Ljubenko, pokreta sputanog usred zamaha. Onda su se obojica našla na podu. Mladen ga je čvrsto držao dok se mladić otimao i praćakao pod njegovom težinom, da bi iz njega odjednom nestala sva borbenost. Počeo je da drhti, a sekund kasnije nemo zajecao. Kada se Mladenu učinilo da može da ga pusti, pridigao se, uspravio stolicu koju je Ljubenko do maločas koristio kao oružje, i sručio se na nju.

Novosađanin ga je pogledao s poda, lica izobličenog i suznog.

„Ja...“ zaustio je.

„Pusti“, rekao je Mladen tiho. „Pusti, čoveče. U redu je.“

Ja...“ borio se Ljubenko za vazduh i reči.

Ššššššššššš“, pokušao je Mladen da ga umiri, a onda je tu odjednom bila Tamara, bosa među komadićima polupanog nameštaja i posuđa, Tamara koja je klekla kraj izbezumljenog Ljubenka, da ga uzme u zagrljaj, privije njegovu čupavu glavu na grudi i šapuće tihe, utešne besmislice.

U tim trenucima Mladen joj je bio beskrajno zahvalan.

Onda se upitao kako li je sve to izgledalo milionima gledalaca. Tačnije, kako će im sve to izgledati kada prođe kroz montažu.

Zagledao se prema jednoj od kamera smeštenih na plafonu, kraj senzora za gašenje požara. Bilo mu je potrebno nešto na šta će usredsrediti duboku mržnju, mržnju čija ga je silina zaprepastila.

Ah, kako će samo advokati trljati ruke kada bude izašao!

„Šta ćemo s njim?“ upitala je Tamara zabrinuto kada je Mladen pažljivo zatvorio vrata Muške sobe. „Bojim se za njega. Nisam oćekivala da tako plane. Majke mi. Strašno. A žao mi, stvarno.“

Mladen je klimnuo glavom. „Biće mu bolje, nemoj sad toliko da brineš. Pristao je da popije one pilule. Nadam se da će dobro da odspava. Posle ćemo već videti.

U ormariću sa lekovima bilo je, pored sredstva za dezinfekciju i pribora za prvu pomoć, samo nekoliko kutija aspirina. Ali zato je Tamara u svojoj torbi imala paketić analgetika koje je smela da unese u Kuću, pošto su joj menstruacije obično bila duge i bolne, i kutiju kapsula za spavanje koju je prokrijumčarila. Bez pravih lekova za smirenje, nisu imali izbora. Ubedili su rastrojenog Ljubenka da popije aspirin i dve kapsule, da legne, umiri se i možda odspava do ručka. Sada im je preostalo da počiste nered i pripreme nešto za jelo od zaliha koje su se polako, ali sigurno smanjivale.

„Šta ako je Ljubenko u pravu?“ upitala je tiho Tamara Mladena dok su iznosili ostatke polomljenog stočića u dvorište, da ih odlože povrh hrpe otpadaka u ćošku, ispod velikog fikusa u saksiji. „Šta ako se stvarno nešto... desilo... svima tamo, napolju?“

Mladen je spustio svoj deo stočića među ostale krhotine, uspravio se i pogledao je. Sada je na sebi imala šorts i kariranu košulju vezanu ispod grudi, tako da joj se video srebrnasti pirsing u pupku. Kosa joj je bila podignuta i vezana trakom. Bila je nenašminkana i strahovito privlačna, obasjana toplim prolećnim suncem.

„Nemoguće“, odgovorio je, potrudivši se da zvuči ubedljivo. „Ništa nalik onome što je Ljubenko pričao ne bi moglo da mimoiđe i nas. Ovo nije atomsko sklonište, već obična kuća. Ne, poigravaju se. A to ne smemo da dozvolimo. Ubrzo će im dosaditi, podleći će pritisku gledalaca i nastaviće kako je planirano – glasanje, izbacivanje, veliko finale i tako to.“

„Mater im jebem, da im jebem“, promrsila je Tamara i obrisala dlanove o nogavice šortsa. „Neko će ovo morati debelo da objasni. Da plati!“

„Naravno“, rekao je Mladen i pošao za njom natrag u kuću da potraži metlicu i lopaticu za srču koju je Ljubenkov pohod po dnevnoj sobi ostavio razbacanu na sve strane. „Naravno da će morati.“

Ispostavilo se da je ipak on bio u pravu.

U smiraj dana, iz zvučnika je odjeknuo veseli glas voditeljke Maje koji ih je pozvao da se pripreme za izlazak iz Kuće. Bez previše objašnjenja, Maja im je samo saopštila da su svojim herojskim držanjem u nepredviđenim okolnostima pokazali kako zaslužuju da zajedno budu proglašeni pobednicima ovogodišnjeg serijala „Do poslednjeg“, te da je sponzor bio toliko zadovoljan reakcijama javnosti da je velikodušno utrostručio nagradu, kako niko od njih troje ne bi bio oštećen.

Hermetička vrata otvorila su se uz šištanje i oni su istrčali zajedno tunelom, držeći se za ruke, prošli kraj stražara u odelima i sa malim slušalicama u ušima, stuštili se niz metalno stepenište prema gomili oduševljenih gledalaca koja ih je dočekala povicima, pljeskom, podvriskivanjem, mahanjem transparentima sa porukama lične prirode – Mladene, care! – Palilulci; Tamara, najbolja si!; Ljubenko, vrati se na Liman, sve ti je oprošteno! Mladenova rešenost da se nemilosrdno obračuna sa onima kojima je moglo da padne na pamet takvo poigravanje sa ljudima polako se topila pred sevanjem bliceva. Voditeljka se nadvikivala sa bučnom muzikom koja je gruvala iz zvučnika duž koridora između hiljada znatiželjnika, gurala im je naizmenično mikrofon pod nos zapitkujući ovo ili ono, a oni su kao u snu prilazili stepenicama koje su vodile na pozornicu mobilnog studija za emitovanje uživo, gde će moći da milionima gledalaca saopšte kako se osećaju sada, kada su pobedili.

Dok je koračao prema konstrukciji nalik na školjku, okruženoj kamerama i obasjanoj reflektorima, Mladen je osetio da ga obuzima čudan mir, osećaj sklada sa svetom koji gotovo nikada nije iskusio. Trebalo je da prođu tri meseca boravka u Kući za posmatranje i još tri dana nametnute, mučne neizvesnosti, pa da konačno oseti da je i ta priča završena, i da je – za promenu – njen kraj srećan.

Samo što je kročio na prvi stepenik, svestan da su Ljubenko i Tamara tik uz njega, da mašu i šalju poljupce masi koja se tiska iza živog zida pripadnika obezbeđenja, neko ga je dograbio za rame i zaustavio. Pokušao je da se otrgne, ozlojeđen, da nastavi da se penje prema bini sa stolicama za pobednički intervju obasjanoj vrtoglavim, raznobojnim baražama svetla, ali stisak je bio neumoljiv. Snažna ruka počela je nemilosrdno da ga drmusa.

Okrenuo se besno i trgao.

Bio je to Ljubenko. Lice mu je bilo u mraku, tako da ga je poznao samo po glasu i oštrom mirisu znoja. Volšebno, i voditeljka Maja, i muzika, i razdragana masa, i blicevi i novinari – sve je nestalo u gustoj tmini.

„Mladene, probudi se“, govorio je Ljubenko, glasom neobično ravnim, mrtvim. „Probudi se. Nestala je struja.“
14.05.2008.
Tihi gradovi
Nisan ljubitelj domaćeg horora, ali jesam radoznala! Ta osobina me je navela da uzmem Tihe gradove i bila sam oduševljena! Priče nisu samo uzbudljive nego lepo, kvalitetnim jezikom, napisane. Zbirka pleni maštom ali i poručuje, oslikava sadašnjost u buducnosti otuđenost i pomerene vrednosti kod mladih... Svakako bih preporučila ovu zbirku, a posebnu pažnju skrećem na pripovetku Pak i ja.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
kralj amonijak laguna knjige Kralj amonijak
07.12.2010.
Naslov ovog teksta sam (bez pitanja) pozajmio od Darka Tuševljakovića koji Kralja Amonijaka pominje u svom izuzetnom romanu-prvencu Senka naše želje (Čarobna knjiga, 2010). Otprilike na samoj sredini...više
više
bil brajson ponovo među srbima laguna knjige Bil Brajson ponovo među Srbima
28.09.2010.
Jednog davnog dana, ušao sam u kancelariju Dejana Papića, vlasnika izdavačke kuće „Laguna“, i pridružio se (na njegov poziv, naravno) čoveku koji je već sedeo spram njega. Bio je to dr Zoran...više
više
dobra godina laguna knjige Dobra godina
01.07.2010.
GORANU, U DOBROJ GODINI piše u posveti na prvoj strani novog romana mog prijatelja Ota Oltvanjija, ispod karakteristične karikature kojom on krasi sve svoje posvete. Znam dobro na šta misli: 2010....više
više
dnevnik apsinta i krvi laguna knjige DNEVNIK APSINTA I KRVI
26.08.2008.
 Dok piše, pogotovo ako je posredi duža prozna forma, pisac je obično krajnje posvećen temi koju obrađuje. Trenutno radim na novom romanu i na ljubazan poziv Lagune da pošaljem tekst za blog mogu...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.