VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Kolum Meken: U tome je lepota ovog poziva – ostajete nesmotreni. Imate hrabrosti da skočite sa litice

Dablinski akcenat kao stvoren za psovke: iz usta Kolina Mekena čak su i one milozvučne. Na neki način, on to postiže i svojom fikcijom – malo je savremenih pisaca sa darom da iz onog prizemnog izvuku uzvišeno.


 
Do svoje četrdesete godine Meken je objavio šest romana, ali je zahvaljujući nagrađivanom bestseleru iz 2009. godine, „Vrti se, veliki svete“ postao svetski poznato ime. Događaj oko koga se prepliće nekoliko narativa u ovom romanu, hod je po užetu Filipa Petija 1974. godine između Kula bliznakinja Svetskog trgovinskog centra – tako postaje roman o terorističkom napadu 11. septembra 2001, iako se nigde ne spominje taj datum – uzvišena elegija, besprekorno naštimovana poput žice po kojoj je Petit plesao decenijama pre nego što su kule pale. Svi likovi iz knjige su iskusili gubitak u nekom obliku, a jedna ožalošćena majka zaključuje: „sve se u Njujorku nadovezuje jedno na drugo, ništa nije u potpunosti samostalno, sve je neobično i sve je povezano“. Ako izostavite reč „Njujork“ ova rečenica bi mogla da posluži kao savršen opis Mekenovog pristupa fikciji. Roman „Transatlantik“, prvi nakon „Vrti se, veliki svete“, predstavlja svojevrsnu mrežu transatlantskih putovanja – sva su povezana, svako se nadovezuje na prethodno.
 
Meken, koji u Njujorku živi gotovo dve decenije, predlaže da odemo na piće u irski pab u centru, pod nazivom – a kako drugačije – „Uliks“. „Zapravo, pre deset godina sam sa Frenkom Mekortom otvorio ovaj bar“, kaže. „Jeste li upoznali Frenka? Divan čovek. Nismo presekli vrpcu, mi smo zaista čitali 'Uliksa'“.
 
Meken je prava pričalica. Veselo čavrlja, zasipa me pitanjima i prošlo je dosta vremena pre nego što sam uspela da usmerim razgovor na roman „Transatlantik“. Tri priče iz ovog romana inspirisane su stvarnim istorijskim ličnostima, tu su: vođa pokreta za ukidanje ropstva i nekadašnji rob Frederik Daglas, senator Sjedinjenih Država i izaslanik za mir u Severnoj Irskoj Džordž Mičel, Alkok i Braun, veterani iz Prvog svetskog rata koji su prvi leteli od Britanije do Amerike 1919. Upravo njihovo putovanje čini bravurozan uvodni deo knjige. Sa njima je, kaže bilo lako, ali Daglas ga je namučio. Dopadao mu se, nije mu se dopadao, i tek kada je shvatio da „ove dve kontradiktorne stvari zapravo funkcionišu, obe su bile istinite“, konačno se saživeo sa pričom. 
 
„Pomišljao sam“, dodaje, „da pišem samo o Daglasu, ali onda bi to bio običan istorijski roman i“ – napravio je grimasu – „Mrzim taj termin... to mi zvuči preterano. Svaki roman je istorijski na neki način. Ali kada neko delo nazovete istorijskim romanom, to je kao da ste ga stavili u kalup, zar ne? Time ste ga ograničili. A svakako ne želite da vaši romani budu ograničeni.“
 
Lik Lili, devetnaestogodišnje služavke koja krči sebi put ka Americi prosto mu se javio, kao i lik Loti, njene unuke, koja će upoznati Alkoka i Brauna dok se pripremaju za svoj let.
 
„Pomislio sam: pa, ovo je čudno, ovo je neobično, ali čini se da postoji razlog što su ove žene tu. A onda je apsolutno sve dobilo svoj smisao, jer sam shvatio da pratim tri narativa sa muškim likovima, i ove tri niti ženske fikcije savršeno su se složile sa njima.“ Zatim dodaje: „U jednom intervjuu pre 12 godina, izjavio sam da je pisanje o stvarnim ličnostima na neki način slabost piščeve imaginacije.“
 
Uhvaćen na delu, kažem. „Upravo tako. U to vreme sam pisao roman pod nazivom 'Igrač', romansiranu biografiju Rudolfa Nurejeva. I otada se manje-više držim te teritorije.“
 
Ipak, ovo je prvi put da je za jednog od likova odabrao još uvek živu osobu – Džordža Mičela, ključnu osobu za postizanje Sporazuma u Belfastu (poznatog i kao Sporazum na Veliki petak), i čovek kojeg Meken, nesumnjivo smatra herojem. Meken je pisao Mičelovoj ženi, koja je, kako se ispostavilo, čitala roman „Igrač“ u svom književnom klubu, te je bila vrlo predusretljiva i spremna da razveje sve nedoumice, kao što je na primer boja Mičelovih cipela (crne, ne braon).
 
„Ali, da li sam osetio strepnju?“, kaže. „Ne. Nisam osetio nikakvu strepnju. Dopada mi se ideja – Kliford Gerc govori o tome – da je stvarnost jednako izmišljena, kao i ono izmaštano. Vilijem Maksvel ima teoriju da sećanje i tako uglavnom sačinjavaju laži i ono je onakvo kako mi izaberemo da ga izmislimo. Ne verujem da jedan pesnik polaže veće pravo na istinu ili moralnost od jednog pisca fikcije. I ne smatram da je pisac u tom smislu ispred novinara. Sve se svodi na prave reči, prikladno upotrebljene.“
 
Meken je karijeru započeo kao novinar. Zbog čega pisanje romana umesto novinarstva? „Ako bih se bavio novinarstvom, znam gde bi me to odvelo. Ovako, nemam nikavu ideju kuda to ide i šta će se sa tim desiti.“
 
Mekenovo lično transatlantsko putovanje odigralo se kada je imao osamnaest godina, podstaknuto fikcijom Ginsberga, Keruaka i Ferlingetija – „književnosti za mladiće“, kaže. To su bile knjige koje je njegov otac, nekadašnji profesionalni fudbaler, kasnije književni urednik u Dablin ivning presu, donosio sa poslovnih putovanja u Sjedinjene Države. Nakon kratkotrajnog zaposlenja u Juniversal presu, u Njujorku, Meken se vraća u Dablin i počinje da radi za Ajriš pres.
 
„Imao sam sopstvenu stranicu. Bila je stvarno užasna. Odvratna. Trebalo je da bude posvećena mladima – koji su se albumi pojavili, kakva se brada nosi – takve stvari. Užas. Ali, uživao sam u tome. Moji prijatelji i ja smo se dobro zabavili. Zvali su nas na sve najbolje žurke, i tako.“
 
Međutim, posle izvesnog vremena shvatio je da njegove književne ambicije prevazilaze beleške o najmodernijoj bradici. Početkom leta, kada je imao 21 godinu, otišao je u Kejp Kod, kupio  staru pisaću mašinu, pripremio jedan dugačak tabak papira, a la Keruak („Znam, smešno“) i seo da napiše svoje remek-delo. Kada je letu došao kraj izmerio je svoj učinak: jedna i po stopa hartije.

„Pomislio sam: sranje, ništa ne znam. Imao sam“, kaže, „ogromnu želju i nikakvu priču.“
 
I tako se upustio u potragu za pričom, ili, bolje rečeno, za pričama – biciklistička avantura po Americi, najznačajnije iskustvo njegovog života. Kada sam ga pitala da podeli sa mnom neko od omiljenih sećanja, duboko je uzdahnuo odmahujući glavom: „Toliko ih je.“ Prolazak kroz San Francisko („Prevezao sam se preko Golden gejt mosta, bio u ’Siti lajts’ knjižari, oči sam isplakao“), trenutak milosrđa za večerom u Nju Meksiku („skoro dekintiran, brojao sam poslednje novčiće na kasi i dok sam navlačio rukavice, napipam novčanicu od 20 dolara, koju je neko, nepoznat – neko divan – ubacio unutra“), a zatim i detaljan opis susreta sa maloletnim prestupnicima koje je upoznao na bogosluženju u Teksasu. „Jedan od razloga što nisam pisao o tome je to što još uvek pišem o tome, ako me razumete? Sve te priče još uvek pronalaze svoj put.“
 
Seća se kako se izgubio u Juti i zamalo umro. „Bio sam prilično nesmotren. Ali mislim da je u tome lepota ovog poziva – ostajete nesmotreni. Imate hrabrosti da skočite sa litice. Vonegat je to lepo rekao – rekao je da bi trebalo da neprestano skačemo sa litice i padajući razvijamo svoja krila. To je baš taj osećaj.“
 
Čak i ako možda tako ne izgleda: „Izumeo sam pisaći sto u kojem zapravo sedim, kao u ormaru“, kaže. „Zaključam se unutra i to onda postaje potpuno drugačiji svet. Da, ja sam u stvari vrlo dosadan: živim na Gornjoj istočnoj strani, jednu ulicu od parka. Imam troje dece. Svakog dana idem na trčanje sa svojim psom.“
 
Takođe, drži seminar iz kreativnog pisanja na koledžu „Hanter“, gde svaku generaciju dočeka saopštenjem da on nema čemu da ih nauči: „Ja zaista ne znam šta je prilog. Apsolutni particip? To zvuči mnogo bezobrazno. Ja ne znam šta je lik, stvarno. Zaplet mi je nešto jedva poznato. Sve se svodi na jezik, sve se svodi na to kako ćete ga složiti na stranici.“
 
Kažem mu da mi je omiljena rečenica u romanu na početku poglavlja o Emili: „Priče su za nju počinjale kao knedla u grlu“, i Meken ponavlja rečenicu naglas, zamišljeno i zadovoljno. „Da, to je verovatno najpromišljeniji pasus o činu pisanja. Mislim da je deo toga to nešto što nosite u sebi, sa čim treba da se suočite, a ne znate stvarno šta je to. Kada sam konačno shvatio o čemu se radi, osetio sam ogromno olakšanje i nestala je knedla iz grla.“
 
Meken se već neko vreme bavi portugalskim terminom „suadade“ – čežnjom za nečim izgubljenim. U jednom ranijem intervjuu priznao je da su „gotovo svi moji likovi daleko od svojih domova i pokušavaju da pronađu način da se vrate“, a to je u ovom romanu posebno upečatljiv motiv. Pitam ga da li je ikada osetio da je na granici preterane sentimentalnosti.
 
„Da“, odgovara odlučno. „Jesam. Sigurno. Trudim se da svoja osećanja izbalansiram i doziram... pobedio bih svakog cinika u cinizmu – mogao bih da potonem u tamu kao i svi ostali, ne plašim se toga – ali, smatram da je to bespotrebno.“
 
Ali, istovremeno: „Ne želim da budem potpuno cool i uzdržan i upeglan. To mi uopšte nije zanimljivo. Dakle, morate da dođete u situaciju u kojoj ćete se pogledati i reći“ – podražava zurenje u papir pred sobom – „’Vau, strašno je to što sam upravo uradio!’ ... Ali morate da verujete da je to nešto važno – Video sam to na delu.“
 
Govori o globalnoj dobrotvornoj organizaciji „Narativ 4“ („Narrative 4“), čiji je jedan od osnivača, posvećenoj društvenim promenama kroz pripovedanje. „Recimo da imamo decu iz Limerika u Irskoj, i decu iz Čikaga. Spojićemo ih u parove i jedni će drugima pričati priče. A onda će se svi okupiti ponovo u grupe i ponoviće priču. Ali najbolja stvar je to što moraju da ispričaju tuđu priču. Poenta je razvoj empatije.“
 
Popodne je odavno prešlo u veče, pridružio nam se fotograf, kao i vlasnik paba, Deni Mekdonald, zemljak i stari prijatelj. Meken govori o odnosu fikcije i esejstike, a onda je prekinuo samog sebe: „Jednu stvar ne smemo da zaboravimo, na kraju krajeva, sve je to neki vid zabave. A nekada smo toliko puni sebe da zaboravljamo da je poenta da zabavimo i svoje čitaoce, morate da brinete i o njima.“ Žamor u baru je sve glasniji, prazne čaše od „Ginisa“ se gomilaju, a Meken nastavlja priču.
 
Autor: Hermiona Hobi, maj 2013.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Seamus Kearney


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
triler kao metafora današnjeg društva ubisvet siniše soćanina u prodaji od 19 septembra laguna knjige Triler kao metafora današnjeg društva – „Ubisvet“ Siniše Soćanina u prodaji od 19. septembra
17.09.2019.
„Ubisvet“ Siniše Soćanina je prvi roman u novoj Laguninoj ediciji „Eklipsa“ koja obuhvata domaće romane o onome što izlazi iz tame na svetlo, o stanju pomračenja, o istini koja izmiče iluzijama. Počin...
više
orhideja u svojoj punoj lepoti uz kupljenu knjigu kradljivac orhideja dobijate poklon laguna knjige Orhideja u svojoj punoj lepoti – uz kupljenu knjigu „Kradljivac orhideja“ dobijate poklon
17.09.2019.
Izdavačka kuća Laguna pripremila je još jednu lepu akciju koja počinje 20. septembra u svim knjižarama Delfi. Uz kupovinu knjige „Kradljivac orhideja“ na poklon dobijate proizvod kompanije Henkel – Me...
više
majstori i učenici laguna knjige Majstori i učenici
17.09.2019.
„Dalekovido, mada psihološki sasvim predvidljivo, učenik će povesti nepoštednu i dugotrajnu borbu protiv Majstora, služeći se spletkama i klevetama kojima je pokazao da nije lišen baš svakog dara“, ka...
više
magična priča o ranjenoj prirodi malo zeleno drvo seline lovren u prodaji od 20 septembra laguna knjige Magična priča o ranjenoj prirodi – „Malo zeleno drvo“ Seline Lovren u prodaji od 20. septembra
17.09.2019.
Knjiga „Malo zeleno drvo“ Seline Lovren bajkolika je i veoma uzbudljiva priča za sve koji veruju da čuda prirode ne mogu da se dogode bez naše pomoći.   Jedne olujne noći neobična vila dolazi n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.