Koja pravila treba poštovati kada pozajmljujete knjigu prijatelju?

Pitali smo bibliotekare, ipak su oni najstručniji.
 
Kao magistar književnosti iz Njujorka jasno je da posedujem puno knjiga, ali osim toga nemam mnogo stvari. Tako kada ljudi dođu kod mene i nisu mnogo raspoloženi za razgovor, prosto su primorani da se dive mojim policama sa knjigama, koje su istovremeno jedina umetnička dela u mom stanu i najveći komadi nameštaja.


 
Nakon nekoliko čaša vina, neizbežno počinjem da delim knjige kao bombone. Uvek mislim da će mi biti vraćene. Ali nikad mi ih ne vrate. A ako se i desi da ih dobijem nazad, nailazim na iscepane stranice, povez visi o koncu, a na 47. strani me dočeka tvrda, skorena fleka od neke neidentifikovane hrane (nadam se da je reč o hrani).
 
Volela bih da ove nezgode sa pozajmljivanjem doživljavam mnogo bezbrižnije. Na kraju krajeva, knjige su ipak samo stvari. Umesto toga, ja počnem da se preznojavam i vrpoljim kada se preda mnom pojavi neko ko je moju knjigu držao u zatočeništvu. Ali da budem potpuno iskrena: i na mojim policama postoji određeni broj knjiga koje nisu moje. Treba li zbog tih propusta da pribegnem samokažnjavanju? Da li da prekinem odnose sa prijateljima koji su ostavili mrlje od čokolade na omotima mojih knjiga? Ukratko, kakva su pravila?
 
Odlučila sam da se obratim biblotekarima, stručnjacima za pozajmljivanje knjiga, sa namerom da saznam kakva su njihova lična iskustva u deljenju sopstvenog bogatstva sa drugima. Pred vama su mudri saveti o tome šta treba i šta ne treba raditi prilikom pozajmljivanja knjiga iz iskustva šest bibliotekara.

Da li bibliotekari pozajmljuju knjige iz svojih privatnih kolekcija?
 
„U principu, sada vrlo retko pozajmljujem svoje knjige, iz nekoliko razloga:

Dešava se da zaboravim šta je kod koga.

Ne dajem ljudima rokove, a onda uvek dođe do istog razgovora („Hej, jesi uspeo da pročitaš onaj roman?“, „Ne, ali na spisku je!“), i tako mesec za mesecom. Ako ipak odredim neki rok – obično je to mesec ili dva – onaj kome dajem knjigu je odmah vrati sa rečima: „Ne mogu ništa da obećam, zadrži je.“

Ljudi gube stvari.
 
Ovo poslednje je najjači razlog za moju trenutnu sebičnost kad je reč o knjigama; poslednjih nekoliko knjiga koje sam pozajmila nisam dobila nazad, a molbe koje sam upućivala onima kod kojih su bile su uvek dočekivane praznog pogleda i sa uvežbanim odgovorom: „Skoro da sam siguran da sam ti je vratio“. Zbog toga sam stalno rastrzana, jer postoje knjige koje ljudi stvarno treba da pročitaju, ali istovremeno ne želim da ostanem bez celokupne biblioteke“, kaže Erika Smit, bibliotekarka iz Merilenda.
 
„Ja stvarno volim da pozajmljujem knjige! To mi je jedna od omiljenih stvari. Obožavam to. Postoji vrlo malo knjiga koje ne bih pozajmila, i često kupujem primerke omiljenih knjiga koje već imam kada ih vidim na nekoj rasprodaji ili tezgi sa polovnim knjigama, baš zato da bih uvek mogla da ih nekom pozajmim. Moja partnerka, koja se bavi naukom, smatra da je ova moja navika da bezbrižno pozajmljujem knjige prilično iritantna, jer se ponekad desi da u svom tom oduševljenju pozajmim i neku od njenih knjiga. U mom životu zaista nema veće sreće, nego kad mi neko kaže da je oduševljen knjigom koju sam mu preporučila, ili da sam nekom dala pravu knjigu u pravom trenutku. Nemam nikakvu predstavu koliko je mojih knjiga nestalo zahvaljujući mom odnosu prema pozajmljivanju, ali ja se svaki put raznežim (čak i sad kada razmišljam o tome), kada se setim različitih ljudi koji su došli da sa mnom porazgovaraju o knjigama koje sam im preporučila, a posebno ako im se knjiga dopala, ili im je pomogla da započnu novo poglavlje u životu“, Kler Skot, bibliotekarka za decu iz Sijetla, Vašington.
 
„Budući da sam bibliotekar, većina mojih prijatelja su takođe bibliotekari. Samim tim, ne mogu da se setim kada sam poslednji put nekom pozajmio knjigu. Ako ja želim da pročitam neku knjigu ili je uzmem iz biblioteke u kojoj radim ili iz neke druge biblioteke. Vrlo retko kupujem knjige, i zbog toga me vrlo retko pitaju da im pozajmim neku knjigu“, Brajan Flota, bibliotekar na odseku za društvene nauke Univerziteta Džejms Medison.

 
  
Pravila i propisi
 
„Kad je reč o šteti na knjigama, moja 'pravila' su slična onima u biblioteci: ako oštetite knjigu u toj meri da je neupotrebljiva za čitanje, trebalo bi da je zamenite, ukoliko vam to nije preveliko finansijsko opterećenje. Ako prospete nešto po njoj, barem pokušajte da je očistite. I zaboga, slobodno mi recite! Ako oštetite neku moju knjigu, verovatno ću se iznervirati, ali to će proći; znam da to nije urađeno namerno.“ – Erika Smit
 
„Ako mi je neka knjiga posebno draga, održim vrlo iskren govor o tome koliko i zašto mi je toliko važna i naglasim da je svakako želim nazad u nekom trenutku. Pretpostavljam da iz toga sledi da je moja radost što će neko drugi čitati tu knjigu veća od moje radosti kad je dobijem nazad? Bilo kako bilo, to dobro funkcioniše.“ – Kler Skot
 
„Čak i ako imam samo jedan primerak, radije ću ga pokloniti nego pozajmiti. U svakom trenutku pri ruci imam po dva-tri pohabana džepna promerka mojih omiljenih knjiga, spremnih da ih dam nekom. Ovo je na neki način luksuz, svakako. Ali čak i onda kad ne želim da poklonim neku knjigu (neke od njih imaju posebnu sentimentalnu ili realnu vrednost), najradije ih pošaljem u biblioteku! Naš poslovni model je vrlo jednostavan, pozajmljujemo knjige za džabe.“ – Tajler Volf
 
„Samo napred, upisujte komentare! Pijte vino i srećno vam bilo! Ponesite je na plažu! Držite je kod sebe dok ne zaboravim da sam vam je pozajmila! Moje jedino pravilo – ne sudite mi zbog mojih fleka od vina, komentara i peska/soli sa plaže. Ako vi možete da živite sa dokazom da sam čitala i uživala u knjizi, i ja mogu da živim sa tim.“ – Džesika Harvik
 

 
Šta ih je bibliotekarsko iskustvo naučilo o tome kako se ljudi odnose prema pozajmljenim knjigama
 
„Većina korisnika biblioteka voli i poštuje knjige i želi da i drugi ljudi imaju priliku da ih čitaju. Neke, međutim, jednostavno nije briga. Pred vama je zbirka nezgoda sa kućnim ljubimcima, košmarnih priča i mojih opservacija/razmišljanja o tome kako se ljudi odnose prema pozajmljenim knjigama:
 
Vraćali su mi ubuđale knjige – i u čak tri nezaboravne situacije – pune živih bubašvaba. A bilo je i onih uflekanih slatkišima i sokovima. Ili neke koje su toliko mirisale na benzin da nismo mogli da ih držimo u zgradi pa smo ih proterali na parking. Ili neke koje su očigledno dugo bile na pogrešnom kraju torbe za pelene. Naučne knjige se vraćaju sa podvučenim pasusima i beleškama na marginama (napisanim hemijskom olovkom). Knjige sa fotografijama iz kojih su isečene slike. Istorijske knjige ispunjene rasnim uvredama.
 
Tokom prve godine rada u odeljenju za izdavanje, jedan od članova je vratio ogromnu gomilu knjiga i ostao da sačeka da ga razdužim. Videla sam da su im listovi bili izvitopereni, a štampa razmazana. Podigla sam jednu od njih i odmah je spustila.

'Gospodine', rekla sam, 'knjige su mokre.'

'Bile su takve kada sam ih uzeo', odgovorio je.

Bacila sam pogled na ekran računara. 'Uzeli ste ih pre tri nedelje.'

'Aha', rekao je.

'Sve ove knjige su bile mokre – natopljene – pre tri nedelje? Sve ove knjige? Iz različitih sektora biblioteke?'

'Aha.'

Jedan od kolega se uključio u razgovor. 'Moraćemo da vam naplatimo zbog ovoga.'

Čovek se nakezio. 'Bile su takve kada sam ih uzeo.'

U tom trenutku sam bila već pomalo očajna. 'Ali mi ih ne bismo izdali u ovom stanju.'

Cerenje je postalo još iritantnije. 'Ali izdali ste ih. Neko jeste. U svakom slučaju, možete da ih osušite i vratite na police.'

Upravo ovaj razgovor – o mokrim knjigama, raskupusanim knjigama, knjigama koje je očigledno pas pojeo do pola – taj razgovor sam vodila više puta nego što mogu da izbrojim.“ – Erika Smit
 
„Ako se uzme u obzir koliko knjiga izdajemo članovima koji su beskućnici, zaista je neverovatno koliko su zapravo očuvane knjige koje nam vraćaju pod tim okolnostima i koliko, u stvari o njima vode računa. Miris duvanskog dima je stvarno problem, jer ne postoji ništa što možete da uradite osim da otpišete knjigu... a opet, niko ne želi da sve što poseduje smrdi na duvan. To više nije tako česta pojava, i takve knjige se najčešće vraćaju od ljudi koji su vezani za kuću ili usamljeni stariji ljudi koji žive u skučenim stanovima.“ – Kler Skot

 

Zlatno pravilo
 
Morate poznavati osobu od koje pozajmljujete knjigu. Budite barem za mrvicu pažljiviji od njih.
 
Ako ne želite da čitate tu knjigu, samo recite: 'Čini mi se da to nije nešto što mi je sada potrebno'. Nećemo vam zameriti! Nemojte uzimati knjigu samo da biste je ostavili negde da skuplja prašinu i stalno vam izaziva nervozu zbog toga što je niste pročitali, dok vaš revnosni prijatelj bibliotekar s vremena na vreme pokušava da sazna kakvi su vam utisci! Jer doći će taj dan, godinama kasnije, kada će vas posetiti u vašem domu, pronaći upravo tu knjigu, zaturenu negde na polici sa knjigama i postaviti pitanje – glasom drhtavim od srceparajuće nade – da li ste stigli da je pročitate. A vi ćete morati da promumlate da niste, da ste bili zauzeti, ali da ćete je pročitati uskoro. A ona će se rastužiti, jer zna da nije uspela da spari čitaoca sa odgovarajućom knjigom u pravo vreme, i što je najgore, vi joj to niste rekli da bi znala da sledeći put napravi bolju procenu. Iskrenost je temelj svakog odnosa, dragi naši čitaoci, pa i vašeg odnosa sa vašim napornim prijateljima koji vam nameću šta ćete čitati.“ – Kler Skot.
 
Autor: Erin Bartnet
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Maja Horvat