VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Književnik Slobodan Vladušić: Veliki juriš na fenomen rata

Tragom uverenja Miloša Crnjanskog da je „književnik koji se ne menja ‒ žalosna figura“, Slobodan Vladušić, novosadski pisac, teoretičar, kritičar, esejista i publicista, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, napisao je „Veliki juriš“, koji se pre nekoliko dana pojavio u knjižarama u izdanju Lagune.

I ovaj istorijski triler, u čiju radnju su upletene ličnosti poput legendarnog vojvode Vuka, komandanta Dobrovoljačkog odreda na Solunskom frontu, pukovnika Milana Nedića ili srpskog oficira i pisca Stanislava Krakova, zaista predstavlja veliku promenu u odnosu na prethodne Vladušićeve romane. „Forward” i „Mi, izbrisani” su, naime, i tematski i poetički bitno drugačiji od „Velikog juriša”, a kako sam autor otkriva u razgovoru za „Dnevnik“, i pisani su na drugačiji način…

„Želeo sam da se promenim, jer je besmisleno dva puta napisati istu knjigu“, pojašnjava Slobodan Vladušić. „Tako sam počeo da razmišljam o romanu koji bi govorio o Prvom svetskom ratu, što u mom slučaju i nije neko veliko iznenađenje, jer oni koji me bolje poznaju znaju da je meni istorija uvek bila draga, a posebno prva polovina XX veka. Centralnu ulogu u tom razdoblju ima upravo Veliki rat. Narod kome pripadam u njemu je doživeo biološku katastrofu, sa ozbiljnim posledicama koje je ona ostavila na sve sfere društva potonje države. I premda ovde nedostaje neka vrsta sistemskog negovanja kulture sećanja na Prvi svetski rat, ipak u nama postoji stalna potreba da razumemo taj rat, da se prema njemu odredimo i da ga ne zaboravimo. I to je znak vitaliteta: naime, ako možete tek tako da zaboravite 1,2 miliona ljudi, koliko ih je sa srpske strane poginulo u Velikom ratu, i ako možete da kažete da oni više nisu važni, na taj način sugerišete da onda možda ni vaš život nije važan.

„Veliki juriš” unosi u vaš opus ne samo tematsku i poetičku, nego i veliku žanrovsku promenu?

U „Velikom jurišu” se mogu pronaći tragovi raznih žanrova, pa tako i trilera, jer u romanu postoji momenat napetosti u otkrivanju zagonetke koju različiti junaci pokušavaju da reše, baveći se jednim naoko „običnim” samoubistvom u vili „Ahileon” na Krfu, u rano proleće 1916 godine. Istovremeno, roman ima veoma jaku istorijsku crtu, jer faktografski prati sudbinu različitih vojnih jedinica srpske vojske u kojima je ratovao glavni junak, poručnik Miloš Vojnović ‒ od katastrofe u Sremu, odnosno tragične bitke kod Čevrntije, pa do trijumfalnog proboja Solunskog fronta. Dakle, hteo sam da napišem roman u kojem će se ukrštati elementi različitih žanrova, ali tako da ne podlegne nijednom žanru u celini. Želeo sam da stvorim jednu neobičnu sliku Prvog svetskog rata kakva do sada nije postojala u srpskoj prozi. Koliko sam u tome uspeo, pokazaće vreme.

Veoma važni elementi „Velikog juriša“ su magla i sećanja?

Magla i sećanja su motivi koji, čini mi se, daju posebnu simboličku vrlinu romanu. Vrlinu zbog kojih on, na kraju krajeva, i ne može biti sveden samo na čistu fabulu. Oni nose jedno posebno simboličko zračenje koje se ne može toliko dešifrovati, koliko osetiti i doživeti kroz stranice ovog romana. I drago mi je što ste uočili te motive, jer to znači da sam uspeo da njihovo simboličko zračenje prenesem i do čitalaca.   

Trud nije bio uzaludan

Predstavlja li pri pisanju opterećenje za univerzitetskog profesora književnosti činjenica da će o njegovom romanu suditi i njegovi studenti?

Ne, ne postoji takvo opterećenje. Prvo, zato što kada pišem prozu, ja sam pisac, a ne univerzitetski profesor, a oni nisu moji studenti, već čitaoci kao i svi drugi. E sad, pošto su mi pojedini bivši studenti u međuvremenu postali i prijatelji, imamo vrlo pošten odnos, a to zapravo podrazumeva da oni imaju i kritičke stavove prema nečemu što sam objavio. Međutim, svi koji su do sada pročitali ovaj roman rekli su mi da im se veoma dopao. I to za mene jeste ozbiljan kompliment, jeste znak da zaista ozbiljan trud, koji sam uložio da napišem „Veliki juriš“, nije bio uzaludan, naprotiv.

U romanu su akcentirane tri knjige: „Zločin i kazna”, Disove „Utopljene duše” i Floberovo „Sentimentalno putovanje”?

Postoje i neke knjige koje se „podzemno” pojavljuju u „Velikom jurišu”, ali pomenute tri jesu najistaknutije, jer svaka od njih, na poseban način, osvetljava ključne teme romana, iz različitih uglova. Recimo, kada se u „Velikom jurišu” pojavljuje „Sentimentalno vaspitanje”, to je zapravo eho jednog drugog, predratnog sveta, koji čak nije ni slutio da može da dođe neki rat, koji će taj svet i njegove vrednosti obesmisliti. Prvi svetski rat jeste bio ta epohalna prekretnica i život posle njega ni najmanje nije ličio na onaj pre. Taj rat ima ulogu granice, koja je živote preživelih podelila na vreme pre i posle rata, koja se više nisu mogla sastaviti. Dakle, kada dva moja junaka čitaju „Sentimentalno vaspitanje”, oni se zapravo sećaju vremena kog više nema i koje se neće više ponoviti.

U kojoj meri ste ciljano išli na karakterizaciju likova kroz knjige koje čitaju?

Pitanje koliko je danas održiva ideja da čitalački izbor odražava i karakter onoga ko je taj izbor učinio. Ali u romanu koji se dešava između 1914. i 1918. verujem da je moguće pojedine likove opisati i upućivanjem na knjige koje čitaju. Nije stoga slučajno što u „Velikom jurišu” kapetan Ostojić, koji je podjednako distanciran i od Crne i od Bele ruke, čita Disa, odnosno nekoga ko je isto tako distanciran iz tadašnjeg književnog mejnstrima, koga su oblikovali Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Inače, kada se u „Velikom jurišu” pominju Dostojevski i „Zločin i kazna”, ta je knjiga u mom romanu omaž Draganu Spasiću, liku iz „Srpske trilogije” Stevana Jakovljevića. Dragan Spasić je student koji je odlučio da ostane na Solunskom frontu umesto da ode u Francusku da nastavi studije kao što mu je nuđeno. Pre svog poslednjeg napada, on čita upravo Dostojevskog. Kod Jakovljevića to nije ubijanje vremena, već priprema za smrt. Takvih omaža, spomenica, podsećanja... u „Velikom jurišu” ima još.

Nestereotipan je i način portretisanja tajanstvenog bugarskog oficira, arhinegativca u romanu?

I on ima svoju dubinu. Naime, u romanu se naslućuje vreme u kome taj oficir nije bio „negativac”. Ivan Osterlin zato i nije simbol esencijalnog, čistog zla, jer ipak postoji nešto što prethodi tom zlu. Tačnije, on se u jednom trenutku tog rata prelomio. I mislim da je to važan detalj, jer sugeriše da različiti likovi, različiti ljudi, reaguju na rat na različite načine. Zbog toga i ne možemo da govorimo o nekoj jedinstvenoj slici rata. Naprotiv, u „Velikom jurišu“ se javljaju različite slike istog rata, prelomljene kroz različite junake. Na jednom mestu u romanu piše: Postoje dva rata: jedan koji se pamti i drugi koji se zaboravlja. Ta radikalno zaoštrena opozicija ciljano upućuje na to da zapravo postoji više pogleda na rat, a ne samo jedan. Meni je stalo da u romanu izrazim te različite reakcije na susret s ratom. Međutim, iako sve te reakcije na rat nalaze mesto u mom romanu, one ipak nisu i podjednako vredne: istorija pamti heroje, dok ljude koji bi kroz sve da se provuku kao kišne gliste, bez ogrebotine – ostavlja crvima.

Autor: M. Stajić
Izvor: Dnevnik


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
produžavamo noć knjige  laguna knjige Produžavamo Noć knjige!
13.12.2019.
Za sve ljubitelje knjiga imamo odličnu vest – manifestacija Noć knjige nastavlja se i za vikend!   Samo na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs akciju produžavamo do subote u 17 sati. Dak...
više
ma, sve je sje ano intervju o nadi, sa autorom markom mansonom laguna knjige Ma, sve je sje*ano: Intervju o nadi, sa autorom Markom Mansonom
13.12.2019.
Prvi put smo razgovrali sa Markom Mansonom 2016. godine o njegovoj, pomalo neočekivanoj, filozofskoj knjizi „E, ma zabole me: Suptilna umetnost življenja“. Ta knjiga se prodala u milionima primeraka š...
više
možete li da utvrdite o kom je autoru reč samo na osnovu interpunkcije  laguna knjige Možete li da utvrdite o kom je autoru reč samo na osnovu interpunkcije?
13.12.2019.
Neurolog Adam Dž. Kalhon je 2016. godine odlučio da pogleda kako bi neke od njegovih omiljenih knjiga izgledale kada bi iz njih izbacio sve reči i ostavio samo znakove interpukcije. Rezultat je bio ne...
više
nevaljalci iz knjiga miki sabat oličenje greha iz pera filipa rota laguna knjige Nevaljalci iz knjiga: Miki Sabat – oličenje greha iz pera Filipa Rota
13.12.2019.
Antiheroj iz Rotovog romana „Sabatovo pozorište“ (1995), zaslepiće vas svojom zaprepašćujućom mizoginijom, nečuvenom mizantropijom i bezočnim nihilizmom – pa ipak, uvući će vam pod kožu. Čitaoci su...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.