Laguna - Bukmarker - Kada je Dino Bucati pisao o Điro D’Italija - Knjige o kojima se priča
Besplatna dostava za porudžbine iz Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Kada je Dino Bucati pisao o Điro D’Italija

Da bi se dočaralo koliko je paradoksalno bilo to što su u prvoj polovini 20. veka, pa i kasnije, pisce slali da za potrebe dnevnih novina prate Điro D’Italija, neophodno je krenuti od jedne činjenice. Pripremajući se da 1949. napiše svoj prvi tekst o biciklizmu za novine Korijere dela sera, Dino Bucati je priznao da nikad pre nije video biciklističku trku.

Šta je navelo tadašnje urednike da na takav događaj pošalju ljude od kulture a ne one iz domena sportskog novinarstva? I, što je najvažnije, kakvi su to bili tekstovi?

Da bi se bolje razumelo nešto više o ovom neobičnom angažmanu pisaca, treba istaći da je Điro na televiziji počeo da se emituje tek od 1957. Pre toga su intelektualci često davali svoje doprinose prateći „roze povorku“ , a izveštavanje o podvizima Kopija i Bartalija bilo je povereno radiju i periodičnim publikacijama. Sve ono što gledalac nije mogao direktno da vidi lako su nadomestila iskusna pera, u tome je uživala mašta više usredsređena na kontekst i prateće događaje nego na samu trku. Bila je to takozvana „živost“ kako su u slengu nazivali ovakav tip pisanja, korišćena kako bi se što bolje dočarali detalji i socio-kulturne zanimljivosti određenog događaja. Pisac, pored toga što je morao da vodi računa o činjenicama, morao je da ih opiše i kao kulturne događaje prožete alegorijama, anegdotama i opisima.

Trka je nastala 1909. i odmah je zadobila politički i društveni značaj. Pored fudbalskog prvenstva, to je bio jedan od prvih događaja od nacionalne važnosti. Điro D’Italija je imao moć da ujedini raznoliku italijansku teritoriju, od Severa do Juga i ovako velika grupa učesnika je postala zdrav nosilac jednog važnog pomaka. Italijan s početka 20. veka koji poznaje svoje blisko okruženje i malo toga drugog, u idealnom slučaju je mogao da postane deo jednog konkretnog ujedinjenja povezujući se s biciklima trkača koji su se jedan dan takmičili u Lombardiji a drugi dan na Siciliji. Bio je to najjeftiniji i najdemokratskiji spektakl: dovoljno je bilo u rojevima preplaviti nepregledne pejzaže poluostrva da bi se u njemu učestvovalo.

Godišnji vodič Đira, nimalo slučajno, posle Drugog svetskog rata i nadalje nazvan je Garibaldi. Godina 1949. bila je Bucatijeva gpodina. On je pratio trideset drugu trku po redu , kao jedini Korijereov izveštač i samim tim jedini odgovoran za hroničarski deo događaja. Điro je započeo 21. maja na Siciliji, etapom koja je išla od Palerma do Katanije. Nju je osvojio Mario Facio, stručnjak za duge trke i timski čovek. Na samom početku dopisnik je priču jasno postavio fokusirajući se na trijumf timskog igrača i pobedonosnu logiku odmerenosti i napor, i ispripovedao je kroz popularni medij par ekselans. Bucati je savršeno oslikao posebno jedan trenutak – ulaz Facia na stadion njegove Katanije neposredno pre prolaska kroz cilj: „Pošto je ušao na stadion, i preplavila ga dreka gomile, Facio je pogledom potražio nešto. Bilo je tu. Tačno pored cilja, iza metalne rešetke, lice mamino, oblo, dobro, vedro, i smejalo se.“

Kao što je samo godinu dana pre neorealistični film „Kradljivci bicikala“ pokazao, bicikl otelotvoruje sve nade generacija koje su preživele rat. Bio je jeftin i evocirao je bezbrižno detinjstvo, slobodu i proletersko oslobođenje: pobednik prvog Đira bio je zidar, stoga je na sedlu sve postalo moguće.

Desetog juna, u etapi koja se vozila od Kunea do Pinerola, trkači su došli do Alpa i Bucatijevo pisanje je, simbolično, takođe dostiglo retko lep stilski vrhunac. Fausto Kopi je pobedio s dvanest minuta prednosti osvojivši takmičenje jednom za svagda: 192 kilometra prednosti, pet probijanja između Izoara, Monženevr i Sestriere učinili su to da šampion izgubi ljudske crte i poprimi one heroja epskih razmera. Đino Bartali, prvi među gubitnicima, s druge strane je preuzeo crte sjajnog gubitnika koga je pobedila sama sudbina: „Kad smo danas, na jezivim putevima Izoara, videli Bartalija kako sâm besno pedala, sav prljav od blata, uglova usana povijenih nadole zbog duševnih i telesnih bolova – Kopi je već prošao malo ranije, sada je šipčio uzbrdo po najvišim gudurama prevoja – javilo se u nama, posle trideset godina, nikada zaboravljeno osećanje. Pre trideset godina, naime, saznali smo da je Ahil ubio Hektora.“

Baš kao što je uplašeni Hektor pobegao od Ahila i sudbine zaobilazeći zidine Troje, tako je i nesalomivi Bartali sebi dozvolio ljudsku slabost – on koji je po prirodi bio neljubazan i hladan – na pozdrav obožavaoca odgovorio je osmehom. Da li je to bio i prvi znak prihvatanja poraza?

Bucatijevo umeće leži u tome što: nakon pažljivog posmatranja pronađe dodirnu tačku između gledaoca i aktera; miri individualne razlike kroz prizmu konačne sudbine svih smrtnika i time nas sve čini jednakim; i na kraju, što podstiče osećaj solidarnosti i poštovanja koji i pored svega ostaju najvažnije karakteristike ljudske duše, kako je to mislio pozni Leopardi. Proročkom himnom upućenom biciklu, večitom i nezamenljivom prevoznom sredstvu, Bucati završava svoje dopisničko iskustvo čiji će izveštaji posthumno biti objavljeni u ovom izdanju:

„Ne uzmiči, o 'božanstveni bicikle', kako je govorio patron Tura Anri Degranž. Ako kapituliraš, ne samo da će jedan period sporta, poglavlje ljudskih običaja biti okončano, nego će se još više suziti preživelo područje iluzije, gde nalaze dah najjednostavnija srca. Po cenu da ispadneš smešan, opet digni sidro, u svežem majskom jutru, samo napred drevnim putevima Italije. Mi ćemo, tada, uglavnom putovati raketnim vozom, atomska energija poštedeće nas i najmanjih napora, bićemo tako moćni i civilizovani. Ti ne obraćaj pažnju na to, bicikle. Leti, ti, sa svojom malenom snagom, planinama i dolinama, znoj se, iscrpljuj, pati. Iz zabačene planinske kolibe silaziće i dalje drvoseča da ti dovikne 'živeo', ribari će se peti s plaža, računovođe ostavljati svoje glavne knjige, kovač puštati vatru da se ugasi kako bi te dočekao, pesnici, sanjari, smerna i dobra stvorenja i dalje će se tiskati duž ivica puteva, tvojom zaslugom zaboravljajući na bedu i muku.“

Autor: Mauricio Aneli
Izvor: auralcrave.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
upomoć moje dete mrzi da čita laguna knjige Upomoć! Moje dete mrzi da čita
27.07.2021.
Verovatno postoji mnogo objašnjenja za to što vaše dete mrzi da čita. ALI, postoji i mnogo načina na koje možete da mu pomognete da izraste u pravog knjiškog moljca (ili da makar sa uživanjem pročita ...
više
knjige moj beograd i my belgrade na odličnoj akciji do 22 avgusta  laguna knjige Knjige „Moj Beograd“ i „My Belgrade“ na odličnoj akciji do 22. avgusta!
27.07.2021.
Foto-monografija Dragoljuba Zamurovića „Moj Beograd“, kao i izdanje na engleskom „My Belgrade“, do 22. avgusta biće na odličnoj akciji! U svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalac...
više
uzbudljiva istorija pozorišne predstave iz 1904 godine laguna knjige Uzbudljiva istorija pozorišne predstave iz 1904. godine
27.07.2021.
Kada je „Petar Pan“ izveden 1904. na pozorišnim daskama, odmah je postao hit, „pravo uživanje od početka do kraja“, pisao je londonski Tajms tog decembra. Deo tog zadovoljstva bila je Nedođija – mesto...
više
o radostima, tugama i dilemama običnih ljudi u knjizi tumač bolesti 6 avgusta laguna knjige O radostima, tugama i dilemama običnih ljudi u knjizi „Tumač bolesti“ 6. avgusta
27.07.2021.
Višestruko nagrađivana knjiga priča Džumpe Lahiri „Tumač bolesti“ (Pulicerova nagrada za književnost, Nagrada PEN/Hemingvej) tema je sedamdeset osme tribine Laguninog književnog kluba koja će se održa...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.