Kad su svi likovi krivci

Moram za sve rođene posle osamdeset i neke da otkrijem jednu veliku tajnu.

Mi beogradski dečaci jako smo se ložili na Hrvatice. Bile one Zagrepčanke, Splićanke, Zadarke. Loši ljudi su tijekom 1990-ih godina zapretili da nas zauvek fizički odseku od te ljubavi, da nam amputiraju mladalačke ložnjave, no srećom po sve nas revitalizovala se ta ljubav. Društveni kancer izlečen je među normalnim ljudima. Tako da su barem u književnosti granice poravnane. Razmena slova je nesputana. Razmena fikcija, biografija, narativa tutnji po regionu čiji se jezici vrlo malo razlikuju.

Iva Kolega, spisateljica iz Zadra, napisala je roman „Seme mraka“. Roman je klasifikovan u psihološke trilere. Inspirisan je stvarnim događajem. Zanimljivo zvuči. Volim ja romane koji u pozadini imaju životopis, to mi pojačava doživljaj kod trilera. Kolega je nadmašila sva moja očekivanja. U vreme kad su dominantne crne vesti u medijima, kad se ljudi globalno drže neraspoloženima, kad nas grozote svakodnevno zasipaju, ni nakraj pameti mi ne bi palo da postoji životna situacija nad kojom je Kolega nadogradila svoju priču. Dva dana mi je, po iščitavanju romana, trebalo da se spakujem i napišem ovu opservaciju.

Pisanje trilera zahteva posebnu veštinu pripovedanja. Ne sme čitaocu da se da ni najmanja naznaka epiloga, mora da se sve vreme drži pažnja, da se dozira tenzija pred kulminaciju, a to mogu samo najveštiji pisci. Ovde se bukvalno do poslednje stranice ne zna ko je krivac, to nam nije jasno ni posle čitanja romana (ne shvatite ovo bukvalno). Čini mi se da je ovo prvi roman koji sam pročitao u kome su apsolutno svi likovi krivci. Pada mi na pamet termin: kolektivna krivica, ali na ljudima, koji neizostavno treba da pročitaju ovaj roman, jeste da presude. Uvek imamo simpatiju prema žrtvama, što je normalna ljudska reakcija, ali ovde iz stranice u stranicu menjamo mišljenje. Kako ga je Iva zamotala – svaka joj čast.

Citiraću, u ime preciznosti opisa književnog dela, tekst sa poslednje korice romana: „Iris je domaćica i majka troje dece koja živi u tipično disfunkcionalnoj porodici. Njena starija ćerka Dijana prekinula je kontakt s porodicom nakon što je rodila dete u četvrtom razredu srednje i sa dečkom otišla u Hamburg. Mlađa Julija, kojoj su roditelji kupili stan u gradu da ne bi dugo putovala do škole, posećuje porodicu samo kada joj otac to izričito naredi. I dok on, sve više izložen stresu na poslu, utehu nalazi u alkoholu i mlađim ljubavnicama, emocionalno zapostavljana Iris uglavnom je zaokupljena prelistavanjem crne hronike i brigom o desetogodišnjem sinu Luki.

Kada pročita vesti o jednom, a potom i drugom silovanju, koja su se desila u gradu, Iris počinje da sumnja u svog muža: u to vreme nije bio kod kuće, a vratio se krvave odeće, sa ogrebotinama na telu. Da li je njen Saša monstrum o kome ceo grad priča? Ophrvana strepnjom, Iris doslovno iščekuje sledeće silovanje, život joj se pretvara u pakao, a konačno otkriće istine strašnije je od svega što je mogla zamisliti.“

Moj drugar Mici imao je običaj da u šali kaže: „Kako nekome može život da bude pakao a da ga ja ne poznajem!?“ Daleko smo mi u svakodnevnim pričama od pakla koji nam je spisateljica brutalno prosula u svom romanu „Seme mraka“. Iskreno, mislio sam da takvi ljudi, porodice, komšiluk, ne žive među nama. Nekako sam te poremećaje u ljudskosti izmeštao teritorijalno na maglovita ostrva gde jaki vetrovi i slan vazduh izazivaju poremećaje u ponašanju i percepciji života. Hej, ljudi, pa ovo je naša svakodnevica! Podsetiću, roman je inspirisan stvarnim događajem. Iva Kolega je mlada. Život i karijera su pred njom. Kad je neko poput nje ovako zanatski vešt, za književnost kakvu ja volim ima nade. Ona piše iz prvog lica što je po mom mišljenju najteža forma. I to čini iz ugla svih petoro glavnih junaka. Meni je to perfektno.

Ne bih da preteram i previše pohvalim roman svrstavajući ga u „najbolje napisane romane našeg podneblja 21. veka“, ali slično štivo nije mi dopalo šaka ni od koga ko piše na istom jeziku, dugo, predugo. Deklarisano ne volim žanrovsku književnost, ali uvek se radujem delima koja me uzdrmaju iznutra. Topla preporuka. Iva, čekamo tvoj sledeći roman. Interesuje me da li neko može da prevaziđe sebe u svojoj perfektnosti.
  
Piše: Dušan Nedeljković
Izvor: danas.rs