Laguna - Bukmarker - Ja Džasi: Knjige nisu zamena za stvarni život - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ja Džasi: Knjige nisu zamena za stvarni život

Otprilike u isto vreme kada je završila prvu verziju sjajnog debitantskog romana „Povratak kući“, Ja Džasi je napisala i kratku priču o mladoj naučnici kod koje se doseljava njena duboko religiozna majka. Džasijeva je odlučila da prednost da romanu, završila ga je i sa samo 26 godina postala autorka bestselera. Iako je kratku priču skoro zaboravila, glas njene junakinje joj nikako nije davao mira.

Foto: Peter Hurley

Taj glas je na kraju svoj dom našao u Gifti, naratorki Džasinog romana „Skriveno carstvo“. Gifti je mlada neuronaučnica sa Univerziteta Stenford, koja proučava ponašanje zasnovano na očekivanju nagrade kod miševa. Ona insistira na tome da tema njene doktorske disertacije nema nikakve veze sa fatalnom zavisnošću od opioida njenog brata i teškom depresijom njene majke.

Usredsređujući se na potresnu sudbinu jedne porodice, Ja Džasi sprovodi podrobnu analizu problema koji more savremeno američko društvo.

Iako, pretpostavljam, nije bio najbolji trenutak za objavljivanje knjige, čini se da je karantin veoma popularan među ljubiteljima čitanja. Moram priznati da me poslednjih meseci samo knjige uspešno odvajaju od telefona. Kakva je tvoja koncentracija u ovim uslovima?

Koncentracija dolazi i odlazi. Da, imam više vremena za čitanje nego pre, ali ima i perioda kada jednostavno ne mogu da odvojim pogled od telefona i sajtova sa vestima. Čitanje je svakako jedan od delotvornijih lekova za svakodnevni stres.

Da li bi mogla da mi preporučiš knjige koje si pročitala u poslednje vreme?

Veoma mi se svideo roman „Sjaj“ Rejven Lejlani. Memorial Drive Nataše Tretevej su sjajno napisani memoari koji su mi naterali suze na oči. Pročitala sam i zbirku eseja Zejdi Smit pod naslovom Intimations. Veoma interesantna knjiga. Pomogla mi je da kontekstualizujem ono kroz šta trenutno prolazimo. Parable of the Sower Oktavije Batler je verovatno jedina knjiga s apokaliptičnom tematikom koju sam pročitala u poslednjih nekoliko meseci. Osim činjenice da je predvidela mnogo toga, veoma mi se svidelo i to što Batlerova veoma jasno sagledava probleme sa kojima se suočava Amerika, naročito kada je reč o kapitalizmu i rasizmu.

Nedavno sam slušala intervju sa Zejdi Smit. Sećam se da je u jednom trenutku rekla kako oseća da mora da piše, da jednostavno nema drugog izbora. Delovalo je kao da govori o patološkoj potrebi.

Ljudi na različite načine pristupaju pisanju. Ja nisam takav pisac. Ne osećam potrebu da pišem svaki dan. To možda radim kada sam opsednuta nekom temom ili kada se ozbiljno posvetim projektu, ali dešava se i da uđem u jalov period i tada me uopšte ne grize savest što ne pišem.

Junakinja „Skrivenog carstva“ od detinjstva vodi dnevnik. Da li to i ti radiš?

Ne. To me nije interesovalo čak ni kada sam bila mlađa. Sećam se da sam tri ili četiri godine pokušavala da vodim dnevnik, ali to nikada nije preraslo u naviku. Nikada mi nije delovalo ozbiljno niti održivo, verovatno zbog toga što sam u to vreme već pisala prozu. Zašto bih vodila evidenciju svakodnevnih događaja kada mogu da dam mašti na volju?

U knjizi postoji scena u kojoj otkrivamo da je Gifti odrasla u religioznoj zajednici. Koleginica En je pita da li veruje u evoluciju, a onda deluje nekako zbunjeno kada od Gifti čuje potvrdan odgovor. Kroz celu knjigu se provlači ta ideja da su nauka i religija suprotstavljene, da se ne može verovati i u jedno i u drugo. Možeš li to da objasniš na primeru Gifti, koja je očigledno osoba koja pronalazi utehu i u veri i u nauci?

To što Gifti pronalazi utehu u veri ima veze sa činjenicom da je odrasla u Alabami. I sama sam tamo odrasla, i tek kada sam se odselila i videla kako se živi na drugim mestima, shvatila sam da u Alabami zapravo ne postoji jasna granica između crkve i države. Religiozna uverenja u velikoj meri utiču na svakodnevicu tamošnjeg stanovništva.

Gifti je odrasla uz duboko religioznu majku, a kao dete je i sama bila veoma pobožna. U religiji je privlače izvesnost, sigurnost, činjenica da postoje pravila kojih se treba pridržavati – a ako u tome istrajete, to znači da se približavate nekakvom idealu. Ali njena porodica je istovremeno i crnačka porodica u njihovoj crkvi, što znači da je konstantno okružena mišljenjima i stavovima koji na izvestan način negiraju njeno iskustvo. Rasizam sa kojim se suočava u crkvi počinje da komplikuje njeno poimanje boga i ona polako okreće leđa religiji, naročito u periodu kada postaje svesna da njen brat pati od zavisnosti.

Zavisnost od opioida igra veoma važnu ulogu u knjizi. Pročitala sam da je Gifti delimično zasnovana na tvojoj prijateljici koja je neuronaučnica i bavi se proučavanjem zavisnosti i depresije. Šta te je još inspirisalo da pišeš o opioidima?

Kada sam počela da pišem knjigu, u medijima se mnogo govorilo i pisalo o epidemiji zavisnosti od opioida. Autori članaka koje sam čitala pisali su o toj temi sa velikom dozom razumevanja i saosećanja, a videlo se i da su konačno spremni da ispitaju ulogu koju su farmaceutske kompanije odigrale u kreiranju problema.

A onda sam u jednom trenutku shvatila da porast interesovanja za problem zavisnosti ima veze sa činjenicom da je – za razliku od prethodnih epidemija zavisnosti od kreka i heroina, koje su devastirale crnačku zajednicu – ova kriza zahvatila belačke ruralne sredine i predgrađa velikih gradova. Pomislila sam da je to pravi trenutak da se napiše još jedna priča o istoj krizi, ali priča u kojoj perspektiva crnaca neće biti ignorisana.



U knjizi postoji i scena u kojoj je Gifti na večeri sa momkom i njegovim prijateljima. Ona sluša njihov razgovor o zavisnosti od opioida, reformi kaznene politike i klimatskim promenama i razmišlja o tome kako ljudi prosto osećaju obavezu da izraze svoje mišljenje o izvesnim temama. Pita se kakva je korist od identifikovanja problema ako se ništa ne čini na njihovom rešavanju. To me je podsetilo na najnoviji trend „slušanja i učenja“ kada je reč o rasnoj diskriminaciji i policijskom nasilju. Čini mi se da previše vremena provodimo pričajući o problemima, kao da će identifikovanje različitih primera rasizma nešto rešiti.

Gifti je neke od tih trauma iskusila na sopstvenoj koži. Ona nije naročito pričljiva osoba, ali vidimo da joj nije prijatno dok sluša druge kako pokušavaju da objasne stvari o kojima ništa ne znaju.

Ne znam šta da kažem o „slušanju i učenju“. Sve mi deluje pomalo izveštačeno i površno. Кnjige su veoma važne, ali isto tako znam i da je moguće pročitati knjigu a zatim ne uraditi apsolutno ništa. Knjige nisu zamena za stvarni život, pogotovo ne romani, a likovi iz romana nisu zamena za stvarne ljude. Ako čitate knjige crnih autora, ili čak idete na proteste i donirate organizacijama, a pritom ne razmišljate o tome kako ste sami doprineli ovim problemima... Da li ste se preselili u naselje u kome žive isključivo belci? Šaljete li decu u dominantno belačke škole? Protivite li se izgradnji jeftinih stanova u svom komšiluku? Bilo bi mnogo korisnije da preispitate svoje svakodnevne postupke nego da kupite knjigu koja govori o rasizmu.

Na početku romana postoji scena u kojoj nam postaje jasno da Gifti ne želi da je vide kao „ženu koja se bavi naukom“ ili „crnkinju koja se bavi naukom“. Zašto ne prihvata tu vrstu kategorizacije?

To je veoma važan trenutak, jer tad vidimo da Gifti pokazuje znake internalizovanog rasizma, a naročito internalizovane mizoginije. Ona smatra da će njeno samopoštovanje i profesionalni kredibilitet biti ugroženi ako prizna da je žena i crnkinja, i dozvoli da to definiše njen rad. Smatram da te dve činjenice samo obogaćuju njeno iskustvo i da je upravo to razlog zašto Gifti postavlja pitanja koja njenim kolegama možda ne bi ni pala na pamet. Ona jednostavno nije u stanju da ih prepozna kao prednost.

Da, ponekad se stiče utisak da ponešto kapira sporije od čitaoca.

Dosta dugo sam razmišljala o tome kako da pristupim propovedanju u prvom licu, jer je to tehnika koju sam do sada koristila samo u nekoliko kratkih priča. Gifti je u osnovi nepouzdan pripovedač. Ona često izgovara reči koje nisu u skladu sa njenim delima. Mislim konkretno na to što odbija da prizna da ono čime se bavi ima veze sa njenim privatnim životom. Ona kaže da je izabrala tu oblast zato što je teška, a ne zato što direktno utiče na njene najbliže. Mi znamo više od nje zato što ona nije naročito sklona autorefleksiji. Zato sam, kao pisac, morala da pronađem druge načine da je čitaocu predstavim u pravom svetlu. Moramo se, dakle, pomiriti sa činjenicom da Gifti nije uvek dopadljiva i nije uvek pouzdana.

Da, ali kada je nešto napisano u prvom licu, instinkt mi govori da navijam za protagonistu.

To je posledica izbora perspektive. Mi kao da smo programirani da licu koje pripoveda poklonimo svoje poverenje. Pada mi na pamet roman „Lolita“, u kome je pripovedač Hambert Hambert. Njegovi postupci su odvratni i nema scenarija u kome biste mogli da ih opravdate, ali budući da je knjiga napisana u prvom licu, vi ne možete da se otrgnete – kao da gledate usporeni snimak saobraćajne nesreće. Ne navijate za njega, ali teško vam je da se pomirite s tim da imate posla sa nepouzdanim naratorom. Ali to nije jedini način. Merilin Robinson je napisala „Galad“ u prvom licu i njen protagonista Džon Ejms je osoba kojoj možete verovati i ko je uvek spreman da preispita svoje motive. Gifti je negde između te dve krajnosti.

Zašto si odlučila da pišeš u prvom licu?

Delovalo mi je prirodno. Ovo je u svakom pogledu Giftina priča.

Prošlo je pet godina od objavljivanja tvog prvog romana. Šta si u međuvremenu naučila o sebi?

Otkad znam za sebe, želela sam da postanem pisac, ali posle objavljivanja „Povratka kući“ nastupio je period kada sam pisala znatno manje nego obično i prvi put u životu sam se zapitala da li je ovaj posao zaista ono čime želim da se bavim, ono čemu ću se posvetiti na duže staze. Posle „Skrivenog carstva“ imam mnogo više poverenja u sebe kao pisca.

Autor: Samanta Edvards
Izvor: hazlitt.net
Prevod: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
džonatan litem njujorške životne lekcije laguna knjige Džonatan Litem: Njujorške životne lekcije
14.06.2024.
U razgovoru za Bukmarker pisac Džonatan Litem govori o tome kako su njegova iskustva oblikovala roman „Sva siročad Bruklina“, kao i koliko je uspeh knjige uticao na njegov dalji rad. „Sva siročad B...
više
 akiko otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom gk žar ptica  laguna knjige „Akiko“ otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom GK „Žar ptica“
14.06.2024.
U Gradskom kazalištu „Žar ptica“ počele su probe za predstavu po knjizi „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija, koju će režirati Slađana Kilibarda. Predstava rađena po jednom od najpoznatijih srpskih romana z...
više
rajko grlić najbolji tragovi o jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima laguna knjige Rajko Grlić: Najbolji tragovi o Jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima
14.06.2024.
Čovjek mora napisati barem jednu knjigu u životu koju će ostaviti, filmovi se ne računaju. A moja  knjiga „Neispričane priče“ nije autobiografija. U klasičnoj biografiji čovjek sebe vidi puno lje...
više
 buntovnice s razlogom predstavljene u institutu servantes laguna knjige „Buntovnice s razlogom“ predstavljene u Institutu Servantes
14.06.2024.
Izbor pripovedaka najboljih hispanoameričkih književnica 21. veka u knjizi „Buntovnice s razlogom“, koje su priredili i preveli Ksenija Bilbija i Branko Anđić, predstavljen je 13. juna u Institutu Ser...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.