Laguna - Bukmarker - Ivan Zlatković: Književnost dobija sve više tržišni i robni kod - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Zlatković: Književnost dobija sve više tržišni i robni kod

Ako je lepota u oku posmatrača, da li su heroji i antiheroji u sagledavanju nekog kolebljivog poimanja istorije? Neki bi rekli da su pisci istorijskih romana skloni lakom flertu sa istinom, ali da li bi čitaoci uživali u svakoj njihovoj priči ako ne bi bilo i malo šarmantne prevare. Ivan Zlatković kaže da ga, kao pisca, istorijska istina zanima da bi znao u kojoj meri može odstupati od nje.

Kao pisac, maksimalno ste iskoristili društvene mreže za promociju svog romana „I živ i mrtav“. Da li se takva reklama pokazala kao dobar model za predstavljanje književnog dela?

Društvene mreže vam pružaju mogućnost da komunicirate s najvećim brojem ljudi. To znači da ih ne morate poznavati, ali ukoliko im ponudite zanimljiv sadržaj, oni reaguju na vašu informaciju pozitivno. Mislim da sam zainteresovao čitaoce za svoj najnoviji roman „I živ i mrtav“, za temu kojom sam se bavio, za poetičke osobenosti ovog dela. Međutim, društvene mreže predstavljaju samo jedan od informativnih medija, one nikako nisu ključni element u promovisanju književnog teksta.

Za književnost još uvek su suštastveno bitnija štampana periodička glasila, književni časopisi, vizuelni i radijski medijski sistemi. Bez književnih prikaza, osvrta, intervjua, televizijskih gostovanja i razgovora, vi nemate mnogo toga da ponudite na društvenim mrežama, ukoliko niste literarni narcis koji multiplikuje sopstvene tekstove o knjizi. Agresivna samoreklama jalovi je pokušaj da se nametnete javnosti, što ne zavređuje uvek pozitivnu reakciju. Ukoliko imate objektivne i relevantne sadržaje, vaše prisustvo na društvenim mrežama ima razloga i smisla.

Da li to znači da i vi verujete da se život Srbije odigrava na društvenim mrežama?

To nije samo moje uverenje, to je činjenica. Obeležje naše planetarne stvarnosti. Niti je to više alternativna realnost, kako smo se tešili, već naša vrla svakodnevica. Ljudi postaju simbolički informacioni sistemi koji zbiraju obilje nebitnih i nevažnih činjenica, opterećujući njima sopstveno duhovno i emotivno biće. Sve što je senzacionalističko na društvenim mrežama preobražava se u životno važno, ne postoji selektivni proces niti kritička distanca prema informacijama.

Na taj način se oblikuje javno mnjenje, primat dobijaju pojave koje su bizarne, istina se izmišlja iz različitih ideoloških razloga, mogućnost manipulacije informacijama i ljudima izraženija je no ikada. Nisam zagovornik antitehnološkog reakcionizma, samo smatram da u svemu treba pronaći meru, posedovati samokritičku svest, zrno morala i anahrone učtivosti. U protivnom, svaki napredak je samo nova obmana i nipodaštavanje humanističke vizije sveta.

Svoj najnoviji roman okarakterisali ste kao istorijski, zašto ste se opredelili za neku vrstu arhivske građe, a ne za teme iz svakodnevice? Da li mislite da čitaoce i dalje više zanimaju životi nekadašnjih heroja i antiheroja od ljudi koji koračaju u ovim decenijama?

Moji prethodni romani bavili su se savremenim temama koje su veoma aktuelne, njihovi sadržaji se mogu okarakterisati i kao socijalno angažovani. Pisao sam o postmiloševićevskom vremenu, o narkomaniji, o deci i ljudima s posebnim potrebama. Nakon toga, osetio sam potrebu da zavirim u prošlost. Jedan moj prijatelj u šali reče: „Ako ne pišeš istorijske romane, ne postojiš u književnosti!“ To je delimično i istina, jer je ne samo naša, već i svekolika svetska romaneskna književnost istoriocentrična. Sebe ne smatram piscem istorijskih romana u kanonskom smislu, moja najnovija knjiga „I živ i mrtav“ predstavlja kvaziistorijski roman, koji se poigrava istorijskim činjenicama.

Privukle su me biografije antiheroja između dva svetska rata u Srbiji, hajduka i razbojnika, koji su izgubili epsku čast i u tom tamnom kontekstu ostali upamćeni u usmenoj tradiciji Šumadije. Međutim, oni predstavljaju univerzalnu karakterologiju, takvi ljudi postoje i u naše doba, samo u drugačijem ruhu. Dok pišete istorijski roman, čini vam se da ste pobegli od sopstvene svakodnevice, a onda shvatite zabludu, jer pisac uvek oblikuje svevremene pojave i svetove.

Ni vi kao pisac ne uspevate da odolite scenama nasilja koje su jako prisutne u našoj literaturi, ali i na filmu. Da li to smatrate neophodnošću, našom realnošću ili samo oprobanim receptom za privlačenje pažnje publike?

Teško je pisati objektivno i uverljivo o hajdučiji pred Drugi svetski rat, u Kraljevini Jugoslaviji, Srbiji, u vreme pojave fašizma, a da pohare, napastvovanja, ubistva i druge oblike nasilja bojite eufemističnim bojama. Građa koju sam proučavao još surovije dokumentuje događaje iz tog vremena. Činjenica je da neke od mojih poetičkih i stilskih odlika ukazuju na elemente ekspresionizma, neorealizma ili stvarnosne proze, što i pojačava ovaj utisak.

Međutim, ironijsko, satirično, parodijsko, inverzivno, groteskno, ima ulogu da ublaži ove scene. Nemotivisane i prenaglašene slike nasilja ne pothranjuju prave umetničke potrebe, takva slika stvarnosti privlači one koji na površan i nesuštastveni način doživljavaju svet oko sebe.

Nasilje je formulni recept samo za određenu publiku, umetnička realnost je znatno kompleksnija.

Koliko u svom romanu „I živ i mrtav“ izmišljate istorijsku istinu, a koliko je ignorišete?

Pripadam onim ljudima koji se zalažu za kritički i objektivni odnos prema istoriji. Bez kritičkog pristupa i tegobnog puta ka istini ne možemo imati pouzdane predstave o sopstvenom identitetu. Skloni smo oblikovanju istine prema nacionalnim i ideološkim potrebama. Kao pisca, istorijska istina me zanima utoliko da bih znao u kojoj meri mogu odstupati od nje. Pisac se, kao i kazivač narodnog predanja, trudi da uveri svoj čitalački auditorijum u istinitost svog pripovedanja.

Moj roman se završava Mačadovim i Nabokovljevim sentencijama o tome da se i istina izmišlja, i da je pisac najveći prevarant. Biografije hajduka, koji su istorijske ličnosti šumadijskog i aranđelovačkog kraja, modifikovane su, domišljane, mnogi likovi u romanu su fiktivni, s namerom da se stvori nova, prvenstveno estetska istina. Roman po svojoj prirodi ne teži istorijskom podražavanju, on poseduje sopstvenu fiktivnu logiku i autonomiju. Španski pisac Havijer Serkas kaže kako se jedino u romanu lažima stiže na kraju do istine.

Svojevremeno ste priredili antologiju o humoru u narodnoj prozi, da li savremenoj srpskoj književnosti nedostaju komediografi?

„Antologiji, koju pominjete, prethodi nekoliko mojih teorijskih knjiga o poetici smeha, o likovima u šaljivoj prozi, kao i antologija narodnih bezobraznih priča. Humor je osobeni fenomen koji se zasniva na čovekovoj intelektualnoj, duhovnoj, psihološkoj, emotivnoj i estetskoj predstavi o svetu. On predstavlja najznačajniju kritičku oštricu, apotropejsko sredstvo od svih zala, rušeći granice i tabue na putu ka osvajanju slobode. Luiđi Pirandelo tvrdi kako ničeg ozbiljnijeg nema od humora.

U „Antologiji šaljivih narodnih pripovedaka“ nalaze se i savremeni primeri različitih žanrova. Očito da i naše vreme ima svoje Nušiće i Sterije, koji na osoben način ukazuju na savremene društvene anomalije. Međutim, činjenica je da se humor iz klasične komediografije preselio i u humoresku, satiru, aforizam. Pomenimo samo neke naše savremene tvorce: Aleksandra Baljka, Ninusa Nestorovića, Aleksandra Čotrića...



Kako sagledavate odnos današnjeg pisca prema književnosti i publici? Da li ugađaju svojim htenjima ili željama publike, šta je važnije – tema ili tiraž?

U savremenoj književnoj teoriji postoji formulna trijada: pisac, delo, čitalac. Pisac se trudi da stvori što uspešniju književnu tvorevinu, koja treba da naiđe na pozitivnu recepciju publike. U doba komercijalizacije svih umetničkih sadržaja i književnost dobija sve više tržišni i robni kod. To znači da određeni „književni proizvod“, rečeno jezikom kulturnog menadžmenta, mora pronaći što veći broj „konzumenata“, odnosno kupaca. Ukoliko je taj proces tržišno uspešan, „književna industrija“ ostvaruje dobit i opstaje.

Problem je u tome što to ne podrazumeva uvek i kvalitativno odličje književnosti, savremeni uzusi i zahtevi književne publike nisu u pravoj proporciji s umetnički vrednosnim i estetskim obeležjima produkcije. Najtiražniji pisci su oni koji su primenili formule uspešnog tržišnog plasmana, uslovljenog ukusom savremene čitalačke publike.

Takva književna dela najčešće su zasnovana na senzacionalističkim istorijskim ili savremenim temama, žanrovskom trileru, sentimentalističkoj ljubavnoj storiji, ispripovedana ogoljenim novinarskim stilom. U nekom davnašnjem intervjuu rekao sam da se najbolje knjige ne nalaze na bestseler listama. No, pisac ima izbor, može stvarati po sopstvenoj umetničkoj časti ili se povinovati književnoj estradizaciji.

Šta ostaje kao nasleđe naše književnosti 20. veka?

Srpska književnost 20. veka predstavlja bitno umetničko razdoblje. Ne mislim samo na Andrića, Crnjanskog, Selimovića, već i na srpske nadrealiste, zenitiste, druge avangardiste. Na tvorce neorealističke i stvarnosne proze poput Živojina Pavlovića, Miodraga Bulatovića, Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića. Na veliku trijadu koju su činili Danilo Kiš, Borislav Pekić, Milorad Pavić. Ne smemo zaboraviti pesnike Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Stevana Raičkovića, Ljubomira Simovića, Ivana Lalića, Novicu Tadića, Matiju Bećkovića, Branu Petrovića i druge.

Očito je da je ovaj period za nama bio omeđen značajnim istorijskim, socijalnim i estetskim dilemama. Doba velikih vojni ostavilo je osoben trag u intelektualnom i duhovnom biću epohe. Istorijska i ratna tematika predstavlja topos i naše savremene prozne, pesničke i dramske literature. Pokušaji da se definišu razdori među ideologijama i nacijama, da se razotkriju zablude i humanizuje životni kontekst, predstavljaju okvir za književno nasleđe 20. veka, potvrđujući da naznačena problemska pitanja i danas bivaju umetnički aktuelna, jer još uvek nemamo zadovoljavajuće odgovore na njih.

Kako vratiti knjigu, u bilo kom obliku, među mlađu publiku?

To bi trebalo da predstavlja našu najvažniju stratešku misiju. U edukativnom smislu, treba poći od školskih planova i programa, izvršiti promenu njihovog sadržaja, insistirati na većem broju časova lektire, pri čemu izbor knjiga treba da bude primeren intelektualnim svojstvima učenika, da budi znatiželju, a ne ravnodušnost i otpor. Čitanje književnih dela predstavlja jedan od najrelevantnijih vidova obrazovanja.

U škole treba pozivati što veći broj savremenih pisaca, organizovati književne susrete među učenicima, podsticati ih na debate i dijaloge na osnovu tekstova koje su sami izabrali ili napisali, formirati što veći broj omladinskih književnih klubova, otvarati elektronske školske biblioteke itd. Ovakvi podsticaji se već čine, ali ne i u dovoljnoj meri, s obzirom na to da iziskuju značajniji sistemski trud svih učesnika u procesu, kao i znatnija materijalna sredstva.

Kome kao pisac više verujete, sudu kritike ili publike, i da li je lakše stvarati kada ste svesni da u Srbiji odavno nema ozbiljne kritičke misli?

Bitan je svaki pokušaj da se delo tumači i vrednuje, on pruža mogućnost piscu da usavršava sopstveno stvaralaštvo. Književna kritika je važan putokaz i njen nedostatak može samo škoditi književnosti. Danilo Kiš je smatrao da pisac treba da bude najbolji kritičar svoga dela, da mora posedovati kritičku svest o onome što je stvorio. Književna kritika je izgubila svoj nekadašnji značaj, meritornu ulogu preuzela je čitalačka publika i njen sud je mnogo jasniji.

Sajtovi s kratkim komentarima čitalaca, liste koje nastaju na osnovu broja prodatih primeraka, trenutno su najpopularniji pokazatelji o životu neke knjige. Relevantna književna glasila izlaze periodično, čitaju ih samo oni koji u njima objavljuju tekstove ili im je književnost profesija. Književna kritika se dobrim delom premešta u dnevne štampane medije, dobijajući na taj način eufemističnu ulogu u estetskom vrednovanju knjiga. Svakako da ima onih koji ozbiljno, predano i znalački sude o savremenoj književnoj produkciji, među mlađima istakao bih Igora Perišića, Nikolu Marinkovića, čija se promišljanja o aktuelnoj književnosti mogu smatrati inovativnim i pouzdanim.

Razgovarala: Dušica Anastasov
Izvor: Ekspres magazin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova akcija kompanije visa i izdavačke kuće laguna uz kupovinu, knjiga na poklon laguna knjige Nova akcija kompanije Visa i izdavačke kuće Laguna – uz kupovinu, knjiga na poklon
03.12.2021.
Kompanija Visa i izdavačka kuća Laguna nastavljaju dugogodišnju uspešnu saradnju još jednom lepom akcijom. Zajedno smo organizovali odlične popuste na štampane (Laguna) i elektronske (Eden) knj...
više
noćni šaptač i poljupci za doručak laguna knjige Noćni šaptač i poljupci za doručak
03.12.2021.
Simbolika noći je veoma rasprostranjena u književnosti. Često se koristi da prikaže smrt i užas, dok u Bibliji noć predstavlja nedostatak vere u Boga. Tokom noći kada je mračno, atmosfera često može...
više
ljubenović gostovao u novosadskom dečjem kulturnom centru laguna knjige Ljubenović gostovao u novosadskom Dečjem kulturnom centru
03.12.2021.
Bojan Ljubenović bio je u utorak 2. decembra gost novosadskog Dečjeg kulturnog centra, gde je učenicima prvog razreda OŠ „Žarko Zrenjanin“ predstavio svoje knjige za decu. Teme druženja pisca i...
više
o točku vremena epizoda 5 laguna knjige O „Točku vremena“ – epizoda 5
03.12.2021.
Nakon eksplozivne četvrte epizode serije „Točak vremena“ koja nas je ostavila sa više pitanja nego odgovora, i pete epizode koja će biti objavljena danas, dužnost nam je da uspostavimo balans i pružim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.