VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Ivačković: Nude nam carstvo iluzija

Posle nekoliko izvanrednih publicističkih knjiga, među kojima su najzapaženije Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika (nagrada Desimir Tošić za 2013. godinu) i The Rolling Stones: Umetnost pobune, kao i odlične pesničke zbirke Crvena mapa, Ivan Ivačković je, u izdanju Lagune, nedavno objavio svoj prvi roman Bezverje. Reč je o neobičnoj i provokativnoj knjizi koja ničim ne podilazi aktuelnim trendovima i koja je namenjena ozbiljnim, zahtevnim čitaocima, poštovaocima onoga što se nekada zvalo lepa književnost. U središtu Bezverja, kao glavni junak i tragičar, nalazi se đavo. Takav Ivačkovićev izbor ne čudi ako se zna da je Bezverje pisano pod velikim uticajem Bulgakova, Getea i Miltona.

Đavo se tradicionalno određuje kao otelotvorenje zla. Ipak, između vašeg đavola i zla ne može se staviti znak jednakosti. Ko je, onda, on? Pali đavo?

Đavo, Lucifer, u Bezverju se pojavljuje kao promoter zla, ali ne svakog. Od nekih zala se nedvosmisleno ograđuje. Neka druga, naprotiv, smatra putevima ka čovekovoj sreći i slobodi – dakle, ka nečemu dobrom. On kaže da se ono zlo koje se počini u cilju duhovnog, emotivnog i svakog drugog oslobođenja pretvara u dobročinstvo i plemenit gest.

Da vas ne optuže kako to i sami mislite?

Nadam se da neće, pošto sam se trudio da Luciferove pohvale zločinu premažem vidljivim nanosom ironije, a da smisao koji on pripisuje „plemenitom zlu“ prikažem kao bizarnu budalaštinu. Da nisam to učinio, morao bih kroz njegove reči da prkosim sopstvenim stavovima preko mere koju mogu da podnesem. S druge strane, Lucifer, bar ovaj moj, sebe, rekoh li, vidi kao dobročinitelja. „Što želeć’ uvek zlo, tek dobro stvarat’ zna“, kako bi, opet o sebi, rekao Mefistofeles u Geteovom Faustu. Ujedno, čitajući Bezverje, Satanu vidimo u nekoliko oblika. Recimo, na početku on je vatreni kušač koji čoveka nagovara da ubije, a na kraju premoreni starac u sutonu karijere. Ujedno, on je i kondenzovano zlo i nepokolebljivi borac za slobodu i individualnost. Pokvarenjak sa crtom herojstva. Ili, još pre, heroj sa crtom pokvarenjaštva. Možda najbliži portretu koji je u Izgubljenom Raju naslikao Milton. „Pali đavo“, odlično ste to primetili. Đavo pada u svetlo kao što anđeo, božji sluga i miljenik, pada u tamu.

Vi verujete u Boga?

Da, verujem, i otud mi nije bilo sasvim prijatno da pišem knjigu u kojoj za njega gotovo da nema lepe reči. Napisao sam je tako jer sam u tome video izazov – nije lako u rukopisu prkositi sopstvenim stavovima. Mnogo bi mi lakše bilo da sam te stavove, takve kakvi su, unosio u tekst, umesto što sam se sa njima inatio. S druge strane, zaista ne razumem zašto Bog ćuti kao uvređeno dete, zbog čega dopušta svakojaka zla i zašto ga često nema tamo gde bi morao biti. Iskupitelj se, izgleda, uzalud žrtvovao. Ali, ipak, eto, osećam izvesnu nelagodu što sam napisao knjigu kao što je Bezverje. Jer ona je, kažem, uprkos svom naslovu, napisana rukom verujućeg čoveka. Uz sve zamerke i pritužbe koje imam na božji račun.

Kroz čitav roman, sve do pojmovnika na samom kraju, primetno je odsustvo prostornih i vremenskih odrednica, kao i ličnih imena. Koji su vas razlozi naveli da tako uradite?

Želeo sam da Bezverje bude na više načina neobična knjiga. Ali, razume se, ta neobičnost nije sama sebi svrha. U svemu postoji poruka. To što do pred sam kraj nema nijednog imena, niti bilo kakve geografske ili vremenske odrednice trebalo bi da nas podseti kako se zlo, nažalost, može dogoditi uvek, svuda i svakome. Mislim da ovaj roman šalje čitaocu mnogo poruka, a pri tome to čini na svega stotinak strana, što je posebno teško. Bezverje je homeopatska doza, tu imamo posla sa malom količinom i, nadam se, jakim dejstvom.

Da li ste od početka planirali da knjiga bude takva?

Ne, baš ništa nisam zamislio unapred. Prvo što sam napisao bio je jedan od Luciferovih monologa, što je na kraju završilo u drugom poglavlju. Znate, nisam ja vodio rukopis, nego je on vodio mene. Menjao se uz bouvijevsku upornost, presvlačio košuljice kao zmija, gojio se i mršavio, a ja sam sve vreme, u znoju i teško dišući, trčao za njim. Najzad se primirio na tih stotinak strana zgusnutih ideja, stavova, polemika, osećanja i, razume se, događaja, među kojima je meni posebno važan onaj u kojem jedan sveštenik na trgu ispred bazilike spasava ženu koju zatucana i krvožedna svetina, ubeđena da je reč o veštici, hoće da linčuje. A pojmovnik, taj poslednji deo knjige, ujedno mi je i najdraži. Pored ostalog i zato što sam, pišući o italijanskom izdavaču Tomazu Fergoli, iskoristio priliku i na trenutak se podsmehnuo sebi, što uvek volim da uradim. Učinio sam to sa velikim zadovoljstvom. Čitalac će već videti kako.

Upečatljivi prizori ludila, bolesti, unakaženosti i povređivanja česti su u vašoj zbirci pesama Crvena mapa, objavljenoj pre šesnaest godina. Ovakve slike prožimaju i Bezverje. Kakva je njihova uloga u vašem stvaralaštvu?

Pretpostavljam da je to plod želje da čitaoca snažno ščepam za gušu, da ga prodrmam i izbacim iz kolotečine i udobnosti. I u Bezverju i u Crvenoj mapi ima mnogo bola, što fizičkog, što duševnog. Ima krvi, patnje i nasilja, dakle stvari koje, da se ne lažemo, privlače ljude. Ali pokušavam da sve to ne prikažem na jeftin način, niti to činim iz jeftinih razloga – recimo da bi se prodalo više knjiga. Naprotiv, Bezverje je izrazito nekomercijalan, vrlo hermetičan roman koji od čitaoca traži izvesno predznanje i intelektualnu kondiciju. To je roman koji postavlja, ako smem da kažem, ozbiljna pitanja o prirodi zla. Zato želim da uznemirim čitaoca – da bi i on razmišljao o tim pitanjima i eventualno potražio odgovore. A to sigurno neću postići mlakim prizorima.

Ono po čemu vas prepoznaju je publicistika, odnosno pisanje o rokenrolu i muzici uopšte, kao i promišljanje fenomena savremene kulture i društva. Bezverje je, međutim, brižljivo očišćeno od svih direktnih aluzija na „vaše“ i srodne teme. Zbog čega?

Zbog toga što volim da povremeno iznenadim sebe, a po mogućstvu i druge. To radim tako što se upustim u nešto što ima malo ili nikakve veze sa stvarima koje sam dotad radio. Što radikalniji rez, tim bolje. Dejvid Bouvi je čovek od izuzetnog značaja u mom životu, kao, uostalom, i u životu mnogih drugih. Izbegavam da o tome mnogo pričam, jer sad je odjednom svima bitan, ali ja imam fizičke i materijalne dokaze da je u mom slučaju to već decenijama tako. Ovo vam govorim zato što sam, još dok sam bio veoma mlad, od njega naučio koliko su važni promena, eksperiment, upuštanje u nešto novo, nešto u čemu se ranije niste okušali. Koliko je zdravo i važno istraživati sebe i svoje kapacitete, kako je privlačno širiti ih tako što ćete ih neprestano stavljati na testove. I eto, učinilo mi se da je čas da sebe stavim na tako težak test kao što je pisanje romana.

Već drugi put pominjete Bouvija. Da li je on i jedini čovek iz sveta muzike na kojeg čitalac Bezverja može pomisliti? Postoji jedna, rekao bih, posredna aluzija na njega.

Jeste. Na jednom mestu pominje se kako Satana ima različite oči i zaista nije teško u tom momentu setiti se Bouvija. Ali, zapravo, više sam imao na umu Volanda iz Majstora i Margarite. U Bezverju zaista nema ničega iz pop kulture. Ni ne može da ima, pošto se najveći deo radnje odvija u osamnaestom veku.

Ako bi se kojim slučajem vaš Nečastivi obreo u današnjoj Srbiji, kako mislite da bi reagovao? Šta bi imao da kaže povodom ovdašnjih prilika?

Začudio bi se koliko ima sličnosti sa paklom.

A ima li, onda, uprkos sveopštoj nezaposlenosti, ovde, među nama, posla za đavola? Ili je ono što je u njegovom delokrugu već završio neko drugi, pa bi đavo, kao pri kraju vašeg romana, morao u penziju? Možda bismo ga, ako je takav slučaj, sreli u nekom parku kako igra šah ili hrani golubove?

Ovde ljudi više ne hrane golubove nego se hrane golubovima. Srbija je zemlja u kojoj se osamnaestogodišnji momak obesio zbog nemaštine. Nikad u životu nije u kući imao struje, oduzeta mu je mogućnost da završi školu, a kada je njegova majka otišla kod predsednika opštine da se požali, na nju se izvikala predsednikova sekretarica. Živimo u zemlji u kojoj će naredna masovna okupljanja biti održavana oko uličnih kontejnera koji će glumiti narodne kuhinje. Ovo je država u kojoj boljitak postoji samo u šestosatnim ekspozeima. Nude nam carstvo iluzija.

Nameravate li da, usred svega toga, nastavite da pišete?

Nameravam. Pisanje i jeste čedo mutnih i teških situacija.

Planirate li još neki roman? Ili već radite na njemu?

Počeo sam da ga skiciram. Zasad je to samo zametak. Pokušavam da opet nešto promenim, ovog puta u načinu rada. Da nešto smislim unapred. Taj embrionalni oblik ima tridesetak stranica ispunjenih beleškama i objedinjenih u ideju o piscu koji se, polako zalazeći u starost, obraća osobi prema kojoj se, davnih dana, ružno poneo. Ostaje da vidimo hoće li i ovog puta rukopis potpuno vladati mnome ili ću se ja tu pitati nešto više nego u slučaju Bezverja.
 
Izvor: Novi Magazin
Autor: Nemanja Vujić
Foto: Miloš Lužanin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga nedelje karta soli i zvezda  laguna knjige Knjiga nedelje – „Karta soli i zvezda“
11.11.2019.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi te, i samo te nedelje, moći da kupe Knjigu nedelje ...
više
kako da vežbate poput franca kafke laguna knjige Kako da vežbate poput Franca Kafke
08.11.2019.
Da ste početkom prošlog veka šetali u večernjim satima Pragom, možda biste naleteli na prizor polugolog (ili potpuno golog) Franca Kafke kako besramno skakuće, proteže se i okreće na prozoru svog stan...
više
promocija romana jovice aćina pilot tramvaja  laguna knjige Promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“
08.11.2019.
Na tribini Srpskog književnog društva u četvrtak 7. novembra u 19 sati održana je promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“. Književno veće posvećeno piscu vodila je spisateljica Mirjana Mitrović...
više
intervju sa domenikom starnoneom književnost kao nedovršeni mehanizam laguna knjige Intervju sa Domenikom Starnoneom: Književnost kao nedovršeni mehanizam
08.11.2019.
U ovom intervjuu upoznaćete italijanskog pisca i scenaristu Domenika Starnonea čiji je roman „Pertle“ doživeo momentalan uspeh od trenutka objavljivanja prevoda na srpski jezik. Kako ste počeli...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.