VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Ivačković: Džoni Štulić je bio jedan od prvih disidenata u domaćem rokenrolu

Ivan Ivačković ne piše obične biografije i ne zatrpava nas statistikom. Tako je pre nekoliko godina u knjizi „Kako smo propevali“ napravio neku vrstu analize jugoslovenskog društva kroz muziku, gde se pesme i biografije YU zvezda prepliću sa politikom. Preplitanje politike i muzike jedna je od karakteristika Džonija Štulića i benda Azra. Ovih dana u prodaji se našla nova knjiga Ivana Ivačkovića „Između krajnosti“ (Laguna), koja se bavi upravo Džonijem i Azrom, ali očišćena od mitomanije i podložnosti sentimentima.

Pisati knjigu o Azri i Džoniju teško je iz više razloga. Glavni je da je skoro sve već napisano, a drugi da je mnogo toga dopisano, pa je postalo mit. Šta si ti želeo sa svojom knjigom?

Vidi, ja ne mislim da je o Džoniju i Azri već skoro sve napisano. Ali, mislim da postoji mnogo mitomanije, tu smo saglasni. Oko Štulića ima više mitomanije nego oko bilo koga drugog i ta mitomanija je prešla svaku meru. Postala je i strašna i smešna i štetna. Ja sam želeo da dam uravnoteženu, realnu sliku o Džoniju i Azri, da sastružem debele naslage te mitomanije i prikažem ljudski lik Džonija Štulića. Osim toga, knjiga „Između krajnosti“ je inventar uspomena moje generacije, koja je sazrevala upravo uz Azru. Knjigu sam, ako baš hoćeš, i pisao u ime svoje generacije, i ona će u toj knjizi pronaći sećanja na svoje prve ozbiljne zanose i velike ideale. Mi Azrinim pesmama merimo našu mladost. Ali je knjiga namenjena i onima koji su danas mladi. Voleo bih da njima bude putokaz i usmeri ih ka najboljim Azrinim i Džonijevim pesmama. Neki ljudi koji mi pišu ovih dana – a veruj da mi piše mnogo njih – saopštavaju mi upravo takvu stvar. Ne samo što ih je knjiga podstakla da oduvaju prašinu sa svojih starih ploča i ponovo ih puste, nego upućuju i svoju decu u ono što su Džoni i Azra stvorili u najboljim danima. Kad pročitaš ili čuješ tako nešto, znaš da nisi bezrazložno prolio mnogo znoja i krvi za knjigu. I dobar ti stojim da je ova knjiga ne samo veoma ozbiljno pisana, nego i na više načina drugačija od svih drugih.

Ona nije samo za fanove Azre i Džonija Štulića?

Tačno, nije samo za njih. Mada će, prirodno, njih najviše interesovati i bilo bi logično da se njima i najviše dopadne. Ali, pazi, govorim o pravim poštovaocima, o onima koji Džonijevu i Azrinu muziku vole zrelom, a ne slepom ljubavlju. O ljudima koji su razumeli Džonijevu  najvažniju poruku s početka osamdesetih – da treba misliti kritički i svojom glavom, a ne stvarati idole i igrati oko totema. Doduše, Džoni voli kritičku misao samo dok se ne odnosi na njega (smeh). Ali mu često ide na nerve i mitomanija vezana za njegovo ime. On svojim najvatrenijim fanovima i javno poručuje da mu se skinu s vrata i još jednog dela tela koji se ne pominje u ozbiljnim novinama. Pogotovo ne onako kako ga Džoni pominje (smeh).

Da li ti je bilo teško da izbegneš tu mitomaniju vezanu za Štulića, da joj se odupreš?

Ne, uopšte mi nije bilo teško. Mnoge stvari su bile teške dok sam pisao ovu knjigu. Zato je pisanje trajalo tri godine. Sve druge knjige zajedno napisao sam lakše nego ovu jednu. Ali mi ni najmanje nije bilo teško da izbegnem mitomaniju. Pre svega, nisam balavac, laskam sebi da nisam ni nezreo čovek. Bilo bi i sramotno i groteskno da, u šestoj deceniji života i uveliko sed, budem sklon mitomaniji. Drugo, hteo sam da napišem poštenu i čestitu knjigu. A u takvim knjigama nema mesta mitomaniji, one mogu biti samo obračun s njom.

Negde pred sam početak knjige stoji citat Džonija Štulića: „Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete.“ Da li je on to uvek bio?

Bio je zaključno sa 1983. godinom. Štulić je voleo svoju zemlju i bio njome inspirisan. Naravno, išli su mu na nerve njen amaterizam, improvizatorski duh, nedostatak smisla za organizaciju i uopšte sve što je karakteristično za „Alana Forda“ i grupu TNT, u koju je Jugoslavija gledala kao što čovek gleda u ogledalo i što je, uzgred da kažem, u današnjoj Srbiji dignuto na kub. Ali, istovremeno, Džoni je voleo kreativnost i razbarušenost domaćeg duha i pronalazio se u večito prenaglašenim osećanjima balkanskog srca. Njegove pesme, zaključno sa albumom „Krivo srastanje“, bile su prevashodno dobre zbog njegovog izuzetnog dara, ali i zato što su nastajale u okruženju koje je za nekog poput njega, temperamentnog i hiperemotivnog, bilo podsticajno. Te i takve pesme mogle su nastati samo u zemlji kakva je bila Jugoslavija. I samo u Jugoslaviji su, zbog jake lokalne arome koju su imale, bile važne. To se najbolje videlo kada je Džoni umislio da će, kako je govorio, „srušiti Ameriku“. Put do „rušenja Amerike“ otpočeo je iz Holandije, ali je već tamo propao. Pesme su mu prošle ispod radara, niko ih nije primetio. I bolje što nije, jer su, kad ih je prepevao na engleski i obukao u malo modernije odelo, zvučale užasno. To je onaj nesrećni trostruki album, snimljen u Holandiji i nazvan „It Ain't Like In The Movies At All“. Jedan kritičar, inače izrazito naklonjen Štuliću, proglasio je tu ploču najgorom u istoriji domaćeg rokenrola. I biće da nije pogrešio.

Da li je Džoni napustio Jugoslaviju zbog poreza ili zato što je njegova Jugoslavija počela da se raspada i zato što je postajalo očigledno da će doći do rata?

Ni porez ni približavanje jugoslovenskog sloma nisu među najvažnijim razlozima njegovog odlaska. Najvažniji razlozi su ego i paranoja. Njegov ego je tako velik da ga nijedan zemaljski instrument ne može izmeriti. Otud izjave koje daje mrtav ozbiljan: da je najveći posle Beatlesa, da je baš taj užasni holandski album „ono što bi The Smiths htjeli da budu, ali nemaju talenta“, i tako dalje, i tome slično. Otud u njemu i uverenje da može napraviti internacionalnu karijeru, da može „srušiti Ameriku“. Preko svake mere ga je poneo uspeh u jednoj maloj zemlji, pa je pomislio da planeta samo čeka na njega. Kad je video da izvan Jugoslavije niko za njega ne daje ni petoparac, vratio se podvijenog repa i 1987. pokušao da obnovi domaću karijeru. Ali to je već bio neki drugi Džoni i nije stizao ni do kolena onom nekadašnjem, koji je bio pesnik bez premca i „glas generacije“. Drugi razlog za Džonijev odlazak je, rekao sam, paranoja. Plašio se da će proći kao Lenon ili Marli. Ili Džim Morison, čiju smrt je opisivao kao „klasično ubistvo“. Govorio je kako je „sva prva liga pobijena“, pa je brinuo i za svoju sudbinu, budući da je sebe u toj ligi video. Mislio je da je rame uz rame sa Marlijem i tek malo iza Lenona.

Da li je Džoni imao pretnje zbog svojih političkih stavova? Sa strane je to izgledalo kao bajka – puni koncerti i rasprodate ploče.

Ma, kakve pretnje, taman posla... Da mu je iko ikada zapretio, on bi prvi o tome pričao na sva zvona čim bi okolnosti dopustile. Džoni se zabavljao sa Brankom Bakarić, ćerkom Vladimira Bakarića, najmoćnijeg komunističkog političara u Hrvatskoj i jednog od nekolicine najmoćnijih u Jugoslaviji. Ko bi bio lud da preti momku Branke Bakarić, aktuelnom ili bivšem, svejedno. Najstrašnije što se Džoniju desilo jeste da mu neke pesme ne budu emitovane na radiju i da mu, na primer, spot za „Poljsku“ ne prođe na televiziji. I jedno i drugo događalo se zbog plašljivih urednika, a ne zato što je u vlasti neko doživljavao Azru kao opasnost. U Jugotonu, koji je bio državna firma – jer šta je drugo i mogao da bude – pustili su mu i „problematičnu“ pesmu „Nedjeljni komentar“, pošto ih je on ucenio i rekao da im album „Ravno do dna“ neće dati bez te pesme. Eto, to su „problemi“ koje je Džoni imao. Vlast – prava vlast – nije ga doživljavala ni kao opasnog, ni kao bezopasnog. Nije ga doživljavala uopšte. Većina jugoslovenskih vlastodržaca nije imala pojma ko je on. Razume se, sve ovo ne umanjuje ubojitost s kojom je kritikovao uveliko sklerotični jugoslovenski socijalizam. Džoni je bio jedan od prvih disidenata u domaćem rokenrolu. Ali, zaista nikada nije imao nekih dramatičnih problema.

Pa, jugoslovenski komunizam nije ni branio rokenrol?

Naravno da nije. U rokenrolu, kao i bilo čemu drugom, jedino je bilo zabranjeno dirati sveto trojstvo – Tita, Partiju, Armiju. Sve drugo je prolazilo, kao što upravo Štulićev slučaj pokazuje i dokazuje. Ponekad je prolazilo uz buku i gužvu, ponekad je bilo malo odlaganja, ali je prolazilo. U Jugoslaviji su ozbiljno stradali i političari i režiseri i književnici... Ali nikada nijedan rok muzičar. Najmanje Džoni Štulić. Naprotiv, on se u Jugoslaviji proslavio i obogatio. Onda je novac spiskao bezveze, pa nam već godinama dodijava pričama da su ga svi pokrali. Džoni može da folira neupućene ljude i današnje klince, ali nas iz onog vremena ne može. I hajde da malo obrnemo stvari: ako je istina da su Štulića pokrali svi živi i mrtvi, od Siniše Škarice do Kurta Kobejna, kako se niko nikad ne zapita da li je taj čovek baš toliko pametan koliko se misli?

Šta je Štulić bio politički? Revolucionar, proleter?

On se u početku i sam kolebao oko toga koja uloga mu pristaje. Revolucionar? Najpre je 1981. izjavio: „Ja ne igram ulogu vođe, ne želim biti Valensa.“ Ali već sledeće godine proglasiće se revolucionarom. Onda će se, krajem osamdesetih, ograditi od revolucionarne prošlosti izjavom da „nikad nije bio na barikadama“ i da je to „fama“. Oko toga je, kao i oko mnogo čega drugog, u njegovoj glavi postojala velika zbrka. Nije imao snagu koju je pokazao Dilan, koji je dosledno odbijao ulogu generacijskog vođe i savesti društva. Štuliću je jako laskalo što su u jednom trenutku ljudi počeli njega tako da doživljavaju. Bio je previše slab da se odupre tom slatkom iskušenju, i zato je sebe proglasio revolucionarem. Kasnije je, da stvar bude gora, umislio da je mesija i spasitelj. Kada je video koliki je to teret i kada je shvatio koliku odgovornost to podrazumeva, počeo je da menja priču i govori da je „biznismen“. Ali, bilo je kasno. Ljudi ga i danas doživljavaju kao revolucionara ili mesiju, mada za to već decenijama nema nikakvog razloga ni povoda. Da li je bio proleter? Da, bio je i to, i po statusu i po ubeđenjima. Bio je i bogataš, ali nikad nije umeo da upravlja novcem, tako da se manje-više vratio na proleterski status.

Da li bi se mit o Štuliću razbio kada bi on obnovio Azru i napravio još jednu turneju?

Sigurno je da bi mit pretrpeo velika oštećenja. Da li bi bio razbijen, ne znam. Ali znam – a zna i Štulić – da mu je ovako mnogo bolje. On ima sektu koja ga, kao i svaka sekta, diže u nebesa šta god da uradi. Diže ga u nebesa čak i kad na internetu zatekne njegove grozne kućne snimke iz Holandije, jednako ga diže u nebesa povodom najboljih i najgorih pesama, misli da su duhovite njegove izjave s početka devedesetih kako se kosovski problem može rešiti tako što će se tamo graditi spejs šatl i misli da je svaka njegova reč sveta, ma kako bila glupava, prosta ili netačna. To sve može da bude tako samo dok je Džoni „tamo“, dok je nedodirljiv, dok je „u svetu“ – mada „u svetu“ nije postigao baš ništa. Samo dok je on „u svetu“, a mi u ovoj jaruzi, mit može da bude jak. Taj mit je, dakle, baziran na Štulićevom odsustvu. I, podjednako, na večitom balkanskom kompleksu niže vrednosti, kompleksu iz kojeg neprestano izvire divljenje prema svakome ko je iz ove zabiti stigao do života „napolju“, ko je postao deo „sveta“, makar u tom svetu i propao. I makar nas „iz sveta“ zasipao sumanutim knjigama i nepodnošljivim pesmama. Sve u svemu, koncerti današnjeg Džonija Štulića, koji odavno nema veze sa Džonijem Štulićem koji nas je istinski očaravao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, okrnjili bi ili srušili mit. I to bi bilo dobro i korisno. Ali bi ti koncerti uprljali naše stare i lepe uspomene. Ja volim da se setim zlatnog, uzbudljivog doba Azrinog prvog albuma ili „Sunčane strane ulice“. Ili koncerata iz onih dana u kojima je nastajao „Ravno do dna“. Jako volim i „Filigranske pločnike“... Volim i „Fazane“ i, posebno, „Krivo srastanje“. I čuvam čistotu tih uspomena od svih koji žele da ih naruže, uključujući i samog Džonija, koji se svega toga odriče i koji to vreme i svoja najveća, najdragocenija dostignuća blati neumorno i sa mazohističkim zadovoljstvom. Ja ih, naprotiv, slavim, ne samo u svom srcu, nego i u ovoj knjizi.

Izvor: Nedeljnik, 24. oktobar 2019.
Autor: Branko Rosić
Foto: Ivana Čutura


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lagunin književni klub iznenada neko pokuca na vrata etgara kereta 6 decembra laguna knjige Lagunin književni klub – „Iznenada neko pokuca na vrata“ Etgara Kereta 6. decembra
13.11.2019.
Pedeset osmo po redu okupljanje članova Laguninog književnog kluba desiće se 6. decembra od 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. Ovoga puta odabrali smo knjigu priča „Iznenada neko pokuc...
više
slikovnice iz serijala moje male avanture u prodaji od 16 novembra laguna knjige Slikovnice iz serijala „Moje male avanture“ u prodaji od 16. novembra
13.11.2019.
„Alisu u Zemlji čuda“, „Pinokija“, „Snežanu“, „Hrabrog malog krojača“, bajke uz koje odrastaju generacije, Laguna ovoga puta donosi u novom ruhu, kao slikovnice za najmlađe.   Živopisne ilu...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
13.11.2019.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 1 dinar u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdav...
više
promocija marojevićevog romana o pijanstvima u novom sadu laguna knjige Promocija Marojevićevog „Romana o pijanstvima“ u Novom Sadu
13.11.2019.
U Gradskoj biblioteci u Novom Sadu (Dunavska 1) u ponedeljak 18. novembra od 19 sati biće održana promocija nove knjige Igora Marojevića „Roman o pijanstvima“.   Na promociji će pored autora go...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.