VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju: Žarko Jokanović – U Srbiji više nema kome da se piše osim vođi

Građani u podsvesti ne mogu da zaborave da iza evro-osmeha sadašnjih naprednjaka stoje krvavi očnjaci nekadašnjih radikala. I to je ono što ih plaši, jer svi znaju kakvi su nekada radikali bili, šta su radili i kakve su užase pravili ovoj zemlji. Ne verujem u tu vrstu naprednjačke metamorfoze i mislim da, ako svi budu ćutali, sutra više neće imati ko ni da ćuti  



“Dragi moj Srbo, stoto pismo pišem samom sebi, da mi vođa zamerio ne bi.” Tako počinje jubilarno stoto pismo poslušnog građanina Srbe, koji svoje kolumne redovno objavljuje u nedeljnom “Blicu”. Za jubilarnu priliku pripremio je samo stihove: “oči lažu – ne vidiš što vidiš, budi slepac – da se caru svidiš.” Ili, “sve je vredno već postalo bedno, kad je bedno postalo napredno”. Razgovaramo sa Žarkom Jokanovićem, nekadašnjim mladim političarem, autorom nekoliko scenarija, knjiga i mnogobrojnih kolumni. “

Čitate li vi pisma poslušnog građanina Srbe?

Žarko Jokanović: Da, ponekad pročitam i pitam se kakav “idiot” ovo piše i šta mu to treba u životu.

Ne krijete, ipak, da ste vi autor?

Ne krijem. Kada je jedno od prvih pisama objavljeno, “Srećan vam rođendan, dragi naprednjaci”, od rane zore do kasno uveče zvali su sve žive u “Blicu” da pitaju ko je autor. Onda im se uveče sam Vučić javio i kazao da je saznao da sam to ja. Pominje to i u svojim intervjuima i nastupima, a meni je fascinantno da se premijer jedne države razračunava sa satiričnim tekstovima. Kakav dokon čovek!

A zašto ste uopšte odlučili da se “krijete” iza građanina Srbe?

Na stotine kolumni napisao sam u “Politici”, “Blicu”, “Glasu” i ne znam više gde, pod svojim imenom i prezimenom i nemam problem da pišem i govorim ono što mislim. Nikad ga nisam ni imao. Mada je u Srbiji mnogo lagodnije da ne misliš ništa, a kamoli da kažeš to što misliš. Pre nekoliko godina, kada je na vlasti bila Demokratska stranka, u “Politici” su preko noći zabranjene moje kolumne, zato što sam i o toj vlasti pisao na isti način kao što pišem o ovoj. A Srba je kreiran kao jedan satiričan lik iz naroda, on je imaginaran prosečni građanin ove zemlje koji piše pisma o raznim temama. I na razne adrese.

Taj vaš poslušni Srba je, u stvari, tvrdi kritičar vlasti...

Poslušni građanin Srba ne dozvoljava da se neke stvari zaborave i smatra da svaku glupost treba ismejati. A humor i satira su jedino na šta autoritarna vlast nema odgovor. Mi inače imamo veliku tradiciju humora i satire, od Sterije, Domanovića, Nušića, i u duhu je ovog naroda da se na takav način obračunava sa glupošću, sa kabadahijama, sa silnicima koji su ga zajahali od pamtiveka do danas.

Da li ste imali neke neprijatnosti zbog Srbinih kolumni?

Imao sam jedan telefonski poziv, ali o tome neću pričati, zato što me ne interesuje. Nemam nameru da odustanem od onoga što mislim, jer ako odustaneš od svojih uverenja, odustao si od sebe, od života, onda vegetiraš. A, ljudi su se uplašili, previše su se uplašili.

Čega ili koga su se uplašili?

Uplašili su se jedne bahate vlasti koja se predstavlja evropskom i naprednom, ali građani u podsvesti ne mogu da zaborave da iza evro-osmeha sadašnjih naprednjaka stoje krvavi očnjaci nekadašnjih radikala. I to je ono što ih plaši, jer svi znaju kakvi su nekada radikali bili, šta su radili i kakve su užase pravili ovoj zemlji. Ne verujem u tu vrstu naprednjačke metamorfoze i mislim da ako svi budu ćutali, sutra više neće imati ko ni da ćuti.

Šta ovoj vlasti više zamerate, prošlost ili sadašnjost?

Kao prvo, mislim da nisu odgovarali za ono što su radili u prošlosti, a što je bilo nužno. Ljutim se na one u ovoj zemlji koji su na to zaboravili ili jednostavno iz praktičnih razloga toga ne žele da se sete. Na primer, većina NVO koja se danas zbog para slizala sa ovom vlašču. A ljutim se i na Evropu koja iz praktičnih razloga toga ne želi da se seti kako bi ovde obavila prljave poslove u vezi sa Kosovom i nekim drugim pitanjima, i to sa onima koji su najprljaviji u svemu tome. E, pa neko o tome mora da govori. Sem toga, ovo što sada rade, pretvaranje Srbije u običnu koloniju, pretvaranje građana u podanike bankarskog robovlasništva, divljački kapitalizam, širenje straha, potpuna obespravljenost ljudi, kroz recimo Zakon o radu, svođenje ljudi na to da budu roblje koje će raditi 20 sati dnevno, jer zaboga vođa ne spava, radi danonoćno, ne jede, ne ide u ve-ce, imbecilni poslanici mu se dive što 14 sati nije piškio – to je potpuno ludilo, to je fatamorgana. Kad se svemu tome doda terorizam tabloida, kao jedna od osnovnih poluga vlasti, slika užasa je kompletna.

Postoje li neke granice slobode dok pišete, nametnute vam spolja ili možda iznutra, one autocenzorske?

Zaista ne postoje. Međutim, tu se dolazi do drugog problema: u Srbiji nema više kome da se piše osim vođi. Niko se ni za šta više ne pita. Ovde i poslednja baba-sera u parališućem strahu čeka instrukcije vođe o tome kako treba čistiti toalet, niko više ne misli svojom glavom, nego vođinom. Državni je projekat da se Srbija pretvori u jedno veliko stado koje slepo hodi za vođom, a kada se nađe u ponoru, pitaće se zašto. Pa, zato što ste bili slepci koji hodate za njim.

Kada smo kod slepaca i vođe, obično se za pouke vraćamo u devedesete. U dva ključna perioda, oko 9. marta i 5. oktobra bili ste protiv tadašnjeg vođe Miloševića. Međutim, u jednom periodu stranka kojoj ste pripadali, Nova demokratija, ušla je u koaliciju sa vođom. Kako danas gledate na taj period?

Devedesetih godina je postojala ogromna energija i želja da se nešto promeni. Imali ste Miloševića i imali ste opoziciju, a danas opozicija ne postoji. Ko je danas opozicija, šta ona radi, da li je dala neku kvalitetnu alternativu? Nažalost, nije. Da li postoji levica u Srbiji? Ne postoji, i to je naš najveći problem. A levica je danas ovde neophodna – zbog ravnoteže, jer klatno je otišlo skroz na drugu stranu. Devedesetih sam sa velikim entuzijazmom bio na Terazijskoj česmi, i to je možda najlepše što sam uradio u svojoj političkoj karijeri. Četiri dana i četiri noći bez spavanja, s punim srcem, glavom kroza zid, sa megafonom u ruci pred kordonom policije, s mašinkama uperenim u mene. Prošao sam sve to, ali imali smo cilj, viziju, znali šta hoćemo. Kada je Nova demokratija ulazila u vladu 1994, tada sam sa skupštinske govornice javno rekao da ja za tu vladu neću glasati. Bio sam uzdržan isto onako kako su bili uzdržani i Zoran Đinđić i demokrate. To je valjda bila jedina stranka gde si mogao da glasaš mimo odluke stranke, a da te ne isključe iz nje. Nova demokratija je u vladu ušla zbog dva cilja: da se zaustave rat i inflacija. Hiperinflacija je ulaskom Nove demokratije u vladu i Avramovićevim programom, zaustavljena. A rat je okončan Dejtonskim sporazumom. Nakon glasanja za Dejtonski sporazum, gurnuli su me na semaforu pod kola, onako mučki s leđa, neki od ovih koji su sada evropski nasmejani. Što se tog perioda tiče, ponosan sam na svaku reč koju sam tada izgovorio u skupštini, što sam bio glas razuma, dok su nas drugi nazivali izdajnicima i vikali “ubićemo sto za jednog”. Ti ratni huškači su današnja proevropska vlast. I ko je tu lud? Srbija je postala carstvo Alchajmera.

Ako na sve to uspemo da zažmurimo, rade li oni danas ipak nešto korisno za društvo?

A šta? Ja ne vidim ni jedan jedini segment društva da je bolji od onog dana kada je Vučić došao na vlast kao potpredsednik vlade, a potom kao premijer. Hvale se nekim ciframa, podrškom Angele Merkel, ponašaju se kao kučići željni gospodarove ljubavi. A od gospodara ne dobiju čak ni keksić. Eventualno ih nezaintresovano pomaze po glavi. I onda psići još bolje šene. Da li je Srbija ušla u EU, da li se nešto promenilo? Nije, postoji samo isprazna priča. Pa ova vlast je toliko pljuvala po vlasti demokrata u Beogradu, a Đilas je bar ostavio most Beogradu. Šta će da ostave ovi? Maketu Beograda na vodi kao ortodoksnu glupost za narednih 40 godina. Srbija je danas izopačena bajka koja se zove “Carevo novo odelo”. Car je go, ko od majke rođen, a oko njega bestijalni krojači uprazno mašu rukama po vazduhu, mažnjavajući zlatne niti, šeici padaju s neba, udvorički mediji ushićeno govore kako cela planeta prosto obožava našeg vođu, a onda skoro niko ne objavi informaciju Svetskog ekonomskog foruma da imamo jednu od deset najneefikasnijih vlada na svetu. Mislim da su i ljudi u Srbiji ošamućeni, mnogi su umorni od svih tih lažnih priča, jedni se bore da prežive, drugi su zastrašeni... Ali, strašna je sudbina vlasti koja vlada pomoću straha i izmaštanog života koji ne postoji.

Govorili ste do juče o lažnim evropejcima, što implicira da ste vi za Evropu. Danas to isto evropejstvo kritikujete. Do juče ste bili levi liberal, jeste li to još uvek?

Levi liberal jesam. Levičar sam i liberalan u smislu želje za društvom maksimalnih ljudskih prava i sloboda. Zato i mislim da je strašno što u Srbiji ne postoji levica ni u tragovima, i što su neki koji u svom nazivu imaju nešto levičarsko, najgore sluge i podanici ovog okorelog desničarskog despota. Govorio sam o lažnim evropejcima, jer je tadašnjim vladajućim demokratama evropejstvo bilo samo paravan za besprizorni lopovluk. Pitate me da li sam danas protiv Evrope. Nisam! Ali jesam protiv toga da Nemačka teroriše celu Evropu, protiv toga da od uvođenja evra profitira samo Nemačka, protiv sam Evrope u kojoj je Grčka u dužničkom ropstvu iz kog se neće izvući, i glas protiv takve Evrope je glas intelektualaca iz celog sveta. Iskreno verujem u evropske ideale, ali u Evropu ravnopravnih zemalja i naroda, a ne u onu u kojoj će jedni biti potčinjeni, a drugi dominantni. To misle i mnogi unutar same Evropske unije. I zato mislim da je jadna vlast koja se preko svake mere neukusno ulizuje Angeli Merkel i Nemcima. Zaista je vulgarno da nekadašnji radikalski bojovnici sada pevaju “Danke Dojčland”. Da je porno film, bio bi jedan od najperverznijih.

A opet, koja je druga opcija, da se manje ulizuju ili da krenu putem Grčke?

Mi smo samo kamen u tuđoj ruci i jedino što možemo jeste da se potrudimo da nas ne bace mnogo daleko. Mi smo bili najcenjeniji kada je Jugoslavija bila lider Pokreta nesvrstanih, velike i moćne svetske organizacije. Sada smo u situaciji da molimo i prosimo, da pristajemo na sramnu činjenicu da ovom zemljom zapravo vladaju ambasadori nekih stranih država. Poput neke trećerazredne kolonije. Mislim da i u svetu mnogo više cene ljude koji imaju stav, koji su autentični, svoji. Sluge nikada i nigde nisu bile na ceni. Godinama unazad ispunjavaju se neki uslovi. Da li smo se odmakli? Nismo. Osim proglašenja Angele Merkel za novo srpsko božanstvo kome se treba klanjati, nismo uradili ništa drugo. Da se razumemo, poštujem Angelu Merkel i mislim da je ona za svoj narod fenomenalna, ali smatram da je katastrofalna za Evropu i evropsku ideju koju takođe doživljavam kao svoju. Neoliberalan koncept Evrope je poguban zato što u njemu čovek nije bitan. Bitan je samo kapital i bitni su samo vlasnici krupnog kapitala. Sve ostalo je puka stoka. Istočnoevropske zemlje koje su ušle u EU sada imaju po 10 ili 20 puta veći dug nego pre ulaska u EU. Pa, koja je tu logika? Čitave zemlje su postale dužnički robovi.

Pred grčki referendum ste se vrlo jasno opredelili za “ne” i pisali u kolumni kako Grci stoje pred streljačkim vodom i sami na referendumu odlučuju da li će egzekutorima dodati municiju. Kako gledate na ova postreferendumska dešavanja u Grčkoj?

Kao na strašan teroristički atak na Grčku da prihvati ono što narod neće. To je surova osveta zbog rezultata referenduma. Silovanje čitavog jednog naroda. Zato mislim da je budućnost Grčke u Varufakisovim rukama.

S druge strane, po količini gorčine koja kulja iz usta “poslušnog građanina Srbe”, ovu vlast takođe smatrate pogubnom. Koja je njena najveća greška?

Mislim da je problem svake vlasti kada ona ne radi u korist čoveka. Ako se hvalite da ste smanjili samo 20 odsto od ukupnog broja penzija, a 80 odsto penzionera prima do 25.000 dinara mesečno – to je cinični hohštapleraj. Pa je’l treba da budemo srećni zbog toga što neko živi sa 25.000 mesečno ili manje od toga i pritom treba da više od polovine penzije dâ za lekove? A navodno imamo besplatno zdravstvo. Ja samo želim vladu i sistem koji je posvećen čoveku, a ne ludačkim ambicijama pojedinaca da ostanu upisani u istoriju. Jedina mera uspeha svake politike je kvalitet života. Šta običan čovek ima od statističkih podataka koji se serviraju kao veliki uspesi ako nema da dâ detetu za doručak kad pođe u školu? Ne živi se od statistike, živi se u realnom životu od realnih plata i penzija. Pa čime se mi hvalimo? Čujem ovu ministarku za sva vremena Kori Udovički, koja je mogla da bude i nelegalno izabrani guverner demokrata i Vučićeva perjanica, kako će zemlja ozdraviti kada se ljudi otpuste. Kako može država da bude zdravija ako se desetine hiljada ljudi baci na biro za zapošljavanje, pa im se kaže: “Snađite se, napravite firme.” Ko da napravi firmu u Srbiji, kad zatvaraju i ove postojeće? Usput, seća li se neko da u Srbiji postoje i sindikati. A sve je urušeno. Koliko ljudi danas može da kupi pozorišnu kartu, u kakvom stanju su nam institucije kulture? Što i ne čudi, kad imamo najuzaludnijeg ministra za kulturu na čitavoj planeti. Mislio sam da je Koštunica poslednji koji se nije mešao u svoj posao, međutim ovaj ga je nadmašio za tri koplja. Danas imamo samo veliku obmanu i nemamo kvalitet života ni u jednom segmentu, imamo trulež društva od državne uprave, školstva, zdravstva, pravosuđa, crkve, informisanja, kompletne ekonomije, svega. Najavi se otpuštanje 10.000 radnika iz državne službe, a onda se na sva usta plasira da je vođa u Nemačkoj dogovorio da neka njihova firma u Srbiji zaposli čak 220 ljudi. I to je uspeh. Na 45 ljudi koje otpusti on zaposli jednog. Doduše to i jeste veliki napredak, ako se uzme u obzir da se nekadašnja vođina matematika svodila na proporciju 100 za jednog... Ubijenog…

Postoji li mogućnost da se ponovo stranački angažujete i koja bi stranka danas bila po vašoj meri?

Pa, ne. A u ovim postojećim strankama, apsolutno ne.

Šta vas toliko odbija od njih?

Sve. Kao prvo, ne postoji više ideologija, niko više ne govori “ovo je granica ispod koje se ne ide”. Ja sam levičar, moja priča je levičarska i ispod te granice neću ići. A ovde levičari glasaju za najcrnje neoliberalne varijante. Umesto da ljude izvlače iz ropstva, oni ih u ropstvo guraju. Ali, sve ima svoju cenu. Ili svoju ucenu.

Zašto u Srbiji ne postoji ta prava levica?

Mislim da će se u Srbiji uskoro iz nužde stvoriti neki široki levičarski pokret, da će težina života ljude naterati na to. Mada, ljudi su previše razočarani u sve, a mnogi i ne stižu da se bave bilo čim drugim sem golim preživljavanjem. Danas ljudi nemaju vremena ni da vaspitavaju sopstvenu decu, rade po 15 sati dnevno, vraćaju kredite u evrima, švajcarcima... I ko se bavi tom decom? Ulica i rijaliti programi. Danas čitam u novinama kako ćemo zaposliti 700 novih komunalnih policajaca, a otpustićemo hiljadu i nešto prosvetara. I to sve u sklopu smanjivanja državnog aparata. Otpuštaćemo ljude iz zdravstva, prosvete, kulture, i super, onda ćemo sve lepo rešiti. Nećemo imati ništa osim gole sile koja će nam pretiti.

Da li se već sada prepoznaje neki krug ljudi od kojih bi mogla nastati buduća levica?

Mislim da postoji, ali isto tako mislim da koliko je internet doneo dobrobiti čovečanstvu toliko je u Srbiji ulenjio ljude. Sada se borbe vode na Fejsbuku, Tviteru, borbe se vode sa botovima-skotovima na kojekakvim portalima, i to je ono što danas imamo. Kao što ne verujem u lažnu metamorfozu radikala u evropejce tako ne verujem ni da će Demokratska stranka sada odjednom postati levičarska predvodnica. Ili Čanak koji u jeku strašnih zbivanja u Srbiji u skupštini postavlja “krucijalno” poslaničko pitanje – zašto je zabranjen lov na afričke grlice? Jer zaboga 400 bogatih Italijana ne može da dođe u Srbiju i da se iživljava pucajući u nedužne ptice. Ali, doći će neki novi ljudi koji će se boriti za čoveka. Sigurno će doći. Sledeći izbori mogu biti veliko iznenađenje, jer je ovde plasirana jedna velika laž. Naprednjaci su osvojili 50 odsto glasova od 50 odsto izašlih, a pričaju o istorijskoj pobedi i bestijalno lažu kako je ceo narod uz njih. I oni se hrane tim lažima. Nisam još sreo čoveka koji mi je rekao da se slaže sa ovim što radi ova vlast, naprotiv, svima je gore nego što je bilo i ne misle da će sa ovima biti ikad bolje. Tako da ovo ćutanje treba da bude najveći strah ove vlasti. Ovde ne postoji ventil, ne možete ljude držati u ekspres loncu koji ključa, a da baš nigde ne šišti ona para. Sve su ventile pozatvarali i to će da eksplodira. S druge strane, najbrojnija stranka u Srbiji je stranka poltrona koji na najvulgarniji način obožavaju vođu i mislim da je to za njega mnogo veći problem. Ne toliko ovi koji su protiv njega, nego ovi koji su uz njega. Jer: “Dupelisci trenutno prijaju, a trajno ubijaju”, kaže jedan lik iz mog romana “Krugovi moći”, koji upravo govori o pozadini svake nakaradne vlasti.

Znači, poslušni građanin Srba mu i nije neki problem?

Poslušni građanin Srba mu apsolutno jeste problem. Jer, on je vođino ogledalo. I to vođu najviše boli. Zato što sam vođa proizvodi te kolumne, a poslušni građanin Srba sve to samo zapisuje. Zato je Srba pravi šef kabineta velikog vođe. Govori mu sve ono što niko drugi ne sme.

Autor: Ivana Milanović Hrašovec
Izvor: Vreme


Povezani naslovi
odrastanje u kući punoj knjiga u velikoj meri podstiče pismenost i matematičke sposobnosti laguna knjige Odrastanje u kući punoj knjiga u velikoj meri podstiče pismenost i matematičke sposobnosti
18.12.2018.
Podaci istraživanja na uzorku od 160.000 ljudi iz 31 zemlje pokazuju da su zahvaljujući bogatim kućnim bibliotekama tinejdžeri koji su ranije napustili školu imali iste veštine kao i diplomirani stude...
više
hronika 19 izdanja noći knjige video  laguna knjige Hronika 19. izdanja Noći knjige [video]
18.12.2018.
U petak 14. decembra održala se 19. po redu Noć knjige. Ekipa Lagune zabeležila je deo atmosfere u dve najveće beogradske knjižare – novoj knjižari u Knez Mihailovoj ulici i knjižari Delfi SKC. Pitali...
više
predstavljen triler seme mraka ive kolege laguna knjige Predstavljen triler „Seme mraka“ Ive Kolege
18.12.2018.
Promocija psihološkog trilera „Seme mraka“ Ive Kolege održana je u ponedeljak 17. decembra u 18 sati u Delfi Caféu u SKC-u. O knjizi su osim autorke govorili: pisac Marko Popović, pisac i knjiž...
više
sve tajne pisanja sofi kinsele laguna knjige Sve tajne pisanja Sofi Kinsele
18.12.2018.
Obožavaoci Sofi Kinsele čine pravu armiju i to nije nikakvo čudo. Njeni romani – od serijala o kupoholičarki do poslednjeg „Iznenadi me“ – su zabavni, domišljati i teraju vas da kao ludi okrećete stra...
više