Sajam knjiga 2019.
Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Intervju, Vladan Matijević: Živimo u močvari gde vreme ne teče

Toliko dugo živimo u strahu od siromaštva, od cenzure, od nepravde, od neslobode, da smo zaboravili i da dišemo, i da se smejemo, i da razgovaramo sa prijateljima, ali i da se civilizacijski sporazumemo sa neistomišljenicima. Zaboravili smo i da mislimo, jer nam sve češće uz vest serviraju i zaključak. I tako, iz jednog u drugi zaborav.

Prozori su imali roletne, ali ih Ana Žeželj, glavna junakinja novog romana Vladana Matijevića, nije spuštala. Njihove pantljike bile su pokidane. Jednom se prevarila, povukla, i posle toga godinu i po dana živela bez dnevne svetlosti. Uz to, strujomer je sve potrošene kilovate svrstavao u skuplju tarifu, a svetlo u kupatilu palilo se na prekidaču za grejalicu. No, upravo iza vrata toaleta koja su nam otvorila svet ispunjen blatom i trivijama svakidašnjice, ugledala je biće s pepeljastim krilima. Zajedno sa Anom stali smo na hladne pločice uobičajene dnevne melanholije i istovremeno počeli da hodamo po tankoj liniji mašte, okruženi anđelima i demonima.

U romanu Susret pod neobičnim okolnostima lik se brine zbog velikih troškova sahrane. Imate jak osećaj za svakodnevicu, za stvarnost u kojoj živimo...

Namerno sam i ovaj roman smestio u sadašnje vreme, ali na početku pisanja nisam želeo da čitaoca opterećujem našim svakodnevnim problemima. Hteo sam da napišem poetičnu priču. Međutim, ne lezi vraže. U više navrata su se u fabulu potkrali prizori iz naših života. Razlog tome je što, nažalost, živimo u društvu u kojem je sve inficirano virusom politike. Ne postoji mogućnost da čovek radi, misli, druži se, pa ni da piše, a da to nije neprestano polemisanje sa stvarnošću koja je do te mere politizovana da je postala odveć vulgarna. Živimo Aristotelovu tezu, postali smo političke životinje, zoon politikon, kraće zozoni. Jedino smo izokrenuli vrednosti stare civilizacije, pošto u Aristotelovom svetu neznalice, neobrazovani i primitivni nisu bili upućeni u rukovodeće poslove, a kod nas je obrnuto. I zato svakodnevica neminovno ulazi u literaturu, čak i kada planirate da napišete knjigu koja bi bila pribežište ili zaklon od problema. Nije moguće na duže vreme videti da jeste ono što nije, osećati da je sve lepo i dobro, slutiti budućnost izvesnu i svetlu. Čak i onaj kome to uspeva, jednom će se probuditi i videti da je na ivici iza koje zjapi ponor.

Na šta sve pisac treba da pazi kada zaroni u realnost?

Za mene je pisanje odnos ličnog i opšteg, pojedinačnog i univerzalnog. Priča može biti zanimljiva samo ako se u njoj može oglednuti ili prepoznati svaki čovek, bilo gde da živi. Teško je pomeriti granice opštepoznatog i napisati nešto novo, drugačije, različito, teško je opisati svet za sebe koji je istovremeno i svet za sve. Ono što svako od nas opaža, oseća i prihvata najčešće je samo deo lica realnosti, zato je svako i vidi na svoj način, što ne znači da sveukupna realnost nije tu u svojoj definiciji. To da nisam sposoban ni da vidim ni da prikažem apsolutnu istinu imam na umu u svakom trenutku pisanja, no, i pored toga nemam nameru da odustanem od njenog prikazivanja.

Otkud anđeo u priči?

Pored svih onih đavola u mojoj literaturi, red je bio da se pojavi i jedan anđeo. Ali, dogodilo se da je i on posrnuo zbog ljubavi prema devojci u belom šorčiću. Iz toga se može zaključiti da u ovom veku ni anđeli nisu ostali onakvi kakvi su nekad bili. No, i iskušenja su danas kudikamo veća nego što su bila pre. Svako zlo je mnogo dostupnije i prisutnije, zahvaljujući internetu u direktnom prenosu gledamo terorističke napade, ratne sukobe, nasilje, pa čak i samoubistva. A dugotrajno nasilje polako, ali sigurno suspenduje etiku. Čovek je oduvek bio sklon padu, a danas gotovo da nema za šta da se pridrži kad predoseti svoje posrnuće. Ako je čovek u vreme Paskala bio trska, sada je postao vlat trave.

Kakav stav imate prema fantastici? Ona oprezno ulazi u roman.

U većini mojih knjiga ima fantastike. Istina, ona je u ovom romanu prisutna više nego ikad ranije. Ali ako na nas zjapi praznina, ništa nam ne preostaje nego da tu prazninu popunimo maštom. Svetovi koje stvaraju umetnici su uvek manje ili više izmaštani svetovi, i oni su pored ostalog i odgovori na nedaće aktuelnog doba. I čitalac zna da se u svakom romanu krije realnost, ma koliko u njemu bilo fantastike, kao što zna i da bića iz naše mašte žive oko nas. Anđeli i demoni se razlikuju po tome u čijim očima se ogledaju. Ranije su fantastičnu prozu podvodili pod naziv vilinske priče. Tada su granice među žanrovima bili neprelazne, danas priča može biti istovremeno i vilinska i hiperrealna.

Čini li vam se da je naša stvarnost prevazišla maštu?

Stvarnost uvek prevazilazi maštu. Kao što vesti dana prevazilaze košmar. U književnom delu pisac stvarnost uvek utišava da bi mu fabula izgledala realna. Tako je to kada živimo u svetu gorem od sveta kakvog su zloslutni pisci pre više decenija zamišljali, bojeći se da civilizacija stremi ka dehumanizovanoj budućnosti. Naš svet je strašan, u njemu ljudi žive usamljeni, obespravljeni, robovi tehnike... I sȃm se često pitam gde je tačka oslonca za umetnika u vremenu koje obeležava gubitak tradicije, negiranje forme, gde je njegovo uporište kada je tehnička civilizacija ukinula običajnu etiku. Da li je stvarno lakše stvarati u 21. veku u odsustvu svih umetničkih pravila, kada je uspostavljen princip „sve je dozvoljeno“, ili ipak ne grešim kad mi se čini da ništa suštinski važno danas nije poželjno, pa često ni dozvoljeno.

Pripovedač je oštar prema „popovima koji su se posvetili građevinarstvu“, koji političarima kače odlikovanja, voze skupe automobile.

Ne smatram da sam bio oštar. Nisam to ni želeo da budem. Želeo sam da na njih i njihove slabosti bacim snop svetlosti, da ih načinim smešnim i ništa više. Nije ovo knjiga u kojoj sam bio oštar prema bilo kome. Oštar sam bio u knjigama Pisac izdaleka, Vrlo malo svetlosti, Pristaništa... Oštar ću biti u sledećim, ako ih bude.

Vaše knjige prepoznatljive su po jakim ženskim likovima.

Tako je još od moje knjige Prilično mrtvi iz 2000. godine. Želim kao pisac da razmišljam o svetu iz tačke u kojoj se kao biće ne nalazim. I moji muški likovi su u godinama koje ja nemam, ili ih nisam imao u vreme dok sam ih stvarao, bave se poslom kojim se ja nisam bavio. Pisanjem o takvim likovima, meni stranim, pokušavam da razumem svet. Mnoge moje čitateljke su mi rekle da sam dobro opisao odnose između majke i ćerke, ili odnos žene prema muškarcu, suprugu ili ljubavniku. U pitanju je moja intuicija i promišljanje, pokušaj apsolutne empatije sa ženama. Jedan od mojih junaka rekao je da nikada nije uspeo da razume mozak žene i mozak goluba pismonoše. Ja se za razliku od njega trudim da razumem. Svestan sam da postoje razlike između muških i ženskih psiha i da su te razlike zagonetke na kojima počiva svet.

Glavna junakinja Ana Žeželj ima problema sa disanjem. Jeste li primetili da danas ljudi često pominju ovu tegobu, da ponovo uče da dišu? Kako je došlo do toga da izgubimo dah?

Nažalost, mi nismo izgubili dah iz istog razloga kao Ana Žeželj. Većina nas ga je izgubila u svakodnevnoj borbi za opstanak. Neki viču, prete, drugi mole, šapuću, grcaju, mnogi samo plaču, ali ne dišu. Toliko dugo živimo u strahu od siromaštva, od cenzure, od nepravde, od neslobode, da smo zaboravili i da dišemo, i da se smejemo, i da razgovaramo sa prijateljima, ali i da se civilizacijski sporazumemo sa neistomišljenicima. Zaboravili smo i da mislimo, jer nam sve češće uz vest serviraju i zaključak. I tako, iz jednog u drugi zaborav...

Anu Žeželj nervira Milenino „konzervativno ponašanje“. Šta je danas konzervativno?

Ana Žeželj sebe i svoju ljubav stavlja u centar svemira. Ko tako ne postupa, po njenom mišljenju je glup. Ko sebi ne dopušta sve, po njenom je konzervativan. Ali da ovaj put ostavimo moj roman po strani i da se upitamo šta je danas konzervativno. Ako posmatramo važeće obrasce ponašanja, oblačenja, pravce u umetnosti, onda možemo zaključiti da je konzervatizam definitivno umro. Ako je konzervatizam bio prepreka slobodi, zašto imamo osećaj da je naša sloboda previše ograničena i ugrožena? Ako je umesto konzervativnog nastupilo moderno, liberalno doba bez cenzure, zašto mnogi govore tiho i vode psa sa sobom? Da li je pokojni konzervatizam bio slobodniji?

Milena, ćerka glavne junakinje, gaji „ropski odnos prema fabrici“. Mislite li da se i u stvarnosti radnici često tretiraju kao robovi?

Čovek je ponovo postao rob. Mi jesmo u nehumanijem ropstvu nego ljudi u većini drugih država, ali ropstvo vlada u čitavom svetu. Čovek sluša i služi, ako se pobuni biva kažnjen. Nema svoje ja, mora da radi kako mu se kaže. Pritom ne zna ko je njegov robovlasnik, da li banka, ili vlada, ili administracije, ili korporacija, ili moćnik iz senke...

Žena zaposlena u fabrici igračaka, iz vaše priče Slobodna tema, zbog objektivnih teškoća, prima platu u medvedićima.

Plate u medvedićima, flašama ulja, čerecima govedine, paketima sa testeninom i mlekom u prahu, mi smo primali devedesetih. To smo preživeli. Sada novac stiže na kartice sa kojih se automatski prosleđuje za poreze i dažbine, kojih svakim danom ima sve više. Ako to preživimo, živo me interesuje šta nas sledeće čeka.

U zbirci Pristaništa devojka se useljava kod tipa za koga sumnja da je ubica, ali se teši što još uvek ne drži četkicu za zube u njegovom kupatilu. Deluje li vam ponekad da se i sami tešimo na sličan način, živeći već decenijama u nedaćama koje su nas snašle?

Baš kao i ona, i mi neprekidno maštamo nekud da odemo, nešto da promenimo, da okrenemo drugi list. U duši nismo pristali na život koji vodimo, a godine i decenije prolaze, pored nas prolazi život. Ne želim u ovom razgovoru da budem sumoran, ali šta ću kada gledajući nas danas vidim brodolomnike. Neki od nas smatraju da se nalaze u bezizlaznoj situaciji, drugi se ponašaju kao da je ovo privremeno stanje, oni mladi u srcu bace se u vodu i zaplivaju ka tuđoj zemlji.

Susret pod neobičnim okolnostima barata uvrnutom vrstom humora. Danas je teško nekoga nasmejati...

I kada pišem o crnim temama trudim se da u priču unesem malo smeha. Sa smehom je sve lakše. Sa iskrenim smehom, onim iz dubine bića koji prožima celo telo, ali i sa ciničnim smehom kojim se od nekoga ili nečega branimo, pa i sa podsmehom. Ako svojim pričama i romanima uspevam da makar nakratko nasmejem čitaoca, smatram to velikim uspehom, ma kako moj humor definisali.

NIN-ovu nagradu dobili ste pre četrnaest godina. Sada ste bili u najužem krugu. Šta nam se sve u međuvremenu izdešavalo?

Naizgled mnogo toga, a u suštini ništa bitno. Imam utisak da mi vekovima stojimo u mestu, da ne živimo u državi nego u močvari gde vreme ne teče. O tome kako iz generacije u generaciju preživljavamo iste nesreće, kako nijedan problem ne rešavamo već ga večito odlažemo, pisao sam u knjizi Pristaništa, u Srpskoj priči. Mimo te priče na tu temu ne bih imao šta da dodam.

Koliko je NIN-ova nagrada bila važna za vas?

NIN-ova nagrada je definitivno najveća književna nagrada kod nas i ona nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa ni one koji nisu pročitali nijednu knjigu. Zbog takvih se diskurs polemike često pomera sa polja književnosti na neknjiževne teme, na moguće spekulacije i teorije zavere. NIN-ova nagrada je sigurno dosta uticala i na moju karijeru, ali ja nisam svestan koliko. Verovatno sam zahvaljujući njoj dobio neke čitaoce, možda su mi zbog nje bila širom otvorena vrata skoro svih izdavačkih kuća kod nas. Mada sam svaku novu knjigu pisao kao da do tada nisam napisao nijednu drugu i da iza sebe nemam nijednu nagradu. Piscu je ipak najvažnije da savlada rukopis, da stavi poslednju tačku, da objavi knjigu.

Nekada je bilo popularno da pisci iz unutrašnjosti napomenu u biografiji kako žive u rodnom mestu, ali paralelno i u Beogradu, jer se smatralo da autor nema šta da traži ukoliko je izvan glavnog grada. Koje prednosti nudi život u Čačku?

Sve ukazuje na to da su u pravu oni koji smatraju da autor nema šta da traži ako je izvan glavnog grada. Ukoliko je neke prednosti nudio život u manjem gradu, njih odavno više nema. Ali, jedna od mojih književnih tema je besmisao, a osobina statičnost.

Da li pišete nešto novo? Šta čitate?

Novo će biti nešto staro. Prerađujem svoj roman iz 1997. godine. Ne menjam ni karakter junaka, ni fabulu, samo radim na stilu, rečenici, sintaksi... Roman će na prvi pogled ostati isti, ali će u suštini biti znatno drugačiji. Nadam se da ću ga objaviti ove godine. Što se tiče čitanja, ono je još uvek moje najveće zadovoljstvo. Naiđe godina kada čitam uglavnom eseje, pa godina kada čitam dnevnike i memoare, onda čitam poeziju i klasične romane. A bogami, ponekad u knjigu sakrijem i strip ili erotski časopis.

Vladan Matijević (Čačak, 1962) objavio je šest romana, dve knjige pripovedaka, dve zbirke pesama, jednu knjigu eseja i jednu knjigu drama. NIN-ovu nagradu dobio je 2003. godine za roman Pisac izdaleka. Dva puta našao se i u najužem izboru, ali je za istoriju priznanja, koje dodeljuje naš nedeljnik, svakako zanimljiviji podatak da je nagrađen jednoglasnom odlukom tadašnjeg žirija. U poslednjih dvadeset i pet godina bio je to jedinstven slučaj. Prevođen je na francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nedelja na štandu lagune raspored potpisivanja i aktivnosti laguna knjige Nedelja na štandu Lagune – Raspored potpisivanja i aktivnosti
18.10.2019.
Svečano otvaranje 64. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu okupiće brojne ljubitelje pisane reči, a na Laguninom štandu vas očekuju veliki popusti, kvalitetni naslovi i nasmejani knjižari, koji su u s...
više
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
19.10.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
žarko radaković o peteru handkeu velikan je književnosti današnjice i buntovnik koji bježi od mesijanstva laguna knjige Žarko Radaković o Peteru Handkeu: Velikan je književnosti današnjice i buntovnik koji bježi od mesijanstva
18.10.2019.
Žarko Radaković, pisac i književni prevoditelj, koji četrdeset godina živi u radi u Njemačko širim javnostima u zemljama regije poznatiji je i kao prevoditelj austrijskog pisca i nobelovca Petra Handk...
više
podelite svoj sajamski ulov sa pratiocima laguna knjige Podelite svoj sajamski ulov sa pratiocima
18.10.2019.
Ukoliko koristite društvenu mrežu Instagram i deo ste velike i aktivne bookstagram zajednice, sigurno ste tokom prethodnih poseta Beogradskom sajmu knjiga podelili fotografiju ili spisak svog saja...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.