VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju, Slaviša Pavlović: „Crna ruka“ nije bila teroristička grupa

„Apisov apostol“ je novi roman Slaviše Pavlovića – pisca, pesnika, novinara. Objavila ga je izdavačka kuća Laguna pred prošlogodišnji Sajam knjiga u Beogradu. Sa elementima trilera, radnja prati postupke mladog novinara Pavla Govedarice koji, spletom srećnih i nesrećnih okolnosti, ulazi u saradnju sa sledbenicima Dragutina Dimitrijevića Apisa, lidera tajne srpske organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznatije kao Crna ruka

Šta Vam je bio „okidač“ da napišete ovaj roman? Zašto baš o Apisu?

Apis je jedna od najvećih enigmi dvadesetog veka. Istoričari imaju podeljeno mišljenje o njemu. Oni koji su više istraživali imaju bolji stav, dok ga površniji karakterišu kao vođu terorističke grupe. Crna ruka nije bila teroristička grupa, već rodoljubiva srpska organizacija. Apis je bio majstor propagande, napravio je ozbiljnu obaveštajnu službu.. Mnogo toga je uradio za srpski narod.

Na primer?

Stara Srbija bi teško bila oslobođena da nije bilo Apisove Crne ruke, kao i vojvode Putnika koji je bio njegov patron. A, kada su počeli oslobodilački ratovi, Srbija je imala vojnike, oružje, mape, bitne informacije o broju neprijateljskih vojnika, njihovim mogućnostima, čak i njihove ratne planove… Strane službe je izluđivao. Naši najobučeniji vojnici su bili Apisovi ljudi. U Prvom svetskom ratu smo dobili pomoć od saveznika jer je Apis pozvao ratne fotografe iz SAD i Rusije da dođu u Srbiju i dokumentuju stradanje srpskog naroda. I Arčibald Rajs je došao u Srbiju zahvaljujući Apisovom zalaganju. Da takvih postupaka nije bilo, verujem da bi se taj rat završio našim porazom.

Znači, prema Vašem mišljenju, Apis je bio heroj?

Pukovnik Dragutin Dimitrijevića Apis je jedan od najznačajnijih srpskih oficira u modernoj istoriji. Da li je on heroj za mene – apsolutno jeste. Da bismo govorili o njemu, svi mogući faktori moraju se uzeti u obzir – istorijski trenutak u kom je živeo, kako se radilo, kakva je bila predstava života, do njegovih planova, želja, i zaboraviti polu-informacije koje su nam predočene. Tek posle njegove smrti su počele priče o terorizmu, a jedina optužba na tu temu ranije je bila od Austro-Ugarske, koja je još od 1908. godine imala plan za napad na Srbiju, pa su je njegovi ljudi otkrili.

A ubistva za koja je optužen?

Ne postoji nijedna verodostojna informacija da je Apis nekoga ubio.

Možda ne lično, ali šta je sa njegovim naređenjima?

Čak ni to validno ne postoji. On jeste učestvovao u Majskom prevratu, ali je ubistvo kraljevskog para predvodila porodica Karađorđević i srpska opozicija. Vasa Kazimirović je pronašao pismo u kom se kralj Petar zahvaljuje Franji Josifu za pomoć za dolazak na presto. Apis je tada bio samo kapetan. Može li jedan kapetan da ubije kralja – može. Može li preko noći da instalira celu vladu i sve ispostave policije – ne može. To su učinili pukovnik Mašin, pukovnik Petar Mišić, Petar Karađorđević, Đorđe Genčić i kompletna opoziciona politička plejada tog vremena. Apis je bio jedan od izvođača radova, koju je u najtežim momentima pokazao svoj raskošni obaveštajni i oficirski talenat. Ništa više od toga.

Opravdavate li čin Majskog prevrata ili mislite li da se to moglo rešiti na drugačiji način?

Ne opravdavam ubistvo, osim ukoliko nije neophodno zarad zaštite. Ali, vrlo je bitno istoriju posmatrati kroz prizmu vremena kada je nastajala. To je za to vreme bilo potpuno normalno.

Ali kako je normalno ubiti bračni par, a da ne govorim o tome da nas od tog trenutka mrzi ceo svet?

Ne mrzi nas čitav svet od tog trenutka. To nije tačno. U periodu nakon toga Srbija je uživala veliki ugled, a tokom Velikog rata general Saraj je odlikovao mnoge crnorukce. Međutim, 1903. pojedine države su tražile da se glavni učesnici prevrata isključe iz javnog života, što je i učinjeno. Apis nije bio među njima, čak je i poslat na školovanje u Nemačku. Najveća sramota Majskog prevrata je što su kralj i kraljica masakrirani i što je kompletan dvor opljačkan. Međutim, ti izvršioci su sedeli u sudskom veću i sudili Apisu 1917. godine, što je ironično. Oni su ga osudili na smrt. Pukovnik je te ljude izbacio iz svog društva još 1903. godine, upravo zbog krađe dvora i masakra, i oni su od tada postali njegovi vojni i politički protivnici.

Koji je bio primarni cilj Crne ruke?

Ujedinjenje srpskih zemlja u državu Srbiju. Omeđivanje teritorije Srbije dokle živi srpski živalj.

Na koji način?

Godine 1918. Živojin Mišić je rekao Aleksandru Karađorđeviću da se granice države postave dokle živi naš narod, gde su naši običaju i gde se narod po slobodnoj volji za to opredeli, pa će biti pravo i bogu drago. To je bio plan misteriozne organizacije Ujedinjenje ili smrt, odnosno Crne ruke. Takva država bi obuhvatala staru Srbiju, Kosovo, Vojvodinu, Makedoniju koja se sama izjasnila da bi volela da bude njen deo, i Bosnu i Hercegovinu, gde je čak bio i jak muslimanski pokret koji se izjašnjavao kao Srbi (Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Osman Đikić…).

A šta ćemo danas sa Srbima koji žive u Hrvatskoj i Sloveniji?

Srbi u Sloveniji nemaju nikakvu potrebu da žive u Srbiji jer tamo nisu ugroženi. Ima i Srba u SAD, ali ne možemo računati da ćemo pripojiti i jedan deo Amerike. Mislim da je Republika Srpska nešto o čemu treba da razmišljamo. Da ujedinimo naciju na miroljubiv način i pokažemo svetu kako je najnormalnija pojava ujedinjenje dve srpske države. Mislim da u ovom trenutku ne treba da tražimo ono što ne možemo da dobijemo, jer bi to bila uzaludna žrtva, nego da radimo generacijama na tome. Najpre treba da se usmerimo na Republiku Srpsku i sever Kosova. O jugu Kosova ne treba ni da razmišljamo, jer tamo nema Srba. Kako da ga kontrolišemo? Ali, za jug treba da napravimo dugoročni plan, koji će neke nove generacije ostvariti. U svakom slučaju, bez jake Srbije nema ostvarenja ispravnih nacionalnih potreba, tako da je neophodno da Srbiju načinimo jakom: vojno, diplomatski, kulturno i ekonomski. Onda će biti lako.
 
…A za dobrotu se loši ljudi danas lepe kao pijavice, kako bi je prisvojili. Neće pijavica nikad na drugu pijavicu. Dobri ljudi traže više od sebe, a manje od drugih, loši više od drugih, a manje od sebe.

Da se vratimo na knjigu. S obzirom na to da je roman protkan istorijskim činjenicama, ali i fikcijom, šta je od istine ovde predočeno, a da široj javnosti nije poznato?

Dosijei, ne svi, uglavnom su fiktivni. Kao i da je Apis preživeo streljanje. Međutim, dosije iz 1908. godine u kom Jovan Dučić, Branislav Nušić, Voja Tankosić i Apis planiraju Narodnu odbranu apsolutno je tačan. Cilj Narodne odbrane je bio da se oslobodi ugnjetavano srpsko stanovništvo van granica Srbije. Podržao ga je i Mihajlo Pupin i mnogi ugledni Srbi tog vremena.

Jesu li Dučić i Nušić bili deo Crne ruke?

Bili su joj bliski.

Ali nema zvaničnog dokaza?

To bila značajna saradnja i isti ideal. Blisko su sarađivali. Dučić i Nušić su prikupljali dobrovoljce za rat u Bosni 1908. godine zajedno sa ljudima iz Narodne odbrane na Trgu republike. Pridružio im se i Vladislav Ribnikar, Milan Rakić, Nadežda Petrović…

Da li se zna da je određeno ubistvo zvanično izvršila Crna ruka?

To se samo pretpostavlja. Ne postoji nijedan dokaz, ali kad za nešto nema dokaza, ne znači da nisu. Mnoge pretpostavke idu na račun Voje Tankosića koji nije slušao Apisa i koji je mnoga dela radio na svoju ruku. Ali, i on je bio jedan častan oficir koji je samo na najbolji način vršio službu i zato je za mene jedan od najvećih heroja u našoj istoriji. Ne vidim u čemu je problem što je Tankosić organizovao ubistvo nekog monstruma koji je ubijao Srbe. To su svi radili. U svakom slučaju, iako se dešavalo nešto nečasno, ne može se za to optužiti organizacija ili vođa. Kao kad biste danas čuli da je član jedne političke stranke pobio jednu celu porodicu, vi zaključite da su svi članovi te stranke ubice. Naravno da nisu. Zna se da je Apis sprečio nekoliko ubistava, kao, na primer, smaknuće Đorđa Karađorđevića 1908. godine, koje je naručio njegov brat, kralj Aleksandar, koji je u tom trenutku bio u Beču. General Petar Živković je celog života ucenjivao Aleksandra tim pismom i zato je uvek bio na dobrom poltičkom položaju, a bio je i vođa Bele ruke. Interesantno je to da kad se danas pomene Crna ruka – svi pomisle na Apisa. A šta je sa majorom Dragutinom Gavrilovićem ili vojvodom Vukom? Vuk je bio jedan od najvećih junaka Prvog svetskog rata, a ubijen je po nalogu kralja Aleksandra. Prema mom mišljenju, Aleksandar Ujedinitelj je bio najveće zlo srpskog naroda. Da nije bilo njega i njegove Jugoslavije ne bismo imali ni Jasenovac, ni devedesete, granice Srbije bi bile omeđene tamo dokle živi srpski živalj, dokle dopire srpska crkva i kultura. To mu se obilo o glavu jer su ga upravo Hrvati i ubili.

Postoje li danas Apisovi sledbenici?

Da, mnogo ih je. Ti ljudi poseduju veliko znanje o Apisovim delima i i dalje ih podrobno izučavaju. Zahvaljujući knjizi, mnogo njih mi se javlja, tako da ideal pukovnika Apisa živi. Te ljude neće prevariti tekstovi sa pojedinih internet portala da je on bio zlotvor. Apisovi ljudi nisu naplaćivali svoj patriotizam, nisu se bogatili, ali su se potpuno zalagali za ideju u koju su verovali. Trenutno završavam i dokumentarno-istorijsku knjigu u kojoj ću prikazati deset ličnosti Velikog rata, većinom crnorukaca, koja baš govori o ovoj temi.

Autor: Dušan Vesilinović
Izvor: presstiz.rs


Povezani naslovi
istorijska veza između udruženja plaćenih ubica iz bravosa u igri prestola i saveta desetorice iz venecije laguna knjige Istorijska veza između udruženja plaćenih ubica iz Bravosa u „Igri prestola“ i Saveta desetorice iz Venecije
20.07.2018.
U svom epskom serijalu „Igra prestola“, Džordž R. R. Martin govori o svetom mestu u koje se samo nekolicina usudila da uđe. Kuća Crnog i Belog je hram u kojem ljudi nemaju lica, a jedna devojka nema i...
više
marija jovanović nova autorka lagune laguna knjige Marija Jovanović nova autorka Lagune
20.07.2018.
Književnica Marija Jovanović koja je književnu slavu i armiju čitalaca stekla svojim prvim romanom „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ poklonila je svoje poverenje Laguni koja će u narednom periodu obj...
više
još jedna od tatinih priča srećom, mleko je sjajan roman nila gejmena laguna knjige Još jedna od tatinih priča: „Srećom, mleko“ je sjajan roman Nila Gejmena
20.07.2018.
U kulturi u kojoj su očevi često predstavljeni kao mumlajući idioti, nešto poput glave porodice Šalabajzerići (predstava kojoj je i sam Gejmen doprineo), Gejmenova knjiga za decu „Srećom, mleko“ obrnu...
više
recenzija uhvatiti ono što se ne može zadržati beatris kolin laguna knjige Recenzija: „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“ Beatris Kolin
20.07.2018.
Godina je 1887. Kat ima trideset jednu godinu, premlada je da bude udovica, a već je i teret svojoj škotskoj porodici. Očajnički želeći da pobegne od bolne praznine svog života u Glazgovu, prihvata...
više