VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Otom Oltvanjijem: Fantastika kao način borbe protiv šizofrene i nepredvidive stvarnosti

Beogradski pisac Oto Oltvanji prethodne godine je objavio svoju prvu zbirku kratkih proznih ostvarenja Priče misterije i magije (Laguna, 2017).


 
Ovo ne bi bilo neobično da se ne radi o vrsnom pripovedaču koji već četvrt veka slovi za jednog od najvažnijih stvaralaca na srpskoj sceni književne fantastike. Iza sebe ima četrdesetak priča objavljenih u najznačajnijim regionalnim antologijama, časopisima i zbornicima, kao i četiri romana objavljena u edicijama značajnih izdavačkih kuća.
 
Tematsku okosnicu dvanaest proznih ostvarenja sabranih u zbirci Priče misterije i magije čine dramatične promene sveta i prava priroda naše stvarnosti. Pripovesti su pisane u svim žanrovima i podžanrovima fantastike kojima se autor do sada bavio, a neke od njih dalje razvijaju motive njegovih romana Crne cipele (2005), Kičma noći (2010) i Iver (2015).
 
Ono što je naročito zanimljivo jeste da se, i pored žanrovske raznovrsnosti, i relativno velikog vremenskog raspona u okviru kog su priče nastajale, stiče utisak da su sve one fragmenti jedne veće celine. Zastupljena su dela razvrstana u tri segmenta, „Misterija“, „Magija“ i „Misterija i magija“, a među brižljivo odabranim naslovima, nalazi se i kratka priča „Oči boje biske“, koju smo objavili u prvom broju Književne fantastike 2014. godine.
 
Imate neobično dugu istoriju stvaralačkog delovanja. Prvi roman ste objavili u 18. godini života, davne 1989. U poslednjih petnaestak godina objavili ste još tri romana u edicijama renomiranih izdavača. Ipak, bolji poznavaoci Vašeg stvaralačkog opusa znaju da ste u najmanju ruku podjednako posvećeni pisanju kratkih priča, naročito od 1993. godine, pa se stoga postavlja pitanje, kako to da je tek sada došlo do objavljivanja prve kolekcije odabranih pripovesti?
 
Prvo, nije se ukazala prava prilika. Posle sam malo i odugovlačio, znajući koliko je zbirka priča bitna u opusu jednog autora, bar u mojim očima. Želeo sam da ispadne najbolja moguća. Oduvek gajim veliko poštovanje prema onome što nazivam „savršenim zbirkama“, bez ijedne loše priče – one često predstavljaju teže dostignuće i veći trijumf i od „savršenog romana“. Takve su za mene, na primer, Oktobarska zemlja Reja Bredberija, Priče o Ptici smrti Harlana Elisona ili Knjige krvi Klajva Barkera. Ova poslednja posebno, svih šest tomova: od trideset priča, tu je, uslovno rečeno, samo jedna slaba (pri tom, nisu nigde objavljene pre, pisao ih je sve premijerno za objavljivanje na jednom mestu, u knjiškoj formi, veoma ambiciozno i hrabro). Kod nas, za mene savršene zbirke imaju, između ostalih, Goran Skrobonja, Aleksandar Marković, Zoran Jakšić, Radmilo Anđelković, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Darko Tuševljaković... Dakle, imao sam visoku prečku koju je trebalo dostići. Na kraju sam shvatio da se nakupilo toga i da sad mogu sebi da priuštim da razmišljam o različitim konceptima izbora. To je predstavljalo jednu sasvim novu vrstu izazova. Odlučio sam se za priče iz poslednjih deset godina, sa ili bez elemenata fantastike (od dvanaest, u svega četiri nema ničeg natprirodnog ili spekulativnog), koje će zajednički graditi jedinstveno začudan i neočekivan svet. Nadam se da sam koliko-toliko uspeo.
 
Pretpostavljam da je i odnos izdavača prema kratkoj priči kumovao predugom odlaganju objavljivanja zbirke? Kako Vi gledate na izdavačku favorizaciju romana u odnosu na kratku proznu formu? Imate li utisak da je takva izdavačka politika zaista opravdana?
 
Opravdana nije, ali je duboko ukorenjena, i to svuda u svetu. Tu najviše pate pisci koji briljiraju u kratkoj formi i ne bi ni trebalo silom da pišu romane. Čini mi se, međutim, da je opšte raspoloženje u poslednje vreme počelo da se menja. Veliki izdavači su i kod nas spremniji da rizikuju s objavljivanjem zbirke priča nego što su to bili pre, recimo, desetak godina. Dobitnica Nobelove nagrade za književnost pre pet godina bila je Alis Manro, kanadska književnica poznata po tome da nikad nije napisala roman, godinama je objavljivala samo priče, sakupljala ih u brojnim zbirkama visokog kvaliteta, praktično obogativši kratku formu i ukazavši na neke nove pravce kojima bi ona mogla da se kreće u budućnosti. I bila nagrađena najprestižnijom svetskom nagradom za to (inače, nju žanrovski pisci i čitaoci posebno cene jer je toliko posvećena ogoljenom pripovedanju). Čak i kod nas su zbirke poslednjih godina pokazale da mogu postati bestseler, nekoliko njih upravo kod Lagune, mog izdavača. Na kraju krajeva, čak i moja zbirka prolazi bolje nego prethodni roman. S druge strane, imamo i dalje male izdavače koji ne odustaju od zbirki i ne dozvoljavaju da one zamru. Neki od njih, kao što je Partizanska knjiga, praktično su imidž izgradili na objavljivanju zbirki svežih glasova i novih uzbudljivih imena. Ne daju se kratka priča i zbirka. To su dobre vesti u moru loših.

Priče zastupljene u zbirci obrađuju širok dijapazon tema. Takođe, stilski su vrlo različite. Zbog čega je to tako?

Volim kad je šareno. Volim raznovrstan izbor, u svemu. Možda je to malo i piščevo razmetanje: vidite šta sve mogu. U svakom slučaju, tu čitalac može samo da bude na dobitku, što je najvažnije. S autorove strane, za to je možda najzaslužnija činjenica da je najmanje pola priča u ovoj zbirci nastalo na neku zadatu temu, naručeno za neki časopis ili antologiju, a ja se trudim da kad pišem na konkretnu temu ogolim njenu suštinu i obradim je bez ostatka, pod pretpostavkom da joj se više neću vraćati. I to onda postane neka vrsta stilske vežbe, ali i izazov koji postavljate pred sebe. Na kraju je zapravo najteže bilo objediniti tu šarolikost tako da izgleda kao da je proizašla iz jedinstvenog autorskog rukopisa. Dosadašnje reakcije čitalaca u tom smislu su pozitivne: uprkos šarolikosti, tvrde da se knjiga čita u dahu i da priče deluju kao deo veće celine, iako formalno nemaju nikakve veze između sebe.

Ipak, ono što je zajedničko svim pričama, bez obzira da li se radi o delima sa elementom fantastike ili pričama u kojima tog elementa nema, jeste začudan pogled na svet koji nas okružuje…
 
To je zapravo deo kreativne taktike. Na taj način se borim protiv konkurencije koju piscu fikcije danas predstavlja šizofrena i nepredvidiva stvarnost. Sve se ubrzalo, sve je pomahnitalo, do tačke da preti da se otrgne svakoj kontroli. Mislim da nikad nismo bili bliži da postanemo svedoci rašivanja realnosti na veoma opipljiv način, a to će se vremenom, podozrevam, samo još više radikalizovati. Čini mi se da je bilo lakše, na primer, pripadnicima Novog talasa američke naučne fantastike sedamdesetih – navodim kao primer period i pravac koji neizmerno volim – u vreme kada je svet bio možda najuređenije mesto u poslednjih sto godina ili više godina. Imali ste zid, i to veoma čvrst zid, o koji ste mogli da odbijate svoje živopisne loptice. I ti pisci su to i radili, uz nemalu književnu ambiciju. Danas zaista morate da se potrudite da biste kao prozaista bili relevantni, zanimljivi, intrigantni, ako želite da pokrenete na razmišljanje ili čak samo zabavite, a da imate i šta da kažete. I onda se trudim da to radim u domenu brutalno ličnog. Šta je ono što zaista ne možete da dobijete nigde drugde? Moj lični, iskrivljeni pogled na svet, pod uslovom da vas on uopšte zanima. Moj primarni zadatak je da vas zainteresujem za njega.
 
Kolika je važnost postojanja socijalne vrste fantastike, one koja se bavi malim čovekom i njegovim suočavanjem sa savremenim svetom?
 
Mislim da se time oduvek zapravo bavila i „prirodna“ i „društvena“ naučna fantastika. Ili makar ona najbolja, koju su mnogi čitaoci osećali kao svoju. Ako mene pitate, što relevantnije, to bolje. Uvek sam za eskapizam, ali čak i najbolji eskapizam mora da se bavi našim životima. To se možda najbolje očitava u centralnoj noveli u zbirci, „Fabulator“, u kojoj pisac iz senke koji piše autobiografije za slavne ličnosti od viših sila dobija zadatak da ispisuje scenarije naših turobnih svakodnevnih života, što se, naravno, ispostavlja kao mnogo teže nego što na prvi pogled izgleda.
 
Može li uopšte fantastika na adekvatan način da odgovori na izazove sadašnjice i odgovori na dileme koje nam savremeni trenutak postavlja?
 
Neko je rekao da je istina u književnosti možda jedina istina koja postoji. Meni se to veoma dopada. Ovo su moje istine, pokušavam njima da vas dotaknem. Pri tom, tu ne mislim na angažovanu umetnost. Angažovana umetnost nije mnogo dobra umetnost, ako je umetnost uopšte. U ovoj zbirci imate novelu „Aleja blistavih bodeža“, pisanu specijalno za ovu priliku, koja se bavi gorućim, aktuelnim temama, konkretno krizom na mađarskoj granici sa izbeglicama iz dalekih ratova – nešto kao kad bi vojvođanski Tom Sojer sreo migrante u pograničnoj šumi – ali to radi kroz sudbine likova i nesvakidašnje situacije, a sve zaključke prepušta isključivo vama. Istina je uvek složenija od bilo kakvog čisto pamfletskog, didaktičkog ili kritičkog stava. Ta vrsta suočavanja je najveća snaga fantastike – i književnosti uopšte.
 
Negde ste otkrili da kada tokom dugotrajnog procesa pisanja romana zapadnete u kreativni ćorsokak, ohrabrenje da nastavite dalje prikupite napisavši priču. Postoje li u ovoj zbirci priče koje su nastale u trenucima pisanja nekog od ranije objavljenih romana?
 
Najstarija priča je iz 2008. a najnovija iz 2016. godine, znači većina je nastala između ili za vreme pisanja svih dosadašnjih romana. Neko će možda u priči „Nećeš da nas lažeš“ prepoznati zametke romana Iver, sa bačkom mistikom, složenim porodičnim odnosima i upitnim fantastičnim elementom (vino kao bukvalni serum istine), čega sam postao svestan tek naknadno, kad se priča već pojavila u zbirci. Ali drugih otvorenih veza sa romanima čitalac neće lako naći, sem činjenice da ih je pisao isti čovek. Stoji da ću ono što naučim u pripovednim postupcima tokom pisanja samih priča, kada sam generalno mnogo slobodniji i hrabriji, primeniti i na svaki sledeći roman, bilo da se radi o pisanju u drugom licu („Velika mogućnost napredovanja“), pripovestima ispričanim u jednom dahu, bez stanki ili poglavlja („Pank“, „Sve uračunato“) ili naslovima poglavlja u formi hotelske brošure („Hotel u nultoj tačkoj grada“). Priče me u poslednje vreme mnogo više zadovoljavaju i u njima evidentno uživam više nego pre.
 
Hoćemo li dugo čekati na narednu zbirku?
 
Voleo bih da ne čekamo, u svakom slučaju ne ovoliko. Materijala ima, čak je u međuvremenu nastalo toliko toga novog da bi to činilo okosnicu nove zbirke, a ne sve ono što je preostalo iz pređašnjih faza. Taj kontingent poslužio bi samo kao korisna dopuna, da se do kraja zaokruži izbor. Čak imam ideju za zbirku koja bi konceptualno bila svojevrsni nastavak ove ili njena nadogradnja. Zajedno bi se sjajno dopunjavale, ali tek ćemo da vidimo šta će ispasti od svega. Držimo fige.
 
Autor: Dragoljub Igrošanac
Izvor: Književna fantastika


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.