Intervju sa Ojinkan Brejtvejt

Kada su, nekoliko dana pošto im je poslala ranu verziju svog debitantskog romana, najbliži prijatelji počeli da je zasipaju pohvalama, Ojinkan Brejtvejt je, više od svega, bila iznenađena sopstvenom reakcijom na njihovo oduševljenje. „Bila sam pomalo uvređena“, priznaje danas kroz smeh. „Niko od njih nije znao kako je knjiga zapravo nastala.“

Roman je, naime, nastao kao rezultat autorkinog očajničkog pokušaja da prevaziđe kreativnu blokadu u koju je zapala ubrzo nakon što se 2016. godine njena priča „Vozač“ našla na užem spisku kandidata za Nagradu Komonvelta za kratku priču.

Uspeh priče izazvao je interesovanje književnih agenata, koji su tražili da im pošalje još materijala. „Sve je to bilo veoma uzbudljivo, ali ja nisam želela da im pošaljem bilo šta“, priseća se Brejtvejt. „Kao neko ko je radio u izdavaštvu, mogla sam da procenim šta je dobro a šta ne. Postavila sam sebi veoma visoke standarde. Prolazili su meseci tokom kojih sam ubeđivala sebe da ću napisati nešto sjajno, ali to se, naravno, nije dogodilo.“

Kako se približavao kraj 2017, Brejtvejt je pomislila da je krajnje vreme da prestane da se ponaša nerazumno: „Zaboravi veliki roman, napiši nešto za sebe. Nešto zabavno.“

Nakon tridesetodnovnog perioda grozničavog pisanja, tokom koga je maničnom brzinom i bez previše razmišljanja izručila na papir sve ideje koje su joj se do tada vrzmale po glavi, konačno je mogla da odahne.

„Moja sestra serijski ubica“ je dinamična, ironičnim humorom natopljena priča o dve sestre: medicinskoj sestri Korede i njenoj mlađoj sestri Ajuli, prelepoj modnoj dizajnerki sa mnogo pratilaca na Instagramu, čiji momci obično pre vremena odlaze na onaj svet. (Jedan, recimo, umire od trovanja hranom, drugog Ajula ubija „u samoodbrani“, itd.) Kada je Ajuli potrebna pomoć da se otarasi leša, Korede je uvek tu, spremna da pomogne.

Ustajem i ispiram rukavice u lavabou, ali ih ne skidam. Ajula gleda moj odraz u ogledalu.
„Treba da pomerimo telo“, kažem joj.
„Ljutiš li se na mene?“
Možda bi se normalna osoba ljutila, ali ja sam trenutno obuzeta neodložnom potrebom da se otarasim tela.

Ojinkan Brejtvejt rođena je 1988. godine i ima jednog mlađeg brata i dve mlađe sestre. Od brata Orea starija je samo dve godine i kaže da njih dvoje „zajedno prolaze kroz život“.

„Ponekad se mrzimo, ponekad uopšte ne razgovaramo, ali ako se neko od nas nađe u nevolji, zna da može da računa na ono drugo. Šta god da se dogodi, to je osoba koja će uvek biti uz vas.“

Kao starija sestra, Brejtvejt dobro razume odgovornost koju Korede oseća prema Ajuli i kaže da se dobro seća da joj je majka jednom prilikom rekla da će morati da bude „kao korpa za otpatke. Moraćeš mnogo toga da progutaš – i to sa osmehom na licu.“

Roman u kome je u centru pažnje odnos između dve sestre, a muškarci samo sporedni likovi koji mogu a i ne moraju da prežive do poslednjeg čina, mnogi su ga pozdravili kao odgovor na kriminalističku prozu, u kojoj radnju obično pokreće brutalna smrt mladih žena. „Oduvek su me privlačili snažni ženski likovi. Moje junakinje su uvek bile žene koje znaju da brinu o sebi – čak i kada rade nešto što ne bi trebalo.“



Brejtvejt je odrasla u Nigeriji i Velikoj Britaniji. Osnovnu i srednju školu pohađala je u Šropširu, a studije prava i kreativnog pisanja na Univerzitetu Sarija i Univerzitetu Kingston. Kada se 2012. godine vratila u rodni Lagos, radila je kao producent u kompaniji svog oca i pomoćnik urednika u jednoj nezavisnoj izdavačkoj kući.

Budući da na svojoj koži nije osetila posledice vojnih sukoba i političkih previranja koja su decenijama pogađala Nigeriju, kaže da u svojoj knjizi nije želela da govori o komplikovanoj prošlosti svoje zemlje.

„Ja o tome veoma malo znam i smatram da ne bi bilo u redu da pišem o tim temama. Ideja da su svi pisci u stanju da predstave nekakvo univerzalno nigerijsko iskustvo je himera, jer univerzalno nigerijsko iskustvo jednostavno ne postoji“, objašnjava ona. „Kod nas postoji veliki jaz između društvenih klasa i veliki jaz između kultura, jer stanovništvo pripada različitim plemenima i religijama. Na svakom uglu možete sresti ljude čiji je život potpuno drugačiji od vašeg.“ Ona možda živi u kući u kojoj je dovoljno pritisnuti prekidač da bi se upalilo svetlo, ali u Lagosu je dovoljno da pređete ulicu da biste sreli nekoga ko nikada u životu nije imao struju. „Ne bih volela da napišem roman i da ljudi pomisle da govorim o ʼnigerijskom iskustvuʼ – ja pišem o svom iskustvu, onome što mene interesuje, i to je sve što mogu da uradim.“

Trinaest godina nakon što je kenijski pisac Binjavanga Vainaina objavio satirični esej pod naslovom „Kako pisati o Africi“, Brejtvejt kaže da se od afričkih autora još uvek očekuje da govore u ime celog kontinenta, ali i da situacija postepeno počinje da se menja. „Afrikancima je dosta priča koje izlaze iz istog kalupa, oni čeznu za nečim drugim, nečim drugačijim. Željni su trilera, fantastike, naučne fantastike i drugih žanrova. Stvari se ipak polako menjaju i čini mi se da će uskoro ponuda biti daleko raznovrsnija. Pisci su spremni.“

Iako Nigerijski čitaoci očekuju nešto novo, Brejtvejt priznaje da nije sigurna kako će reagovati na roman „Moja sestra serijski ubica“.

„Pomalo sam zabrinuta. Ne znam kako će reagovati. Mislim da će neki biti oduševljeni, ali da će biti i onih koji će mi zameriti što govorim o temama koje nisu svakome bliske.“ Kaže i da se u početku ustručavala da saopšti puni naslov knjige svojoj baki, koja je dugo bila ubeđena da se knjiga jednostavno zove „Moja sestra“. Roditelji su joj rekli da je knjiga za njih isuviše mračna, a otac ju je pitao zašto je morala da napiše priču u kojoj nema nade. „Često smo vodili duge razgovore i on bi rekao: ,U ovom svetu se nakupilo previše negativnosti. Budi spremna da prihvatiš odgovornost.‘“

Brejtvejt se nada da će jednog dana moći da ispuni očekivanja svojih najbližih, ali naglašava da je za nju na prvom mestu ipak odgovornost prema književnosti kao takvoj. „Svaka knjiga koju čitamo je izazov za sebe. Ako pročitate knjigu i pritom naučite nešto novo, to može biti samo bonus“, kaže ona. „Oni koji su već pročitali moju knjigu kažu da im se svidela i da su se slatko nasmejali. Ako sam na taj način unela bar malo radosti u ovaj svet, zadovoljna sam.“

Autor: Ričard Lia
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © Studio 24