VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Nejtanom Hilom, novim glasom savremene književnosti

Nejtan Hil govori o svom debitantskom romanu „Vodenduh“ i ulozi koju su vide-igrice odigrale u stvaranju ove knjige – ali i u njegovom životu.

Šta je Vodenduh i na koji način je obeležio ovaj roman?

Vodenduh ili vodena vila predstavlja duha iz vode koji potiče iz skandinavskih narodnih verovanja i javlja se pod različitim imenima (nix, nixie, neck, nikker, nØkk i tako dalje). To je samo jedna od mnogih norveških narodnih priča koje koristim u romanu. Obožavam te stare priče u kojima se pojavljuju nepoznati duhovi i izazivaju svakakve nevolje. U norveškoj verziji, Vodenduh (Nix) je obično predstavljen kao odvratno ružno stvorenje nalik na divovskog ljudoždera – ogra – koje se ponekad prikazuje maloj deci u obličju predivnog, belog konja. Namamiće decu da se popnu na njegova leđa, a kada se to desi, odgalopiraće u vodu, a dete će se udaviti. Siguran sam da bi za decu iznenadno dobijanje sopstvenog konja bilo jedna od najboljih stvari koja im se ikad desila. Verovatno bi bili oduševljeni, do trenutka kada bi shvatili šta se zapravo dešava, a onda bi bilo previše kasno. Naravoučenije priče, kako sam je ja razumeo, glasilo bi: ponekad te ono što najviše voliš, najviše povredi. Upravo je to lekcija koju će naučiti i junaci romana, obeshrabreni i sabotirani upravo onim što im je najvažnije: sin kojeg je majka napustila; sestra koje se odrekao brat blizanac; radoholičar kojeg je prevarila sopstvena kompanija; zaluđenik za igrice kojeg je izdala upravo ona video-igrica kojom je bio opsednut.

U središtu radnje romana „Vodenduh“ imamo likove majke i sina koje, nakon višedecenijskog otuđenja, čudnovata igra sudbine ponovo spaja. Šta vas je nagnalo da se bavite baš tom vrstom odnosa između majke i sina?

Nisam počeo da pišem sa namerom da to bude priča o otuđenoj majci – jednostavno se tako desilo kao rezultat niza odluka koje sam donosio tokom godina. Krenuo sam od početne premise koja je u sebi posedovala zanimljivu simetriju: majka je bila učesnik protesta Demokratske stranke iz 1968, a sin je učestvovao na protestima Republikanske stranke 2004. To je zapravo sve što sam imao na početku. Onda sam počeo da postavljam pitanja: zbog čega su oboje učestvovali na protestima? Šta im se tamo događalo? Šta ako se dogodilo nešto što je majka morala da čuva u tajnosti? Kako bi to uticalo na ostatak njenog života? I tako dalje. Ono što sam u to vreme pisao, možda je najbolje opisati kao pripremno istraživanje. Gotovo ništa od toga nije postalo deo romana, ali mislim da nije bilo drugog načina da dođem do ovog zapleta.

Čini se da vam je Samjuelov pokušaj da razotkrije tajne iz života svoje majke poslužio kao osnova na kojoj ispitujete ideju da nikada ne možemo stvarno da znamo ko su bili naši roditelji pre nego što su postali naši roditelji. Da li se slažete sa tim?

Pokušaj da upoznamo svoje roditelje, i to zaista da spoznamo kakvi su u dubini duše, uvek predstavlja posebnu vrstu izazova, jer roditelji često osećaju potrebu da prikrivaju određene aspekte sopstvene ličnosti, koje ne žele da njihova deca vide – one sebičnije, nepristojnije, neodgovornije, neprimerene verzije sebe koje negde zatrpaju kada postanu roditelji. Tako deca često svoje roditelje ne vide kakvi zapravo jesu, budući da ih isprva idealizuju, zatim ih preziru, a onda upadaju o onaj specifičan ambivalentan odnos, karakterističan za odnos između odraslih ljudi i njihovih roditelja. Dakle, sve to podseća na mimoilaženje dva broda usred mrkle noći, što se inače ne razlikuje mnogo od većine međuljudskih odnosa. Razmislite o tome koliko vas ljudi poznaje, zaista poznaje, u dušu, i uporedite to sa tim kako vi sami sebe doživljavate. Mislim da je Dejvid Foster Volas to uporedio sa pokušajem da sagledate čitav univerzum kroz malenu ključaonicu. Čini mi se da je to pravo poređenje.

Lik Fej je neverovatan. Na prvi pogled je veoma antipatična, ali kasnije se ispostavlja da je veoma kompleksna i puna iznenađenja. Da li je bilo teško napisati takav lik?

Zapravo, bilo je vrlo zabavno – uvek je veliko zadovoljstvo baviti se likom koji je tako očigledno višedimenzionalan. Njen najveći problem je to što je proganjaju izbori koje je pravila u prošlosti, i opsedaju greške koje je pravila tokom vremena. Ona, u suštini, živi dva života: stvaran život, i zamišljen život koji postoji samo u njenoj glavi. Ovo je samo ekstremni primer nečega što je, u stvari, vrlo česta pojava: gotovo svi živimo dva života koji se odvijaju manje-više istovremeno. Imamo, dakle, taj život koji nam se događa svakodnevno, ali pored toga, u našim umovima postoji i mnoštvo drugih verzija našeg života, životi kakve bismo želeli, ili oni kakve smo mislili da ćemo imati do sad, ili oni koje smo mogli imati, ili životi kakve želimo da živimo jednog dana, ili neki potpuno drugačiji životi koji će postati stvarnost čim uspemo da postignemo određene značajne stvari u karijeri, ili kada izgubimo određeni broj kilograma, ili zaradimo određenu sumu novca, ili šta god. Na svakoj raskrsnici u našem životu ostavljamo duha, simbola one opcije za koju se nismo odlučili: šta bi se dogodilo da sam dao otkaz na tom poslu? Ili da sam sledio svoju strast umesto da igram na  sigurno? Da sam imao porodicu? Ili da nisam imao porodicu? Da sam studirao nešto drugo? Da sam se zabavljao sa drugom osobom? I tako dalje. Neki ljudi – oni najrazumniji i najbolje prilagođeni među nama –  manje-više su zadovoljni izborima koje su pravili i ovakva pitanja ih ne opterećuju previše. Drugi, međutim, osećaju ogroman pritisak svih ovih neproživljenih života. Fej je jedna od tih ljudi, proganjaju je razmišljanja o tome šta je moglo da bude.
 
Jedan od glavnih likova, Betani Fol, bavi se kalsičnom muzikom (kao i vaša supruga, što je zanimljivo da spomenemo!). Na koji način je muzika obeležila ovaj roman?

Budući da se moja supruga bavi muzikom imam tu privilegiju da mi je dostupan potpuno drugačiji rečnik kojim mogu da opisujem zvuk. Kao, na primer, šta znači kada je ton „okrnjen“ ili kada zazvuči „nezgrapno“, u čemu je razlika između „tvrdog“ i „ravnog“ zvuka. Moja supruga ima zadatak da zapisuje svaku oštroumnu opasku koju čuje od dirigenata sa kojima radi. Jedan od poslednjih citata se odnosi na dirigentov pokušaj da objasni specifičnu vrstu jačine koju želi da postigne. Rekao je: „Treba mi forte, ali ne kao forte na početku karijere. Više nalik na forte nakon odlaska u penziju i selidbe na Floridu. Treba mi opušteno forte.“ Zar to nije genijalno? Da biste opisali nešto toliko neuhvatljivo kakva je muzika u okvirima nečeg toliko određenog kakav je jezik, primorani ste da upotrebljavate metafore, a to je za mene beskrajno zanimljivo.

Recite nam nešto o Pounidžu? On je fascinantan lik!

Da biste razumeli Pounidža, morate razumeti jedan od temeljnih psiholoških fenomena, a to je način na koji se svako od nas odnosi prema budućem sebi: u suštini, svi mi verujemo da je naše buduće Ja mnogo drugačija i mnogo bolja osoba od osobe kakvo je naše sadašnje Ja. Na primer, moje sadašnje Ja bi moglo da podlegne i prepusti se uživanju u toj krofni ovog jutra, i da preskoči današnji trening, i možda neće koristiti konac za čišćenje zuba pred spavanje, ali ukoliko bi me neko pitao: „Da li bi želeo da u budućnosti budeš osoba koja jede krofne, ne vežba i zaboravlja da koristi konac za zube?“ moj odgovor bi glasio – ne, nipošto. Mi verujemo da naše buduće Ja poseduje disciplinu i strogost za kakvu često osećamo da nismo sposobni u sadašnjosti. Upravo iz tog razloga naše buduće Ja opremimo članstvom u teretani koju nam je sada teško da koristimo, ili napravimo listu dubokih i teških filmova nagrađenih Oskarima, dok zapravo iz dana u dan našu pažnju drži samo „Iron Man“. (Zanimljivo je da je jedna studija u kojoj su korišćene neurološke slike, sprovedena na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu 2008, otkrila da mi sebe u budućnosti zamišljamo na isti način na koji zamišljamo poznate ličnosti. Kada naš mozak zamišlja kakvi bismo mogli biti u budućnosti, u osnovi to je isto kao kada zamišljamo kako bi bilo da smo Met Dejmon.) Dakle, Pounidžovi problemi su zapravo predimenzioniran vid ovog fenomena: on zaista želi da počne da drži dijetu i renovira svoju kuću, napiše triler i vrati svoju bivšu ženu, ali svakoga dana, u svakom trenutku jedino što on zapravo radi jeste igranje video-igrica, sve vreme obećavajući sebi da će jednog dana, uskoro, sigurno početi da radi sve te druge stvari.

I Samjuel i Pounidž su zaljubljenici u svet video-igara. Zaista ste veličanstveno dočarali tu njihovu vilenjačku avanturu! Zbog čega ste odlučili da i to postane deo vašeg romana?

Doselio sam se u Njujork u leto 2004, u privremeni smeštaj koji sam iznajmljivao na mesec dana u Kvinsu. Iznajmljivao sam jednokrevetnu sobu u kući koju sam delio sa desetak građevinskih radnika, nedavno doseljenih iz Litvanije i potpuno posvećenih igranju igrice „Call of Duty“. Kada su bili slobodni, čitave dane su provodili u donjem vešu igrajući igricu. Na dan kada je trebalo da napustim taj smeštaj i preselim stvari u prostor u kojem ću duže boraviti, ukradene su mi sve stvari, uključujući i računar u kojem sam čuvao sve što sam ikada napisao. I, naravno, bio sam skrhan zbog toga. Kada sam kupio novi računar, jedan prijatelj mi je rekao da nabavim određenu igricu koju bismo mogli da igramo zajedno (mislim da je samo želeo da mi pomogne da skrenem misli sa gubitka koji sam pretrpeo, a i da me drži „na oku“ dok ćaskamo tokom igrice). Igrica se zvala „World of Warcraft“, i bila je izuzetno zarazna i oduzimala je mnogo vremena (to je jedna od onih onlajn igrica sa velikim brojem učesnika koji uzimaju određene uloge – skraćeno MMORPG: Massively Multiplayer Online Role-Playing Game). Nije lako igrati ovu igricu i potrebno je mnogo vremena kako bi se stvarno ovladalo tom veštinom, ali ja sam se tome potpuno posvetio. I iznenadio sam se koliko mi je pomogla da prebrodim veoma težak period: pisanje mi nije išlo i karijera mi je, uslovno rečeno, stagnirala i bio sam previše siromašan da bih živeo u Njujorku, ali ako ništa drugo imao sam tu igricu, postojala je ta jedna stvar koju sam mogao da usavršim. Čak i kada sam otišao iz Njujorka, nastavio sam da je igram, i postao sam jedan od najboljih igrača, što je trajalo sve dok nisam shvatio da je moj navodni razlog za igranje igrice – da mi je potrebno da skrenem misli sa stvarnog sveta – postao razlog da što pre prestanem da je igram. Shvatio sam da su moje misli mnogo češće bile prikovane za virtuelni svet nego za stvarnost. Bilo mi je potrebno puno vremena da dođem do prilično očiglednog zaključka: mnogo više vremena sam posvećivao igrici, nego što sam odvajao za pisanje, zapravo koristio sam „Warcraft“ kako bih izbegavao pisanje, jer sam se duboko u sebi plašio neuspeha u pisanju, te mi je bilo lakše, mentalno, da provodim vreme radeći nešto u čemu ne mogu da pogrešim. Onog trenutka kada sam to shvatio, prestao sam da igram. Ali osećao sam snažnu potrebu da ovo iskustvo unesem u roman, to paradoksalno osećanje ljubavi/mržnje koje sam razvio prema igrici koja me je istovremeno emocionalno anestezirala i umetnički obogaljila, koja me je smirivala i iznurivala.



Pounidž ima filozofiju zasnovanu na video-igricama koja glasi: „Svaki problem sa kojim se suočite u igrici ili stvarnom životu svodi se na jednu od četiri stvari: neprijatelj, prepreka, zagonetka ili zamka. To je to... dakle, samo treba otkriti sa kojom vrstom izazova se suočavate.“ Da li je ovo izuzetno mudro ili potpuno depresivno?

Verovatno je i jedno i drugo! Smatram da je vrlo lako i čak vrlo privlačno posmatrati ljude – a naročito one sa kojima se ne slažemo – kao neprijatelje. Postali smo društvo koje gaji kulturu žustrog i naglog reagovanja. Kao da hodamo naokolo sa tim kosmičkim dugmetom za „lajkovanje“ (ili, mnogo češće, za „hejtovanje“) ostavljajući sebi u proseku po petnaest sekundi da donesemo presudu. Jedna od najvažnijih pouka ove knjige jeste da su ljudi mnogo složeniji nego što možemo i da pretpostavimo, a što svakako nikad ne možemo saznati ukoliko nastavimo da razmišljamo na taj način. To me podseća na priču o slepim ljudima i slonu, koja je i svojevrsni epigraf romana „Vodenduh“. Grupi slepih od rođenja pokazali su različite delove slona, a onda im je rečeno da opišu kakav je slon. Očekivano, svako od njih je opisivao slona na osnovu onog malog dela koji im je bio pokazan. A onda, kada se ispostavilo da se ne slažu oko toga kakav je slon, počeli su da se svađaju i tuku. Odmah su zaključili da su ljudi koji se sa njima ne slažu njihovi neprijatelji. Da su umesto toga čitavu stvar pokušali da sagledaju kao zagonetku ili slagalicu, možda bi vremenom sagledali širu sliku, sa daleko manje modrica.

Mladi Samjuel je veliki ljubitelj serijala „Izaberite sami svoju avanturu“ i u romanu ste više puta pohvalno govorili o tim knjigama. Da li ste ih čitali kao dete?

Čitao sam dosta takvih knjiga, i ne samo njih, već i knjige u kojima se igraju uloge koje se čitaju sa kockicama u ruci i komadom papira, dakle čitavo iskustvo je nešto između čitanja knjige i igranja društvene igre na tabli. Dešavalo se da potrošim veliki deo školskog pribora čitajući te knjige. Prva knjiga koju sam napisao u drugom razredu bila je osmišljena kao 'izaberite sami svoju avanturu' priča,  i zvala se „The Castle of No Return“. (Opisao sam je dosta detaljno u romanu „Vodenduh“.) Napisao sam je u okviru projekta za školu. Sećam se da sam napisao mnogo završetaka u kojima glavni lik umire odvratnom, nasilnom smrću, ali me je majka naterala da to promenim, jer je smatrala da je previše morbidno i uznemirujuće. Sećam se da me je naterala da „Mrtav si“ promenim u „Gotov si“, sa čime se ja baš i nisam slagao.

Radnja romana „Vodenduh“ prati različite vremenske periode i istorijske događaje. Na koji način ste istraživali građu za roman?

U periodu od 2006 do 2010, pročitao sam veliki broj knjiga o 1968. i protestima Demokratske partije, a razgovarao sam i sa ljudima koji su bili tada tamo. Proveo sam mnogo dugih dana u Istorijskom muzeju u Čikagu, proučavajući njihov arhiv fotografija, pamfleta i novina. (Taj posao je bio neuporedivo naporniji i dugotrajniji zbog belih pamučnih rukavica koje morate da stavite da biste mogli da baratate tim materijalima. Te rukavice su navodno univerzalne veličine, ali su zapravo toliko male da kada ih stavite ruke vam postanu neosetljive kandže kojima uporno pokušavate da razdvojite fotografije ili okrenete stranu iz novina ili šta god da radite.) U svakom slučaju, da, proveo sam mnogo vremena istražujući o tom periodu pre nego što sam osetio da mogu o tome i da pišem. Muzičari imaju jedan izraz koji mi se dopada, koriste ga kada opisuju kako izgleda uvežbavanje nekog dela: „Čekam da mi uđe u prste.“ To znači da vežbaju dok ne osete da su note postale deo njihovog bića u toj meri da mogu da sviraju delo, a da o tome i ne razmišljaju. To je nešto slično onome što sam i ja radio. Želeo sam da istražujem dok ne osetim da mi je građa 'ušla u prste'. Kada sam osetio da mogu da osmislim scenu, a da pri tom ne moram da konsultujem svakakve tekstove i izvore – to je trenutak kada sam zaista počeo da pišem.



Neki od ključnih događaja u romanu odnose se na nerede tokom mitinga Demokratske partije u Čikagu 1968. Šta vam je u vezi sa tim trenutkom i događajem pobudilo maštu?

Kao dete, neko vreme sam živeo u predgrađu Čikaga. Čikago je bio veliki grad u koji smo odlazili za posebne prilike. Tako da je to mesto za mene uvek bilo pomalo čarobno. Tokom protesta republikanaca u Njujorku 2004, svi analitičari su se pitali da li će se ponoviti Čikago 1968. A ja sam mislio: „A šta se desilo u Čikagu '68?“ I što sam više saznavao o tome, to sam više bio oduševljen i fasciniran. Sve te kulturološke sile koje su se sudarile na tako malom prostoru. Novinar Lens Morou opisao je to na sledeći način: „Ispred Hotela Hilton, na Aveniji Mičigen, dve Amerike udarile su jedna drugu poput tektonskih ploča.“ Bili su tu protestanti za koje su svi policajci i političari bili fašisti. I imali ste policiju i političare za koje su svi protestanti bili smrdljivi hipici. Svi su bili svedeni na najgori mogući oblik stereotipa. Izgledalo je kao da su svi učesnici sukoba prvi put zakoračili u svet odraslih. Mnoge greške iz Čikaga '68, očigledno su i dalje aktuelne.

U tome ima neke specifične satire. Studentkinja Lora Potsdam je prosto genijalna. Kako je ona nastala?

Kao i mnogi drugi pisci, proveo sam dugi niz godina kao profesor učeći brucoše kako da se kritički odnose prema tekstu koji čitaju i kako da pišu argumentovane eseje. Veliki broj mojih prijatelja pisaca, radio je to isto, i kad god bismo se sastali činilo se da imamo iste horor priče: studente koji nisu želeli da čitaju ono što im je rečeno, koji su uvek podrazumevali da će na neki drugi način uspeti da se provuku, koji nisu mogli da obrate pažnju ni na šta drugo u učionici osim na svoje telefone, koji su konstantno i besramno pisali plagijate, a čiji su roditelji uvek krivili profesore za neuspehe svog deteta. Da se razumemo, nisu svi studenti bili takvi, ali bilo ih je dovoljno da smo moji prijatelji i ja pomišljali da nešto nije u redu. U smislu, da nešto generacijski nije bilo u redu. (Pretražite na Guglu reči 'plagijat' i 'epidemija' i biće vam jasno na šta mislim.) Prema tome, Lora je nastala iz tih iskustava. U početku sam pisao njen lik samo u svrhu satire. Ali sam onda, kao što je slučaj i sa većinom likova sa kojima sam proveo dosta vremena, počeo da osećam simpatiju prema njoj, i počeo sam da shvatam zbog čega je osećala potrebu da se ponaša na taj način. Sada verujem da je ona verovatno najpametniji lik u knjizi.

Kada Samjuel razmišlja o svojoj mladalačkoj ambiciji da napiše veliki američki roman, on kaže: „Verujete da je postati pisac životni ekvivalent najkreativnijeg i najzanimljivijeg kostima na zabavi povodom Noći veštica“. Šta vi, kao ostvareni pisac, mislite o toj primedbi?

Mislim da je on u velikoj zabludi. Samjuelova osnovna motivacija da postane veliki pisac je u tome što misli da će na taj način impresionirati određene važne ljude, koji će ga društveno uzdići. On na pisanje gleda kao na oruđe koje će mu omogućiti da dobije ono što želi. Problem je, naravno, u tome što je rezultat prilično loš. To sam naučio na početku karijere. Nakon što sam diplomirao, kada sam o sebi, po prvi put, počeo da razmišljam kao o „piscu“, pisao sam iz gomile pogrešnih razloga: zato što sam osećao potrebu da se takmičim sa drugim piscima sa kojima sam išao u školu, ili zato što sam želeo da obogatim svoj CV kako bih dobijao poslove i stipendije, ili zato jer sam verovao da će, ako neki časopis objavi moje tekstove, možda određeni agenti i urednici početi da obraćaju pažnju na mene, ili jer sam želeo da ubedim svoje roditelje da nisam napravio ogromnu grešku time što sam se odlučio za pisanje. U tom periodu sam mnogo pisao i dosta toga je bilo u redu, ali mislim da su mi nedostajale suštinska toplina i iskrenost. Nedostajale su mi hrabrost i prisnost. Paradoksalno, pokušaj da impresioniram ljude svojim pisanjem doveo je samo do toga da moje delo bude prilično neimpresivno. Kada sam se stvarno posvetio pisanju romana „Vodenduh“, odlučio sam da se okanem svih tih pokušaja da privučem pažnju na sebe. Samo sam pisao, i nikome nisam govorio o tome. Godinama niko nije imao nikakvu predstavu o tome šta radim. Ponekad vam je prosto potrebno da ućutkate sve te glasove; to je jedini način da uradite nešto što na najverniji način predstavlja vas kao osobu.
 
Izvor: bookbrowse.com  
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige božić kod kupoholičarke  laguna knjige Prikaz knjige „Božić kod kupoholičarke“
11.12.2019.
Veliki sam obožavalac romana Sofi Kinsele, a još veći njenog serijala o kupoholičarki. Knjiga „Božić kod kupoholičarke“ deveta je po redu u ovom serijalu. Prethodna knjiga objavljena je još 2015. godi...
više
roman sabatovo pozorište filipa rota u prodaji od 13 decembra laguna knjige Roman „Sabatovo pozorište“ Filipa Rota u prodaji od 13. decembra
11.12.2019.
Roman „Sabatovo pozorište“ Filipa Rota, dobitnika Pulicerove i Bukerove nagrade, šaljivo je delo epskih razmera, a Miki Sabat je njegov gargantuanski junak.   On je neumorni inadžija. On je nev...
više
koliko knjiga je zaista previše  laguna knjige Koliko knjiga je zaista previše?
11.12.2019.
Tekst je inspirisan savetima Mari Kondo, a ovo su veoma zanimljivi rezultati jednog knjigoljupca koji je pokušao da se „reši“ viška knjiga sa svojih polica. Mari Kondo u svojoj emisiji u Netfli...
više
nešto iz nečega razgovor sa etgarom keretom laguna knjige Nešto iz nečega: Razgovor sa Etgarom Keretom
11.12.2019.
Poznati književni kritičar i romanopisac Geri Štejngart je nazvao Etgara Kereta „najboljim izraelskim književnim delom u poslednjih pet hiljada godina – bolje od Levatike i skoro toliko smešno“. Keret...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.