VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Kamij Lorans: „Mogla bih to biti ja“

Kamij Lorans (pravo ime Lorans Riel (Laurens Ruel)) francuska je spisateljica, poreklom iz Dižona. Svoj prvi roman „Indeks“ (Index) objavila je 1991. godine. Srpskim čitaocima je pre svega poznata po svojim romanima „Ni ja ni ti“ i „U tom zagrljaju“. Piše romane, eseje, ali i kolumne za više francuskih dnevnih listova (u listu „L’Humanité“ imala je svoju kolumnu 2002. i 2003. godine, u „Le Monde“ 2014. i 2015) i od 2015. godine Kamij Lorans piše kolumnu jednom mesečno za francuski list „Libération“ sa Tomom Bišopom, Kamij Lorans organizovala je prvi francusko-američki naučni skup koji se bavio autofikcijom u književnosti, aprila 2012. godine na Univerzitetu u Njujorku. Kamij Lorans se mnogo interesuje za sve vrste umetnosti i zato je objavila esej pod naslovom „Mala plesačica od 14 godina“ (La petite danseuse de quatorze ans) inspirisana čuvenom istoimenom skulpturom Edgara Dega. U ovom eseju, kako sama kaže, želela je da oslika život devojčice Mari fon Getem koja je insprisala mnoge umetnike i čije je ime danas potpuno zaboravljeno.
 
Za svoj književni rad, dobila je nagradu „Femina“, kao i nagradu „Renondo“ koju su joj doleli francuski gimnazijalci za roman „U tom zagrljaju“. Dva puta je bila nominovana za Gonkurovu nagradu za romane „U tom zagrljaju „(2000) i „Ni ti ni ja“ (2006).

Romani Kamij Lorans prevedeni su na tridesetak svetskih jezika.

Nosilac je Ordena viteza umetnosti i književnost francuskog ministarstva kulture.
 
U svom poslednjem romanu „Mogla bih to biti ja“ koji je 2015. godine objavljen kod pariskog izdavača Galimar, Kamij Lorans je ispričala priču o ljubavi koja se odigrava na internetu. Kler Milekam, profesorka od 48 godina, razvedena, napravila je lažni profil na Fejsbuku sa identitetom devojke od 24 godine pod imenom Kler Antunes, kako bi pokušala da prikupi informacije od svog bivšeg ljubavnika Džoa. Kako Džo na svom profilu ne prihvata ljude koje ne poznaje, Kler je za prijatelja dodala najboljeg Džoovog prijatelja Krisa sa kojom će nastaviti da se dopisuje. Kler će ubrzo prestati da se interesuje za svoju bivšu ljubav i nastavlja da neguje virtuelnu ljubavnu vezu sa Krisom. U ovom romanu, u kom se stvarnost i laži mešaju i prepliću do neprepoznavanja, autorka vara čitaoce zamršenim načinom pripovedanja i uvodi nas u slični lavirint u kom se nalazi i njena junakinja. Kler se igra sa Krisom kao što se Kamij igra sa čitaocima, ne pripovedajući nam samo jednu nesrećnu ljubavnu priču već dajući širu sliku društvenih i ljubavnih odnosa u savremenom društvu u kome je teško živeti nevoljen i odbijen i u kome se osećamo živim samo ukoliko smo drugima izuzezno privlačni.
 
Nedavno objavljivanje prevoda ovog romana na srpski jezik u izdavačkoj kući Laguna je povod za razgovor sa Kamij Lorans.



Kako je Kler Milekam (48 godina), glavna junakinja romana „Mogla bih to biti ja“, postala Kler Antunes (24 godine), i kako je Lorans Riel postala Kamij Lorans?
 
Ova dva pitanja su veoma različita, ali samo naizgled, ali ja razumem da vi želite da ih postavite zajedno.
 
Kler Milekam je napravila lažni profil na Fejsbuku i postala Kler Antunes kako bi u tajnosti pratila svog ljubavnika. Izmislila je profilnu sliku mlade i zavodljive devojke koja će funkcionisati kao njen dvojni idetitet. Možete primetiti da je Kler Milekam anagram od Kamij Lorans. Ja sam kao romanopisac uvek volela da se igram sa mnogostrukim identitetima. Tako je Lorans Riel postala Kamij Lorans dok je pisala svoj prvi roman „Indeks“ (1991). Na početku nisam imala nikakav poseban razlog da se krijem iza jednog umetničkog imena, ali taj roman mi je dao ideju. U njemu se radi o jednoj ženi, Kler Desperez (i tada sam volela to ime, i davala sam ga ironično svojim ženskim likovima, baš zato što ime nije sasvim jasno), koja kupuje knjigu naslovljenu „Indeks“ čiji je autor Kamij Lorans.

U toku čitanja, ona shvata da se u tom romanu govori o njenom sopstvenom životu, naročito o jednoj tragičnoj tajni za koju je verovala da niko ne zna. Kreće, dakle, u potragu za piscem. Da sam zadržala svoje pravo ime u ovom postupku „myse en abyme“, žensko ime bi odmah ukazalo na to da se radi o ženi. Međutim, nisam želela da Kler zna da li se radi o muškarcu ili o ženi. Stoga sam odabrala mešovito francusko ime, Kamij, kom sam dodala svoje pravo ime, Lorans (Laurence), uz drugačiji način pisanja imena. Eto tako je Lorans Riel postala Kamij Lorans – za potrebe fikcije! Ovaj prvi roman predstavlja moj ulazak u književnost pod znakom dvostrukosti kroz upotrebu pseudonima. To odgovara nečemu vrlo ukorenjenom u meni: ideji da je identitet složen, građen od fikcije, fantazama, višestrukih i difrakcionih slika.
 
Posvetili ste ovaj roman uspomeni na kanadsku spisateljicu Neli Arkan. Zašto je život ove autorke važan za priču vašeg romana?
 
Neli Arkan je čitavog života bila rastrzana između dve protivrečne sile. S jedne strane, patila je zbog toga što je bila smatrana prostim seksualnim objektom – na primer, kada bi predstavljala neku od svojih knjiga u televizijskoj emisiji, govorilo bi se samo o njenom dekolteu; s druge strane, opsedalo ju je i progonilo starenje, izvršila je više hirurških operacija jer se do te mere plašila da će izgubiti lepotu i da neće više biti poželjna. Od Neli Arkan sam pozajmila taj sukob između fantazma i fantoma, između lepe mlade žene i žene koja stari i postaje „nevidljiva”, nepoželjna. Ovaj nepodnošljivi pritisak, koji ju doveo do samoubistva 2009. godine, kada je imala 36 godina, u određenom smislu je zajednički za sve žene, moj lik Kler svedoči o tome, zato posvećujem ovaj roman Neli Arkan.
 
U ovom romanu postoji više verzija iste priče, što je književni postupak koji nije sasvim nov. Možemo li reći da ste bili inspirisani „Opasnim vezama“ ili „Kovačima lažnog novca“?
 
Zaista, to su dve velike reference za mene. Dok sam bila mlađa, mnogo sam čitala Žida, a naročito „Kovače lažnog novca“. Divim se toj konstrukciji en abyme, udvostručenoj „Dnevnikom 'Kovača lažnog novca'“. Pošto ne verujem u nepromenljivo i nepomično „ja”, pošto verujem da su sve priče subjektivne i okamenjene u samim nedostacima jezika, izražavam ovu vrtoglavicu putem višestrukih tačaka gledišta. Postoje različite verzije iste osobe, različite verzije iste priče. Za mene, istina je bliža kroz tu igru ogledala i odraza. U romanu „Opasne veze“ takođe se menjaju tačke gledišta zahvaljujući epistolarnom žanru. Međutim, ono što me je najviše inspirisalo iz ovog romana jeste perverzna ljubavna manipulacija, razmena pisama koja na neki način funkcioniše kao društvena mreža. 
 
Centralna ličnost vašeg romana je žena. Mislite li da postoji razlika između ženskog i muškog pisanja?
 
Ne, ne mislim; štaviše, kad sam objavila „Indeks“, svoj prvi roman, niko me nije poznavao, niti do tada video, čak ni moju fotografiju, i nekoliko književnih novinara je bilo ubeđeno da sam muškarac, da je moj stil muški stil! Svakako, književnost zaista proističe iz tela sa određenim polom, iz iskustava i senzacija usko vezanih za rod, ali muški i ženski princip nisu tek tako uprošćeno i strogo raspoređeni u telo muškarca i telo žene, niti dakle u njihove načine pisanja.
  
Da li nam je danas potreban feminizam u društvu? Šta mislite o savremenom feminizmu?
 
Feminizam će nam biti potreban sve dok žene, bilo gde na svetu, budu maltretirane ili ubijane zato što su žene. Što će reći da nam muke nisu još pri kraju... Problem koji imamo danas sa reči „feministkinja” je u tome što za mnoge osobe, naročito iz nove generacije, ta reč znači „ona koja ne voli muškarce”. Feminizam se prečesto doživljava kao rat polova. To je bez sumnje bilo delimično istinito sedamdesetih godina, kada su žene palile grudnjake i ponekad agresivno i silovito protestovale protiv dominacije muškaraca. Ali bilo je toliko toga da se uradi! Danas, borba se nastavlja, ali za, a ne protiv: za jednakost žena i muškaraca u svim poljima. Najbolji način da ona ne bude protiv muškaraca je da je oni prihvate, odobre ili ohrabruju njene rezultate. Muškarci takođe treba da budu feministi!


 
Šta mislite o ljubavnim igrama? Da li su sve ljubavne igre opasne?
 
Mislim da je igra sastavni deo ljubavi, u suprotnom bilo bi tako dosadno! Pojam opasnosti je vrlo subjektivan, znate, granice zavise od mogućnosti pojedinca, i želja je uvek poseban idiom. Ne mogu da donosim opšte zaključke na tu temu. Uprkos svemu, ljubavna želja često ide ruku pod ruku sa željom za moći nad drugom osobom, a želja za moći je potencijalno destruktivna.
 
Smatrate li da srećni ljudi ne mogu da pripovedaju priče?
 
Kako je Žan Žene izvrsno napisao: „Čovek ne postaje umetnik, a da se tu nije umešala neka velika nesreća”. Sama suština književnosti je nedostatak, gubitak, melanholija. Naravno, romani takođe pripovedaju o trenucima sreće, ali osnova univerzalne književnosti počiva na tragici ljudskih odnosa, bilo da su lični ili društveni.
 
Vaša junakinja Kler kaže da ne razume kako čovek može da živi, a da nije pročitao Prusta. Da li Prustovo delo ima neki širi smisao u Vašem romanu? Mislim na vreme i na nemoguću ljubav u delu ovog pisca.
 
Delo Marsela Prusta je od suštinske važnosti za moje književno i ljudsko obrazovanje. Njegove analize psihe ljubavi, ljubomore, teskobe, „nedoslednosti srca” su vrhunske. On je bez sumnje pisac koji je najbolje preveo ambivalentne veze između književnosti i života, sećanja, umetnosti i vremena.
 
Vi ste vrlo angažovana žena. Redovno objavljujete tekstove, komentare u francuskim novinama. Zašto je za Vas vrlo važno da budete angažovana spisateljica?
 
Ne podržavam baš skroz taj pojam „angažovanog pisca/spisateljice”. Za mene, pravi angažman, u smislu u kom se uglavnom shvata, je konkretniji, to je angažman na terenu, u humanitarne svrhe na primer. Pisanje za novine, potpisivanje peticija, teško mi je da smatram to dovoljnim angažmanom. Jednom sam išla sa ekipom Lekara sveta u kartonsko naselje Roma u Parizu i odmah potom sam napisala tekst za Liberation, ali osećala sam se bezveze što sam to uradila, a nisam radila na materijalnoj, školskoj, ljudskoj podršci ovim ljudima u nevolji. Ne smatram književnost svetinjom uopšte, treba da prestanemo da se opijamo veličinom pisca. U svakom slučaju, za mene umetnički izraz je i politički, što znači da on ima uticaja i u gradu i u društvu. U tom smislu, svaki pisac je angažovan, iako nikad nije u novinama, niti potpisuje otvorena pisma ili peticije. Pisanje je njegov angažman u svetu – njegov skromni angažman.
 
Vi ste član žirija za nagradu Femina i strastveni ste čitalac. Da li biste mogli da nam opišete savremenu francusku književnost? Koje teme tretiraju francuski savremeni romani?
 
Za razliku od nekih defetista koji svake godine oplakuju smrt književnosti, mislim da se savremena francuska književnost dobro drži. Vrlo je inventivna i raznovrsna. Od eksperimentalnih formi (koje su još uvek previše nalik ispovestima) do tradicionalnijih romana, koji se bave istorijom, društvom, politikom, umetnošću ili intimom. Nebitna je tema: ono što se računa je inventivnost jezika i narativnih formi. Treba zadržati živi jezik, osloboditi se gotovih slika i misaonih klišea, što će reći klišea izraza. Jednom rečju, imati sopstveni stil, ne zadovoljiti se primenjivanjem nekog recepta ili ponavljanjem onoga što je već urađeno. Nisam nimalo zabrinuta za živost francuske književnosti jer mnogi francuski pisci i spisateljice svedoče o njoj kroz svoje knjige, uz podršku i pratnju nekoliko lepih izdavačkih kuća. S tim u vezi, odlaskom izdavača Pola Otčakovkskog-Lorensa, osnivača POL-a, najzahtevnija književnost je izgubila jednog od svojih najvećih glasnogovornika.

Istakla bih međutim jednu dvostruku prepreku, ali ona potiče više od kritičara nego od autora i autorki: prvo, to je tendencija da se dela „klasifikuju” u fiksne kategorije – roman, esej, itd. Ona takođe izmišlja nove etikete sa ciljem da se žanrovi postave jedni nasuprot drugih: autofikcija naspram romana, egzofikcija naspram autofikcije, dokumentarna fikcija naspram istorijske priče, intima naspram spoljnjeg sveta, itd, ali u današnje vreme književnost je transrodna, ako mogu tako reći. Esej može da sadrži autobiografski deo, čak i deo iz fikcije; autofikcija ostaje roman; književno i dokumentarno ne stoje jedno nasuprot drugog. Ukratko, ove klasifikacije prečesto diskriminišu, a to je potpuno nepotrebno. S druge strane, kritika ima preveliku tendenciju, po mom mišljenju, da poredi francusku književnost sa stranom književnošću, naročito anglo-saksonskom. Pošto čitam puno u sklopu žirija za nagradu „Femina“, uveravam Vas da su mnogi američki romani prilično konvencionalni ili previše odaju utisak uputstava sa radionica kreativnog pisanja. Postoje naravno veliki američki romansijeri, kao što postoje i veliki francuski romansijeri. Ali neki američki romani, da su napisani na francuskom, ne bi imali nikakav uspeh ovde, u to sam sigurna, i njihov prestiž mi se čini preteranim. A opet, francuski pisci i spisateljice se i dalje mole da se njima inspirišu.

Volela bih da predstavnici i predstavnice francuske književnosti budu ponosniji na sebe.
 
Razgovarao: Velimir Mladenović
Prevela sa francuskog: Milica Vidić
Izvor: Letopis


Povezani naslovi
ikeine nove sobe za čitanje predstavljaju još jedan vid večite težnje da se ljudi podstaknu da čitaju knjige laguna knjige Ikeine nove sobe za čitanje predstavljaju još jedan vid večite težnje da se ljudi podstaknu da čitaju knjige
15.11.2018.
Ukoliko bismo bili malo načitaniji, možda bismo lakše shvatali Ikeina uputstva o tome kako sklopiti neki sto. Međutim, to nije navedeno kao razlog zbog kojeg je ovaj švedski proizvođač nameštaja, u sa...
više
zašto je korisna knjiga pravilna linija ishrane  laguna knjige Zašto je korisna knjiga „Pravilna linija ishrane“
15.11.2018.
Da, ovo je knjiga o dijeti i brojne preporuke neće iznenaditi one koji su pokušali, a nisu uspeli da istraju u tome. Međutim, pristup Tompsonove je drugačiji i mislim da tu ima nečega. Ona se u ovoj k...
više
gradimir stojković neću da me mrze deca laguna knjige Gradimir Stojković: Neću da me mrze deca
15.11.2018.
U zemlji gde je književnost za decu voz druge klase, on je jedan od malobrojnih i neumornih boraca za tu umetnost. Gradimir Stojković, autor koji je proglašen najmlađim piscem za decu, onda kada je ve...
više
igor marojević ljudi se plaše da budu drugačiji laguna knjige Igor Marojević: Ljudi se plaše da budu drugačiji
15.11.2018.
Teško je otrgnuti čoveka iz mašine za mlevenje mesa koju nazivamo kolektivom. Danas je teže nego ikada ranije dobiti bitku za sopstveni identitet i ne postati masa. Igor Marojević, pisac koji se ne pl...
više