VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Jernom Lir Horstom

Jern Lir Horst je veliki deo života proveo radeći u policiji. Na poslu se nagledao stvari koje mnogi ne mogu ni da zamisle. Njemu lično, međutim, nije bilo teško da zamisli sebe kako svojim iskustvima daje literarnu formu i kako, konačno, u rukama drži kriminalistički roman kakav je oduvek želeo da pročita: realističan roman pun uzbuđenja – sa ponekom ranom od metka, naravno. To ga je navelo da promeni zanimanje i posveti se pisanju serijala o Vilijamu Vistingu.



Da li je istina da ste napustili posao policajca da biste se posvetili pisanju?

Istina je. Dao sam otkaz u policiji, posle skoro dvadeset godina službe, u septembru 2013. To zanimanje me je u velikoj meri oblikovalo kao ličnost i bez sumnje utiče na ono čime se sada bavim.

Kao glavni inspektor imao sam priliku da se dobro upoznam sa onim što se dešava iza kulisa i da se slobodno krećem po mestima na kojima su se odigrali neki od najozbiljnijih zločina. Video sam tragove bespoštednih obračuna, ulazio u zapečaćene prostorije pune neobjašnjivih tajni. To su mesta na koja volim da vodim svoje čitaoce.

Sastavni deo mog posla bilo je i upoznavanje sa ubicama i silovateljima. Ponekad je bilo neophodno da pokušam da posmatram svet iz njihove vizure. Obavio sam i mnoštvo razgovora sa žrtvama i njihovim porodicama. Sva ta iskustva doprinose autentičnosti mojih knjiga.

Šta vam od tada najviše nedostaje?

Posao pisca je usamljenički, tako da mi najviše nedostaju kolege i osećaj da pripadam nekoj zajednici. Nekada sam imao mogućnost da učestvujem u događajima koje sada mogu da pratim samo kao posmatrač. Priznajem da mi nedostaje i osećaj da sam na neki način doprineo rešavanju slučaja ili preokretu u istrazi.

Koju dužnost ste obavljali u policiji?

Raspolažem obuhvatnim znanjem iz mnogih oblasti. Poslednjih deset godina radio sam kao glavni inspektor u istragama o najtežim prestupima.

Na kakvim ste konkretno slučajevima radili?

Na onim za koje sleduju najozbiljnije kazne, kao što su organizovani kriminal, prestupi u vezi sa drogom, nanošenje teških telesnih povreda, pljačke, seksualni prestupi i ubistva. Upoznat sam, dakle, sa svim onim što ljubitelji krimića očekuju od dobrog romana.

Da li je neki od tih slučajeva završio na stranicama vaših knjiga?

Moj debitantski roman „Krunski svedok“ baziran je na nečemu što je opisivano kao jedno od najbizarnijih i najbrutalnijih ubistava u novijoj istoriji kriminala u Norveškoj, ubistvu Ronalda Rama iz 1995.

Moja književna karijera počela je prvog radnog dana u policijskoj stanici. Baš tog dana je, u mom rodnom gradu Larviku, Ronald Ram pronađen silovan i ubijen u svom stanu.

Bilo je izuzetno uzbudljivo otići na to mesto zločina i videti tragove borbe na život i smrt kako se nastavljaju iz jedne prostorije u drugu, dok na kraju nisu završili u predsoblju, gde smo Rama pronašli vezanog i zaklanog.

Za mene, kao mladog policajca, predstavljalo je naročit doživljaj kada sam zakoračio preko kućnog praga znajući da gazim stopama nepoznatog ubice.

Ni danas ne znamo šta se zaista dogodilo pre dvadeset godina. Ubica nije uhvaćen, ali moj roman nudi potencijalno rešenje zagonetke.

Da li je bilo još situacija u kojima je vaš rad u policiji uticao na vaše stvaralaštvo?

Celokupno prethodno iskustvo rada u policiji daje mojim detektivskim pričama realističan ton. Recimo, ono što sam doživeo u maju 1997.

Sasvim slučajno sam se našao ispred jedne pošte dok je pljačka bila u toku. Posle lude jurnjave automobilima, sve se završilo tako što su se razna vozila zapalila, a ja sam se zatekao pred nezgodnim krajem automatskog pištolja.

U svetu nećete naći mnogo pisaca koji su bili upucani. Nema čak ni mnogo policajaca kojima se tako nešto dogodilo. U knjigama su ti incidenti daleko češći nego u stvarnosti.

Drugim rečima: znam kako izgleda kada strahujete da ćete izgubiti život, i trudim se da olakšam čitaocu razumevanje tog iskustva.

Šta je prethodilo objavljivanju vašeg prvog romana 2004? Da li vam je rukopis godinama stajao u fioci ili je ideja za knjigu bila plod trenutne inspiracije? Da li vas je neko podsticao da se posvetite pisanju ili ste jednostavno ispunili dečački san?

Kao dete nisam sanjao o tome da postanem ni policajac ni pisac, ali to se na kraju ipak dogodilo. I jedno i drugo. Uvek sam voleo da pišem. Kao mali, bio sam opsednut serijalizovanim radio komadima. Pošto nisam imao strpljenja da čekam narednu nedelju kako bih čuo šta će se dogoditi u novoj epizodi, imao sam običaj da sednem i sam napišem nastavak.

Te večeri kada sam odlučio da napišem ono što će kasnije postati moj debitantski roman, u glavi mi je bila ista ideja. Bilo je to u poznu jesen 2001.

Ležao sam kod kuće u krevetu i čitao poslednje stranice jednog norveškog krimi romana. Bacio sam knjigu o zid i saopštio supruzi, koja je ležala pored mene, da bih i ja garantovano mogao da napišem nešto slično, ako ne i bolje.

Ona mi je odgovorila da to jednostavno i uradim. Ugasio sam svetlo, a zatim sam se okretao u krevetu pola sata dok na kraju nisam ustao i bacio se na pisanje.

Protagonista vaših romana je pošten i posvećen policajac koji se hvata ukoštac sa nemilosrdnom mašinerijom: na poslu trpi velike pritiske, svi očekuju rezultate, postoji osumnjičeni, pa bi bilo zgodno pronaći inkriminišuće dokaze... Kako se u policiji obično sprečavaju takve situacije?

Da postoji odgovarajuća procedura, o tome biste sigurno pročitali u „Lovačkim psima“. Ova knjiga govori upravo o tome da i policija pravi greške, ali i o činjenici da uvek postoji spremnost da se one isprave.

Tu možete videti kako istražitelji na osnovu raspoloživih dokaza stvaraju predstavu o onome što se zapravo dogodilo. Oni vrlo često pronađu dokazni materijal koji na nešto ukazuje i od tog trenutka se cela istraga okreće u tom smeru. Ostali potencijalni pristupi slučaju se zanemaruju u nadi da će se što pre doći do rezultata. Svi se koncentrišu na jednu centralnu hipotezu i zatim traže dodatne informacije koje bi je poduprle.

Ono što je u jednom trenutku bila istraga širokog spektra, odjednom se usredsređuje na jednu jedinu stvar ili jednu osobu. Otvorena istraga se pretvara u lov. Policajci u takvim situacijama postaju nalik lovačkim psima koji su nanjušili plen i spremni su da mu slome vrat.

Ova knijga bi trebalo da nas podseti da, iako se često dešava da nam se ono što tražimo nalazi pred samim nosom, policija nikako ne sme preuranjeno da donosi zaključke.

U svetu ima mnogo kriminalaca koji nikada nisu uhvaćeni zahvaljujući jednostranom pristupu organa vlasti. „Lovački psi“ se trenutno koriste u obuci na norveškoj policijskoj akademiji, kako bi se budući inspektori upozorili na opasnosti jednostrane istrage.

Sigurno je lepo biti deo nastavnog plana, ali kako su „momci u plavom“ reagovali na roman? Da li je bilo onih koji su vam prigovorili što kao bivši policajac pišete o takvim greškama?

Nije bilo nikakvih problema. „Lovački psi“ su zapravo jedan od omiljenih romana mojih kolega, iako zauzimaju kritičan stav prema policiji.

Većina policajaca nema vremena za durenje, jer im je cilj da svoj posao obavljaju na najbolji mogući način, a komentari i kritike u tome često pomažu.

Ćerka glavnog junaka je novinarka koja je uvek na neki način umešana u istragu. Šta vas je podstaklo da uvedete jedan takav lik i kakve je „praktične“ posledice to imalo na vaše pisanje?

Ljubitelji serijala o Vistingu poznaju njegovu ćerku još iz vremena kada je, kao pripravnica, pravila prve profesionalne korake u lokalnim novinama. U međuvremenu, ona je postala izveštač za najveći norveški dnevni list, „VG“.

Zahvaljujući tome, njihovi putevi se neprestano ukrštaju na profesionalnom nivou. Ponekad rade na istom slučaju, ali zbog poverljivosti podataka i zaštite svedoka ne mogu da razgovaraju o tome. To vodi veoma interesantnom odnosu između oca i ćerke. Line je spoljni posmatrač rada policije i njihove uloge u društvu, što liku Vilijama Vistinga daje veću dubinu, ali i bolji uvid u razne zločine. Zato se ona vremenom ustalila u ulozi pouzdanog sparing partnera i prerasla u klasičnog pomoćnika glavnog junaka.

Priznajem da se prilikom pisanja to pokazalo kao poseban izazov. Pisanje o radu policije nikada mi nije predstavljalo problem. Međutim, kako je Line zauzimala sve više prostora u mojim pričama, njeno zanimanje i čitava atmosfera u medijima postajali su sve važniji.

Tokom rada u policiji sretao sam mnoge izveštače, ali bilo mi je važno da „moji“ novinari budu predstavljeni podjednako autentično kao i policija. Zato sam tokom rada na „Lovačkim psima“ posetio „VG“ i posmatrao rad njihove redakcije, a ostvario sam blizak kontakt i sa nekim od najboljih novinara u zemlji.

Šta vam je posebno palo u oči?

Uvek je interesantno videti o kojim slučajevima će odlučiti da izveštavaju. Kada policija traga za nepoznatim počiniocem, mediji igraju izuzetno važnu ulogu u otkrivanju informacija.

Ipak, ne mogu da ne primetim ironiju u tome što, čak i kao žrtva, lepa mlada žena ima veće šanse da dospe na naslovnu stranu, nego stari zavisnik od droge.

Koliko vam se još priča o Vistingu vrzma po glavi i da li serijal ima zacrtan broj nastavaka?

Kada sam počinjao da pišem, najavio sam da će serijal o Vistingu imati deset tomova. „Psi“ su osmi nastavak, a u Norveškoj je upravo objavljen i deveti, „Pećinski čovek“. Kada se u knjižarama pojavila poslednja knjiga, obećao sam obožavaocima da neću stati na deset.

U svojim romanima čitaocima predstavljam mračnu stranu privilegovanog, bezbednog i bogatog norveškog socijaldemokratskog društva. Inspirišu me socijalna nepravda i beda u državi koja je toliko puta izneverila svoje građane, iako se deklarativno zalaže za zaštitu i brigu o svakom od njih. Ubeđen sam da mi u budućnosti neće ponestati tema za pisanje.

A kada Visting zbog starosti bude morao u penziju?

U „Lovačkim psima“ sam dokazao čitaocima da naš junak može da rešava slučajeve i bez aktivnog učešća u radu policije. On je u romanu suspendovan. Postoji i mogućnost da ga pomerim na radno mesto sa koga se kasnije odlazi u penziju.

Kako to mislite...?

Naš sistem je prilično komplikovan. Policajci se u Norveškoj penzionišu kada napune 57 godina. Ako želite, možete ostati u službi do 60. godine života. Sve to se, doduše, odnosi samo na one ogranke koji su u svakodnevnom dodiru sa kriminalom. Ako se, međutim, bavite administrativnim poslom, ne možete se penzionisati pre 62. godine, a odlazak u penziju je obavezan sa 67.

Mnogi romani skandinavskih autora imaju svoje filmske ili televizijske adaptacije. Kada ćemo videti Vilijama Vistinga na malom ili velikom ekranu?

Jedna norveška produkcijska kompanija je već otkupila prava. Angažovani su neki od ljudi koji stoje iza adaptacije Stalesenovih knjiga o Vargu Veumu i norveškog blokbastera „Kon Tiki“. Projekat je tek u začetku, tako da ćemo tek videti da li će Visting stići u bioskope ili na male ekrane.
 
Izvor: krimi-forum.de
Prevela: Jelena Tanasković


Povezani naslovi
roman nakrivljena kuća agate kristi u prodaji od 23 aprila laguna knjige Roman „Nakrivljena kuća“ Agate Kristi u prodaji od 23. aprila
18.04.2019.
Svako ima svoj omiljeni roman Agate Kristi, ali da li ste znali da je „Nakrivljena kuća“ autorkina najdraža knjiga?   „Ova knjiga je meni lično jedna od posebno dragih. Gajila sam je godinama, ...
više
laguna i addiko banka predstavili kapitalnu biografiju leonardo da vinči  laguna knjige Laguna i Addiko banka predstavili kapitalnu biografiju „Leonardo da Vinči“
18.04.2019.
U godini kada ceo svet obeležava 500 godina od smrti „renesansnog čoveka“ i „univerzalnog genija“ Leonarda da Vinčija, izdavačka kuća Laguna i Addiko banka predstavili su na konferenciji za novinare 1...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
18.04.2019.
Knjiga „Na bregu kuća mala“ Gradimira Stojkovića doživeće četvrto izdanje. Duhovit i emotivan, ovaj roman zbog svojih mnogobrojnih obrta čitaocima pomaže da shvate da nije sve baš onako kao što izgled...
više
održana promocija knjige tamo je ovde maje lalević piščević laguna knjige Održana promocija knjige „Tamo je ovde“ Maje Lalević Piščević
18.04.2019.
Promocija knjige „Tamo je ovde“ Maje Lalević Pisčević održana je u sredu 17. aprila u Klubu književnika.   O knjizi su, osim autorke, govorili Srđan Šaper, osnivač i vlasnik I&F McCann ...
više