VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Ja Džasi

Debitantski roman Ja Džasi „Povratak kući“ je predivno delo, posebno kada se ima na umu da autorka ima samo 28 godina. Ali njen glas je izuzetno siguran i pun samoupouzdanja iako se proteže kroz nekoliko vekova i generacija. „Povratak kući“ je priča o Esi i Efiji, dve polusestre koje ne znaju jedna za drugu, smeštena u Ganu tokom osamnaestog veka. Svaka od priča ovih sestara i njihovih potomaka do današnjeg dana ispričana je bogatim, preciznim i poetičnim jezikom. Kritika je jednoglasna da je ovo inspirativno delo veoma majstorski skrojeno i mlada autorka dobija pohvale za svoj rad sa svih strana.



Kako ste započeli sa „Povratkom kući“?

Sa radom na romanu sam počela 2009. godine. Tokom druge godine na Univerzitetu Stenford, dobila sam stipendiju za istraživački projekat tokom leta.

Želela sam da napišem roman. Nisam bila sasvim sigurna o čemu želim da pišem. Nisam imala nikakvu ideju i otišla sam u Ganu zarad istraživanja. Sa prijateljem sam na prečac odlučila da odem u Zamak u Kejp Koustu, što je bila moja prva poseta tom mestu i nikada zaista nisam razmišljala o tome šta se u njemu sve dogodilo.

Vodič nam je pokazivao gornje nivoe koji su zaista predivni. Videli smo topove okrenute ka vodi, plaža je bila predivna. Tu je i crkva. Pričao nam je o tome kako su se britanski vojnici koji su živeli u ovom zamku često venčavali sa lokalnim ženama, za šta nikada ranije nisam čula. Nisam do tada razmišljala o tome kako su se ljudi iz Gane odnosili prema Britancima u to vreme.

Fasciniralo me je sve što je vodič govorio, a zatim nas je poveo da vidimo tamnice. Naravno, taj prostor je potpuno drugačiji od gornjih nivoa. Istog trena me je pogodila misao o ženama iz Gane koje su hodale gornjim nivoima nesvesne onoga što se pod njima dešava. Tog trenutka sam znala da je ovo stvar o kojoj želim da pišem, ali mi je trebalo vremena da to uobličim.

Koliko je istraživanja bilo neophodno? Koliko dugo ste ostali u Gani?

Ostala sam samo tokom leta 2009. godine, tada sam napunila dvadeset godina. Nakon toga, ostatak istraživanja sam sprovela u biblioteci kroz knjige. Biblioteka Univerziteta u Ajovi je bila zaista od pomoći.

Počela sam sa knjigom Vilijama Sent Klera „The Door of No Return“ koja vas bukvalno vodi kroz ceo Zamak u Kejp Koustu, u njoj je jedno poglavlje posvećeno ženama, jedno vojnicima, jedno o deci. Veoma mi je koristila dok sam pokušavala da shvatim to mesto u datom vremenskom periodu.

Kako ste se odlučili za strukturu romana – da se fokusirate na dve polusestre i njihove porodice, i da se krećete od jedne do druge?

Struktura je bila najteži deo. Kada sam rekla da sam započela sa radom 2009. godine, zapravo je istina da sam strukturu pronašla tek 2012. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim šta zaista želim da uradim. U početku je ideja bila da se krećem kroz dva vremenska perioda – današnjice i osamnaestog veka – što su sada prva dva i poslednja dva poglavlja.

U jednom trenutku se moje razmišljanje promenilo i shvatila sam da me zanima kako se stvari menjaju tokom veoma dugog vremenskog perioda. U ovom slučaju, te stvari su bile ropstvo, kolonijalizam i institucionalizovani rasizam.

Želela sam sve to da obuhvatim, ali kroz različite likove tokom veoma dugog vremenskog perioda. Jednom kada sam shvatila da mi je to cilj, bilo je mnogo lakše da oformim strukturu. Trebalo mi je tri, tri i po godine da do toga stignem.

Kako ste dolazili do likova? Jesu li neki od njih postojali u toj prvobitnoj ideji ili su se javljali jedan za drugim kako ste napredovali hronološki?

Prvih nekoliko je postojalo u početnom obliku. Znala sam da želim da pišem o ženi britanskog vojnika i ženi koja je u dvorcu držana kao robinja. To je bila geneza knjige. Znala sam takođe da želim da se završi u sadašnjosti. Iako nisam u glavi imala skice poslednjih nekoliko likova, znala sam gde želim da se knjiga završi.

Pretpstavljam da sam na neki način ipak znala ko su ti likovi.

Što se svega ostalog tiče, dozvolila sam da me priča vodi. Nisam zaista napravila značajne tačke knjige, ali jesam odmah negde na početku počela da pravim porodično stablo, posle prvih poglavlja sam ga okačila na zid iznad radnog stola. Zapisala sam obe strane porodice. Imena likova ako sam ih znala. Pol ako sam znala. Vremenski period u kome bi njihovo poglavlje trebalo da se odvija. I poneku važnu političku ili istorijsku činjenicu iz tog perioda, poput Velike migracije. Ponešto što bi mi govorilo da kada dođem do tog lika, potražim knjigu na tu temu kako bih započela sa istraživanjem tog perioda.

Otprilike se tako dešavalo. Nisam znala mnogo toga unapred jer sam želela da dam sebi prostora da se stvari promene, ali sam recimo odmah na početku znala ko su prvi likovi.

Imate političke i istorijske događaje koji se poklapaju sa različitim periodima, kako ste te istorijske aspekte uklapali u roman?

Bilo mi je teško, posebno jer se o mnogim događajima iz tog doba u Gani nije mnogo pisalo. A i ako je napisano nešto, autori nisu bili Gānci koji bi to opisali iz svoje perspektive, što je i razumljivo jer nisu ni imali pismo kada su Britanci došli.

Većinu knjiga koje sam pročitala napisali su Britanci. Na osnovu njihovog viđenja sam morala da stvorim drugo što je bilo teško u tim prvim poglavljima.

Nisam želela da roman bude prepun istraživačkog materijala. Često kada čitate istorijski roman imate utisak da je pisac obavio ogromno istraživanje, ali ponekad je sve toliko pretrpano da likovi nemaju prostora da vas iznenade ili urade nešto drugačije. Nisam želela da postanem opsednuta istraživanjem i pokušavam da nađem koje su boje bile cipele koje su ljudi u XVIII veku nosili. (smeh)

Kada ste rekli da ste čitali knjige koje su pisali Britanci, to me podsetilo na scenu kada Jou objašnjava svojim učenicima da je istorija pripovedanje i da su pobednici ti koji pišu istoriju. Zaista mi se dopala ideja što on sebe vidi kao učitelja među seoskim plesačima i pripovedačima. Da li je to uloga koju su učitelji imali u Gani, da su na taj način posmatrani u toj tradiciji? A u knjizi je važno pripovedanje uopšte kao deo kulture. Kako na to gledate u pogledu svog pisanja?

Nisam sigurna kako na učitelje gledaju u Gani jer se nikada nisam školovala tamo. Ali znam da je pripovedanje veoma važno i potičem iz porodice u kojoj ljudi vole da ispričaju dobru priču. Mislim da je glas pripovedanja – usmenog – daleko jasniji u nezapadnoj, pre svega afričkoj književnosti.

Kao čitalac, imate kratke susrete sa ovim likovima i onda prelazite na sledećeg, što me ponekad ostavljalo sa čežnjom da o određenim likovima želim da saznam još. Da li ste imali takvo iskustvo dok ste pisali? Da li postoje među likovima neki sa kojima ste želeli da ostanete duže, koji su vam bili omiljeni za pisanje?

Ne znam da li sam imala omiljene likove. Ono što me je zaista fasciniralo dok sam pisala je to koliko sam naučila istražujući likove. Na primer, tokom Vilinog poglavlja, mnogo sam čitala o testiranju papirnih kesa, a to je nešto za šta nikada pre nisam čula. Tako da mi se ponekad dešavalo da zalutam u istraživanju nečega što je u poglavlju zapravo odigralo vrlo malu ulogu.

A da li sam bila tužna što napuštam nekog junaka – ne. Najčešće bih samo pomislila: „Okej, ovo poglavlje mi deluje završeno. Spremna sam da nastavim dalje.“

Dok sam pisala, rekla sam sebi da ne želim nijednom liku da dajem na težini u odnosu na ostale. Što se dužine tiče, htela sam da poglavlja budu slična. Ograničila sam sebe na, mislim, dvadeset do trideset stranica po poglavlju i na kraju su neka ispala malo duža, a neka kraća. Ali sam želela da sva poglavlja budu jednake težine iako znam da će se čitaoci povezati sa različitim likovima.

Zaista deluje dobro izbalansirano u tom pogledu. Vatra je nešto što progoni sve generacije ovih junaka. Kako je došlo do toga? Šta vas je toliko zainteresovalo da ste vatru učinili kontinuiranom temom?

Mislim da toga nisam bila svesna dok sam pisala, posebno ne na samom početku. Sigurna sam da sam to otkrila tek kada sam počela da uređujem napisano. Ali za mene knjiga i počinje time, slikom velike vatre i seljaninom koji govori da je dete rođeno iz vatre. Za mene je to bila veoma snažna slika kada sam počinjala.

Imala sam osećaj da su svi Efijini potomci deca velike vatre i na neki način sam želela da ih sve to povezuje. S druge strane, osećala sam da su sva Esina deca bila deca vode tako da sam želela da izbalansiram te dve stvari – vatra i voda se smenjuju u poglavljima.

Jezik kojim pišete je predivan i empatija sa kojom su likovi napisani je veoma dirljiva. Kako vi gledate na svoj jezik i prozu?

To je još jedna od stvari za koje nisam sigurna da li o njima uopšte razmišljam u trenutku. Znam da svako radi drugačije, ali kada pišem, to je veoma spor proces i čitam svoje rečenice po milion puta. Napišem rečenicu pa je pročitam nekih pet puta, zatim promenim jednu reč pa je čitam pet puta naglas i onda dodam sledeću rečenicu. To je, otprilike, način na koji radim.

Ali čitanje naglas je veoma važno za mene; uvek me zanima kako moje rečenice zvuče. Mislim da mogu da zapazim stvari slušajući ih bolje nego samo gledajući u njih. Pomalo dajem prednost muzikalnosti rečenice. Ali u pogledu toga kako dolazim do određenih fraza, to zaista ne znam. Pretpostavljam da je to jedan deo mistike pisanja.

Kako ste izabrali poslovicu za epigraf: „Porodica je kao šuma: ako si izvan nje, gusta je; ako si u njoj, vidiš da svako drvo ima sopstveni položaj“? Savršeno se uklapa i veoma je lepa.

Postoji milion izreka, teško ih je sve popamtiti. Za ovu nisam ranije čula. Sećam se da sam jednom tokom istraživanja pomislila da želim da pročitam što više poslovica. I jesam, i tako sam naletela na ovu koja me je toliko pogodila da sam shvatila da je definitivno prava za epigraf knjige.

Osetila sam da mnogo govori o porodici. Ovo je roman o porodici. Razmišljala sam o njoj i u pogledu vremena. Možete reći da vam stvari koje se dešavaju u sadašnjosti nisu jasne – zašto su rasni odnosi u Americi danas takvi kakvi su. Ali ako pažljivo posmatrate, videćete da svakoj stvari nešto prethodi, da sve ima svoje mesto. Zato sam osetila da ta izreka govori istovremeno o velikim temama, ali i o književnom predstavljanju porodice.

Tek negde pred kraj romana mi se javilo da je na neki način ovo knjiga ljubavnih priča. Ponekad je više o odnosu majke i njene dece, a ponekad su to priče o tome kako se dvoje ljudi zaljubilo. U svemu tome ima mnogo nade, čak i kada se odvija u trenucima prepunim užasa.

I to je nešto što do samog kraja nisam shvatala. Moja savetnica u Ajovi je bila prva osoba koja je to istakla. To mi je i s praktične strane bilo potrebno kako bih pokazala kako je došlo do sledeće generacije, odakle je potekla.

Na kraju nam recite šta čitate ovih dana? I na čemu sledećem radite?

Nisam ranije čitala napolitanske romane Elene Ferante pa sam ih, nakon preseljenja u Berkli, uzela i završila za dva meseca, veoma su dobri. Trenutno ponovo čitam „Široko Sargaško more“ Džin Ris koja mi je jedna od omiljenih knjiga. Takođe ponovo sam čitala „The Fire Next Time“ Džejmsa Boldvina nakon briljantne „Between the World and Me“ Tanehesi Kuca.

Što se tiče onoga na čemu radim, započela sam drugi roman. Nisam mnogo odmakla, ali deluje mnogo drugačije od prvog.

Izvor: powells.com
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 jaz od milion reči kod dece kojoj se ne čita laguna knjige „Jaz od milion reči“ kod dece kojoj se ne čita
21.08.2019.
Novo istraživanje je pokazalo da deca kojima roditelji čitaju pet knjiga dnevno polaze u vrtić sa velikom prednošću – ta deca su čula 1,4 miliona više reči od one kojima roditelji nikada ne čitaju. ...
više
 igra prestola je rođena pre 23 godine zašto će knjige uvek biti bolje od serije laguna knjige „Igra prestola“ je rođena pre 23 godine – zašto će knjige uvek biti bolje od serije
21.08.2019.
Pre nekoliko meseci serija „Igra prestola“ završila je svoj osmogodišnji put na HBO-u. Umesto praskom, završila se cviljenjem: preovladalo je razočaranje – od kritike do fanova, a čak je i Konlet Hil ...
više
intervju sa novom književnom zvezdom zejnom džuhadarom laguna knjige Intervju sa novom književnom zvezdom Zejnom Džuhadarom
21.08.2019.
Malo je pisaca koji u svom debitantskom romanu uspeju da dotaknu toliko tema a da svakoj posvete dovoljno pažnje i vremena, i ispričaju priču na pravi način. Zejn Džuhadar je u romanu „Karta soli i zv...
više
usred kriminalnog talasa crne ruke  laguna knjige Usred kriminalnog talasa „Crne ruke“
21.08.2019.
Na početku 20. veka Njujorkom je harala kriminalna organizacija koja je ubijala nedužne, vršila bombaške napade na mestima sa mnogo ljudi i čak otimala decu. Na mestima zločina često su ostavljali sim...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.