Laguna - Bukmarker - Intervju sa Fernandom Valjehom, autorom romana „Provalija“ - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Fernandom Valjehom, autorom romana „Provalija“

Teško da iko ko je pročitao „Bogorodicu plaćenika“ ili „Provaliju“, romane Fernanda Valjeha, može da zaboravi taj raskošan, čulan stil kojim su napisani, te specifične rečenice, natovarene besnim uvredama i neutešnom nostalgijom. Prolazeći ulicama Buenos Ajresa, jedan od najpoznatijih pisaca sa južnoameričkog kontinenta bez dlake na jeziku govori o životu i stvaralaštvu.

Fernando Valjeho je više od prokletnika, on je nakaza. Neuobičajeno ima dugu tradiciju (i uvek je aktuelno) u književnosti Južne Amerike, i to je karakterstika velikog broja tekstova iz tih krajeva. Još od objavljivanja romana „Bogorodica plaćenika“, 1994, za svaku od njegovih knjiga bi se moglo reći da predstavlja uspešno skretanje sa dobro utabanog puta. Među njima je niz nasilnih romana o Valjehovoj rodnoj Kolumbiji, naravno, ali i neke druge knjige izgubljene u mnoštvu, kao što je romansirana biografija, takođe zaboravljenog Hosea Asunsiona Silve, ili njegovo istraživanje života lingviste Hosea Kuerva, ali i drugih neobičnih ljudi koji sa Valjehom imaju nešto zajedničko ili dele slična interesovanja: opsednutost gramatikom; homoseksualnost u erotskom smislu i kao društveno pitanje; nacionalno pitanje, dovedeno do nivoa prezira. Tokom posete Argentini zbog četvrtog Internacionalnog festivala književnosti u Buenos Ajresu, jasno je da je i njegov glas jedan od onih retkih glasova, bezbrižnih i prijatnih, negde između nežnosti i rezignacije. Ova neizbežna osobina, poznata je svakom ko je čitao njegove knjige, u kojima se njegov glas nameće i postaje ličnost koja pripoveda – počev od naratora iz romana „Bogorodica plaćenika“ do brata junaka iz romana „Provalija“, da navedemo ova dva blistava primera perspektive prvog lica u savremenom romanu. A ono što je najneobičnije od svega jeste šok koji izaziva taj smireni ton i autorova provokativnost, zbog čega shvatamo da je Valjeho u izvesnom smislu i stoik: potpuno pomiren sa svojom smrtnošću, čini se da sve stravične stvari ovog sveta prima sa smirenim očajanjem.
 
Početkom XX veka u Buenos Ajresu postojala je „kultura diskusije“: slavne ličnosti koje su dolazile u goste odgovarale su na brojna pitanja od kojih je najčešće bilo šta misle o Buenos Ajresu. Kako Vi izlazite na kraj sa svim obavezama koje podrazumeva status svetski poznatog pisca? I, naravno, šta mislite o Buenos Ajresu?

Trudim se da ne putujem, dolazio sam mnogo puta, i to ne samo zbog nekih književnih događaja. Međutim, dolazio sam dva puta na Sajam knjiga u Buenos Ajresu, i veoma mi je zanimljiv ovaj grad, jer smatram da, i pored svega lošeg što se događa u gradu, i svega lošeg što se događa u Argentini, Buenos Ajres ostaje prestonica španskog jezika, jer ovo je grad koji najviše voli knjigu. A ja volim grad koji voli knjige. Volim i knjige, iako ih više ne čitam.
 
I, kako je voleti knjige, a ne čitati ih?

Nekada sam mnogo čitao. Kao dete, kao mladić, najveći deo života proveo sam čitajući.
 
Ali ostala je samo ljubav...

Sada mi one ne nude ništa, ne govore mi ništa, ja u njima ne tražim ništa. Ne pronalazim ništa u njima, i ne verujem da ću pronaći nešto u njima. Veoma mi je teško da se koncentrišem, izgubio sam interesovanje, i to kad je reč o štampanim izdanjima. Na ove druge, elektronske knjige nisam navikao, i ne verujem da ću se navići.
 
Šta je od umetničkih interesovanja iz mladosti još uvek prisutno u vašem životu? Muzika?

Muzika me uvek prati, ali moja muzika je muzika čovečanstva. Najveći deo te muzike je nestao, nema je u Španiji, nestala je kao što su nestali latinoamerički vladari; paso doble (dvokorak), tango, rančera – muzika koja je za mene jednako vredna kao klasična muzika, kao Mocart... Muzika koja je na ivici izumiranja, klasična muzika je oduvek imala relativno malobrojnu publiku, a sada se proporcionalno povećanju brojnosti stanovništva, publika smanjuje. Za mlade, na kojima svet ostaje, klasična muzika je nešto iz prošlosti o čemu ne žele da znaju ništa. I tako oni, u diskotekama,  usvajaju anglo-saksonsku muziku (ili buku). Ali muzika izaziva mnogo snažnije doživljaje nego reči. Možda kod mladih ta njihova buka izaziva osećanja slična onima koja je nekada moja muzika izazivala u meni, mnogo snažnija od onoga što u meni izaziva danas, a to je nostalgija. 
 
U vašim knjigama postoji jedna, gotovo muzička, konstanta – vaša posvećenost ritmu rečenice i nostalgija za onim čega više nema...

Ritam je nešto o čemu sam došao do savršeno jasnog zaključka: proza je pre svega ritam, ne rima. Mnogo je rečenica koje se nazivaju stihovima, koje nazivaju poezijom, a koje nisu ni jedno ni drugo, jer to nije poezija, i nije stih bez ritma i bez rime. Ali proza ima svoj ritam, suština proze je pre svega ritam. Međutim, ja ne govorim u strogo muzičkom smislu, jer je reč o različitim medijima, o reči i o zvuku. Studirao sam na konzervatorijumu, želeo sam da postanem muzičar, ali nije bilo muzike u mojoj duši niti sam imao dovoljno talenta za to; pokušao sam da studiram kompoziciju kod loših profesora koji nisu imali čemu da me nauče. U književnosti imao sam sjajne profesore, ali nisu umeli da pišu, tako da nisu imali čemu da me nauče. Njima ne dugujem ništa, ono što sam naučio, naučio sam sâm, sâm sam odlučio da želim da nešto naučim, da nečim ovladam i da nešto razumem. Muzikom nikada nisam uspeo da ovladam niti da je razumem. Mogao bih da pričam o nekom delu koje je puno sedmina, devetina, u kom nikada nije jasno određen tonalitet, ali to ne znači da sam ovladao tom problematikom ili da sam je razumeo. Ima drugih stvari koje manje ili više razumem.
 
Na primer?

Shvatio sam neke stvari o moralu i o književnosti, ali kad je reč o muzici – ne. Mogao bih da iznesem neke književne analize, date mi neku stranicu i ja Vam kažem šta je na njoj, zbog čega je loša, zbog čega je dobra; momentalno, na osnovu nekoliko rečenica sa početka ili sa kraja, mogu da vam kažem o čemu se radi. Ali o muzici, ne mogu. I bez obzira na to ona najviše prija mom srcu.
 
A šta se dogodilo sa vašim mladalačkim interesovanjem za film?

Film je beznačajan. Progutao sam priču da je film velika umetnost, umetnost nad umetnostima. Nije. Pre svega, jezik filma je veoma ograničen. Drugim rečima, ono što može da se kaže filmom je gotovo ništa. Film ima jedno neposredno prisustvo, kakvo ima i život, i zato kada se na filmskom platnu pojavi neko ko vas privlači seksualno, isto je kao kad se neko takav pojavi i u životu; književnost nikada ne može da se poredi sa tim. Ako se u filmu pojavi muzika koja mi se dopada, onda on na mene ostavi još dublji utisak; u romanu nikada ne može da se pojavi muzika, jer čitalac ne može da čuje muziku. Film je beznačajan, jezik filma je apsurdan, besmislen, iz dana u dan sve više, do te mere da imam utisak da ću zadobiti povredu oka zbog brzine kojom se smenjuju slike. Ako je kadar nekada trajao u proseku pola minuta (jer u tome je suština filma, apsurdno seckanje stvarnosti) sada traje deset sekundi. I film je na ivici nestanka. Piraterija će filmu zadati konačan udarac. Bilo bi fantastično kada bi film, fudbal, tiranija, diktature, ono što nazivaju demokratijom (a čega nema svuda na svetu), i naravno katolička crkva i islam, nestali.
 
I na kraju, i čovečanstvo...

E onda bi se planeta odmorila.
 
A ko je uspeo da vas prevari?

Voleo sam  Bunjuela, jer on je jedan veliki režiser sa mog govornog područja; voleo sam Hičkoka, Viskontija.
 
Za vaša dela karakteristična je perspektiva prvog lica. Zbog toga, ali i zbog specifičnog ritma, stiče se utisak da je narator u žurbi da ispriča svoju priču.

Samo je jedan narator, u svih deset knjiga koje sam napisao, a koje se mogu nazvati romanima postoji jedan jedini narator, samo jedan glas, a taj glas govori mešavinom kolokvijalnog jezika koji se govori u Kolumbiji i književnog jezika, poštujući literarne procedure, književnu sintaksu i književni rečnik, koji ostaju u drugom planu zbog snage određenih kolokvijalnih izraza i reči. Ali u osnovi, to je jedna specifična mešavina književnog jezika i živopisnog govora karakterističnog za grad Medeljin. Onaj ko je tamo i ko odluči da se oglasi, verovatno ima potrebu da kaže mnogo toga, da uvredi mnogo ljudi, da ukaže na sramotu svuda oko sebe. Ne volim reč „osuda“ jer je to reč koja se često zloupotrebljava, ali osećam ogorčenost kada vidim šta se dešava – ono što se naziva religijom zapravo su kriminalne organizacije, ono što se naziva demokratijom zapravo su mafijaši, lopovi, političari koji se otimaju za pozicije i bore protiv svega što bi se moglo  smatrati plemenitim i dobrim kod ljudi, ono što se naziva sportom, a što više nije sport ako nije imbecilni spektakl poput fudbala... Uz sve laži hrišćanstva, uz sve sramote počinjene u ime islama, kako možemo da nastavimo da ih sledimo? Uz sav bezobrazluk državnika širom Južne Amerike, Evrope i Sjedinjenih Država, a da ne govorim o svetskim tiranima, onima iz arapskih zemalja, onima koji opstaju i onima koji će tek doći kada i kod njih stigne demokratija. Ima toliko toga, toliko nesreće i onoga što bi trebalo kritikovati, i mene zabavlja da to i radim. A možda bi trebalo da ćutim, možda bi trebalo da ćutim...
 
U književnosti XXI veka narativ je uglavnom u prvom licu.

Roman je krenuo tim putem, odustao je od onog starog. To je veoma dugo trajalo, kao i u filmu, taj sveprisutni pripovedač, to je potpuno apsurdno. Tim putem smo išli previše dugo i on ne vodi nikuda. Književnost mora neprekidno da se menja, ako želimo da opstane.
 
Šta mislite, čemu dugujemo tu promenu na perspektivu prvog lica? Da li smo, možda, napustili ideju o jedinstvu koja je dominirala u jednom trenutku?

Pa, ja pišem već trideset godina i svi moji romani napisani su iz perspektive prvog lica; to sam činio namerno, ali nisam razmišljao o tome. Danas postoji mnogo eseja na temu perspektive prvog lica, pre svega u Francuskoj.
 
Ovde, u Argentini, takođe...

Verujem. Nisam o tome mnogo razmišljao, jer nisam imao potrebu. Nikad to neću ni raditi, ne vidim šta bi mogao da bude razlog za tako nešto. Pre svega, ako bog ne postoji, kako bi moglo da dođe neko dete iz susedstva da nam ispriča o čemu razmišlja 120 osoba, da nam ukratko izloži njihove biografije, da nam kaže šta je ko rekao kao da je posao pisca da  sve to samo snimi diktafonom? Taj način je apsurdan. Ako kao čitalac prihvatite tako nešto jer želite da pobegnete od stvarnosti, onda vam je bolje da pogledate neki film, jer je film jednako bedan kao i ovaj način pisanja. Možda je to zbog nestanka boga, ili zbog naše potrebe za nekim sveznajućim bićem. U svakom slučaju, u ovom žanru naracija u prvom licu postojala je od samih začetaka književnosti na zapadu, baš kao i naracija u trećem licu. To pronalazimo već i u Homerovim epovima, u kojima na više mesta Odisej govori o tome šta mu se događalo, i ti delovi su napisani u prvom licu. Međutim, književnost je izabrala put trećeg lica. Ali ne verujem da je ova sadašnja promena u vezi sa nečim izvan književnosti. Prošlo je 2700 godina u tome, možda se to jednostavno izlizalo.
 
A šta je sa internetom i mogućnostima za pisanje koje su se zahvaljujući tome otvorile?

Pa, zadivljen sam projektima kakav je na primer Vikipedija, ogromna enciklopedija kakvu nikada ranije nismo imali, tako velika enciklopedija koju uređuju ljudi iz senke i za koje ne znamo ko su, ali to funkcioniše i to je neverovatno. Enciklopedija Britanika je sažvakana, prežvakana i prevaziđena kao i mnoge druge stvari. U njoj nema ničega sa južnoameričkog podneblja, ako biste tražili nešto iz XIX veka, ne biste pronašli ništa. Sada možete da pronađete na hiljade imena, to je čudesno.
 
Dakle, ovo kolektivno sakupljanje znanja kod vas izaziva optimizam?

Za mene je to divno, divno je to što se time eliminiše autor i što to znači kraj privatnog vlasništva nad književnim delima i knjigama, i što je to jedan novi početak – kolektivnog vlasništva. Autor neće u potpunosti nestati, ali to znači da će se njegova uloga značajno izmeniti zahvaljujući društvenim mrežama i drugim stvarima. Ja nisam na društvenim mrežama i ne znam iz prve ruke kako to funkcioniše, ali to kako se ljudi predstavljaju, što se predstavljaju kao neko drugi, što drugima stavljaju u usta nešto što nije rečeno, to su izuzetno zanimljive stvari. To je nešto potpuno drugačije. Živimo u jednoj neverovatno kompleksnoj stvarnosti, i sva nauka ovog sveta ne može da isprati sve ono što se događa. Stvarnost je postala luda i sve se odvija sumanutom brzinom. Književnost, roman predstavlja refleksiju toga. Treba samo da zabeleži ono što se dešava, ne sme da ostane ograničen na lokalne konflikte, probleme jedne zemlje ili regiona. Danas je sve otvoreno.
 
Prošlo je skoro dvadeset godina od objavljivanja romana „Bogorodica plaćenika“. Smatra se da su ova knjiga i one koje su usledile antinacionalističke, protiv ideje o naciji. Danas je u Južnoj Americi primetan preporod nacionalističkog diskursa. Da li pratite ove političke i kulturološke procese?

Pratim, i osećam ih, to se oseća u vazduhu; čim sam sleteo u Buenos Ajres utopio sam se u ovu stvarnost. Nisam razmišljao na taj način o svojim knjigama, jer ja spontano govorim o stvarima za koje smatram da su neprihvatljive, koje treba kritikovati i odbaciti, kao što je nacionalizam, jer je to nešto sramotno. Reč „otadžbina“ više ne treba da postoji, to je jedna bedna reč. To je jedna izmišljotina, zbog koje ne treba da se vraćamo u vreme Atine, Sparte i Grčke, dovoljno je da se vratimo u XIX vek kada su se vodili otadžbinski ratovi. To su parole demagoga, najbednijih ljudi koji upravljaju ovim kontinentom, koji su bedniji i od onih koji su vladali u XIX veku. Setimo se predsednika Sarmienta i uporedimo ga sa ovim predsedničićima koje imamo danas, uporedite Mitrea sa ovima danas.
 
Da li vas brine što mnogo toga politički nekorektnog ponovo postaje politički korektno?

Pa, politička korektnost je sinonim za licemerje. Ne mogu da budem politički korektan, jer to podrazumeva ne nazivati stvari pravim imenima, ne govoriti ono što mislite, lagati i u najintimnijem krugu.

Autor Lukas Merteikian
Izvor: losinrocks.com
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana tiha žena  laguna knjige Prikaz romana „Tiha žena“
12.08.2020.
Najbolja stvar vezana za knjige Ketrin Kuskon je način na koji ona od samog početka unosi život u likove. Volim to što likovi deluju „stvarno“ – bilo da su dobri ili loši. Od samog početka me je ov...
više
 iščekujući varvare etika mučenja istražena u bolnoj fabuli laguna knjige „Iščekujući varvare“ – Etika mučenja istražena u bolnoj fabuli
12.08.2020.
Radnja ove knjige počinje da se odvija u neimenovanom carstvu. Stari sudija provodi dane rešavajući male slučajeve u pograničnom delu carstva, a noći provodi promatrajući zvezde na širokim poljima....
više
razgovor o knjizi pre vremena čuda  laguna knjige Razgovor o knjizi „Pre vremena čuda“
12.08.2020.
Snimak tribine Pravo na slobodu mišljenja povodom knjige priča domaćih autora, inspirisanih Pekićevim stvaralaštvom „Pre vremena čuda“ premijerno će biti prikazan na FB kanalu UK Stari ...
više
prikaz romana sveće gore do kraja alhemičar u izgnanstvu laguna knjige Prikaz romana „Sveće gore do kraja“ – Alhemičar u izgnanstvu
12.08.2020.
„Svetu ne treba mađarska književnost“, napisao je Šandor Marai u svom dnevniku 1949. godine. Mnogi su ga smatrali najboljim piscem proze na mađarskom jeziku, a bio je u izgnanstvu, u Italiji. „Kod kuć...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.