VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju: Mario Liguori – Pisac treba da piše svoju priču

Pre izvesnog vremena literarnu javnost obradovala je pojava nove zbirke priča pisca kojeg, zbog činjenice da uspešno stvara na nematernjem, srpskom jeziku, možemo označiti neoborivim čudom. Upravo izlazak "Prve Ljubavi" predstavlja povod da o raznovrsnim temama ( putovanja, predstave o Napulju i Italiji, literarni podsticaji, spisateljska praksa...), razgovaramo sa Marijom Liguorijem, piscem, stranim lektorom, profesorom na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu i strastvenim putnikom.

U priči „Omiljeni grad“ glavni junak Alesio sanja o putovanjima najpre čitajući Vernov Put oko sveta za osamdeset dana, a onda i posmatrajući geografske karte u atlasu. Nakon napuštanja rodne Akvarose, uviđa da „su svi ljudi putnici jer se čovek rodio da bi išao. Samo neki ostaju u zavičaju, gde žive kao ljudi koji, prema Svetom Avgustinu, ’u knjizi života čitaju samo jednu stranu.’“ Navedeni citat poseduje autoreferencijalnu vrednost: figura putnika i motiv putovanja predstavljaju ključne odrednice ne samo ove priče i zbirke Prva ljubav, nego i Vašeg života načelno. Putovanje za Vas predstavlja prirodnu potrebu...

Vaše pitanje mi pričinjava posebnu radost i pruža jedinstvenu priliku za objašnjenje: Alesio je maska iz mog grada, svojevrsni Pulćinela, maska komedije de l'arte sa izrazitom ambivalentnošću. Za Alesija je akcija pre svega unutrašnja borba, kontemplacija koja razara, guši, stvara nemir. Imajući u vidu ove informacije o Alesiju, priča „Omiljeni grad‟ poprima sasvim novi smisao.

U našem svetu većina voli da putuje. Putovanje je u XX veku postalo statussymbol, ali postoji velika razlika između putnika i turiste. U mom slučaju se putovanje odražava u književnosti jer me tihi nemir tera na pokret i ne nestaje ni nakon povratka. Počeo sam da pišem kao autor putopisa, ali moji tekstovi su od samog početka naginjali ka priči. Lakše mi je pisati imajući u vidu jasna referentna mesta, jer volim prirodu ovog sveta: doživljavam zalazak sunca na Eresundu, liniju horizonta iza ostrva Kapri i dubinu Tirenskog mora kao uzbuđenja bez mere.

Nisu li, pored neospornog spisateljskog dara, upravo Vaša putovanja i ta za putnika svojstvena radoznalost i smisao za zapažanje karakterističnih pojedinosti, doprineli tome da Vaše pripovedanje budete živopisno, sa izrazitim osećajem za detalj?

Jasno je da smisao za zapažanje karakterističnih pojedinosti, kao i sve što proizilazi iz autobiografskog i putničkog, čini jedan deo moje skromne književnosti. Teško je analizirati sebe, ali ako baš moram, čini mi se da me karakteriše „kreativno shvatanje sveta‟, jer pisati za mene znači – stvarati. Zato držim da je Čehov bio genijalac neprikosnoven, kadar da o bilo kom predmetu i događaju stvori priču. Ako je priča unapred napisana/ispričana, čemu čin pisanja?

Izvanrednu priču „Zabranjeno voće“ moguće je označiti lucidnim sociološkim traktatom o divergentnostima između čoveka nastanjenog na severu Evrope i Južnog Evropljanina. U čemu se najočitije ogledaju te razlike?

Priča „Zabranjeno voće‟ nastala je spontano u toku imagološkog istraživanja o stereotipima i predrasudama. Kao što se veliki Eduardo de Filipo (koga spominje i Crnjanski u Hiperborejcima) odmarao pišući pesme između dve predstave, tako sam ja tražio spas u radikalizaciji stereotipa, predrasuda i njihovih efekata. Sa visine bregova koji se, kao zaštita, nalaze iza mog tirenskog gradića, zeleno biće, u našem slučaju dete, posmatra mediteranski predeo dobijajući sijaset primarnih slika, koje su samo delimično racionalne. Reč je o bezazlenom shvatanju sveta, o tabuli rasi po kojoj čula ostavljaju prve impresije, pojednostavljene, površne ali i zahvalne ukoliko se stereotipi aktiviraju, što bi rekao Klaus Rot, kao „održavanje higijene našeg mozga‟.

Verujem da je empirijsko iskustvo glavni životni događaj. Teorija je opasna, pogotovo za naučnika kome nauka u određenom trenutku može da škodi. Proveo sam nekoliko godina u Skandinaviji, u podneblju okrenutom ka budućnosti, gde sam imao prilike da se uverim u specifičnosti nordijskog tipa ljudi. Sever je zaista sve što mi nismo. Teško je reći u čemu se razlike najočitije mogu ogledati. „Zabranjeno voće‟ služi kao „kratak uvod‟ u razlike između Severa i Juga: od ljubavi do smrti, zastupljeni su različiti segmenti.



Da li ipak postoje tačke podudaranja, izvesne, figurativno rečeno, izohipse i izobate javnog i privatnog života severnog i južnog čoveka?

Sa stanovišta suštine naše egzistencije, sve je isto. Ma gde živeli, mi smo tragična bića, ne znamo odakle smo došli i kuda idemo. Međutim, naši putevi su drukčiji zbog okruženja. Primera radi, ja sam rođen ispred Vezuva, čija destruktivna snaga prevazilazi ljudska očekivanja; u mojoj pokrajini je zemljotres iz 1980. godine odneo tri hiljade života, a klizište iz 1998. godine 137 samo u mom gradu. Proveo sam dve godine u Skaniji, na samom jugu Švedske, gde je priroda mnogo mirnija, bez obzira na mitove o severnim olujama. Priroda koja nas okružuje određuje naš način života. Drugi primer je prenaseljenost Kampanije, veliki izvor nemira za našeg čoveka. Naime, smatram da je moj jug dramatičniji, ekstremniji, pun nasilja. Opasnije je živeti tamo, ali on ipak nije manje lep, što potvrđuje sliku o podneblju koje vrvi od protivrečnosti.

Pored Italije, Švedske i Irske, Vojvodina i Novi Sad figuriraju kao podjednako značajni i inspirativni prostori za Vaše stvaralačko biće. U priči „Tragovi rodnog grada“ sa rafiniranom osećajnošću i bez ikakve idealizacije oblikujete sliku Novog Sada kao ženskog grada, širokog i plemenitog po sunčanom danu, engleski sivog i mističnog u kišnim razdobljima. Koje to osobine Novosađana i novosadskog ambijenta Vam najviše prijaju? Šta bi, s druge strane, trebalo menjati?

Nakon apoteoze Novog Sada iz priče koju ste spomenuli, teško mi je pronaći još jednu definiciju tog grada i ljudi u njemu. Kao što se duša prema Platonu seća iskustava iz prethodnog života, tako je Novosađanin sačuvao gospodsko držanje, specifičnu plemenitost čiji su koreni možda u Habzburškoj monarhiji. Ovome treba dodati svest o ulozi drugog srpskog grada po veličini, gde se nalaze sedišta važnih institucija poput Matice srpske, te dinamičan univerzitet, Dunav, tvrđava itd.

Ne treba biti iz Srbije da bi se reklo šta treba promeniti: nikako nisam zadovoljan političkim rezultatima u vašim krajevima. Namerno sam preskočio kvazinaučne radnike i supkulturne „intelektualce‟ koji drže banku. Intelektualac mora da se uzdigne iznad niskih strasti učmale palanačke sredine.

Stiče se utisak da nijedna zemlja i narod kod stranaca ne pobuđuju toliko raznoraznih asocijacija (pica, citrusi, fudbal, vespa, umetnost, mafija, moda, kult žene, majke osobito...) i predubeđenja (žovijalni hedonisti, izraziti šarmeri i nezasiti ljubavnici) kao što je to slučaj sa Italijom i Italijanima...

Italija je toliko učinila za evropsko čovečanstvo da se svaki Evropljanin, pa i Srbin, pomalo oseća kao Italijan. Meni je čast što dolazim iz zemlje Galileja i Dantea, ali kao intelektualac naše epohe svestan sam i uzaludnih pokušaja glorifikacije italijanske sredine tamo odakle sam došao. Imam teži i plemenitiji zadatak: da ostanem čvrst i dostojanstven u svom integritetu, da ukazujem na probleme i nepravde (pogotovo na odgovornosti naših bahatih vlasti), da lepotu učinim važnom.



U svojoj doktorskoj disertaciji bavili ste se imagološkom temom, slikom Napulja u srpskim putopisima od 1851. godine do 1951. godine. Do kakvih zanimljivih uvida su dovela Vaša istraživačka pregnuća? Na koji način su srpski pisci svedočili o Italiji i Napulju?

Pet godina sam se bavio doktorskom disertacijom i mogu Vam reći da sam naučio koliko je Napulj važan u kulturnoj istoriji Evrope. Postoji epohalna veza između Srbije i napuljskog kraja, naročito između vojvođanskih Srba i Napulja, o kojoj svedoče dela mnogih putopisaca. Napulj je značajan grad u istoriji srpske književnosti i zasigurno najvažniji u istoriji srpskih putopisa prevashodno zbog Pisama iz Italije Ljubomira Nenadovića i njegovog, sada već legendarnog, susreta s Njegošem. Priznaću da mi je srce puno zbog toga, jer sam kao pouzdan svedok italijanistike svoj život pozajmio srpsko-napolitanskim vezama.

Stvarati, i to vrlo uspešno, na nematernjem jeziku zahtevan je i svake pohvale vredan poduhvat. Šta Vas je podstaklo na ovakvo putovanje? Uspeva li srpski jezik da isprati i iskaže misli i potrese Vašeg unutrašnjeg života?

Kod mene se još od ranog detinjstva pojavila potreba da budem svoj. U životu je normalno imati idole, ali najvažnija ljudska crta od nastanka modernog doba jeste originalnost. Pisac treba da piše svoju priču. Važno je da ima u vidu tradiciju, ali on ima i obavezu da doda nešto posebno što će ga učiniti prepozatljivim. Ja stvaram na srpskom jeziku, sa kojim se svakoga dana svađam i mirim. Obožavam ga i svašta mu zameram, priznajem njegovu superiornost, kradem mu pokoju nepoznatu reč ako mi se učini da drema. Pošto me iskrenost tera na izbegavanje lažne skromnosti, otvoreno ću Vam reći da je moja pojava u srpskoj književnosti, bez obzira na kvalitet moga pisanja, originalna, samo moja. I to je čudo neoborivo.

Činjenica da junak iz Vaše priče „Damijano“ u osobama iz svog života prepoznaje obrise pojedinih književnih junaka potvrđuje tezu o tome da stvarnost neretko oponaša književnost, koja, na taj način, naš život čini intenzivnijim i smislenijim. Koja dela i pisci su Vama pomogli da snažnije, prisnije osetite i razumete svet?

Moje književno uporište čini kombinacija univerzalnog i lokalnog, stranog i domaćeg. Vergilije i Dante, Foskolo i Šaša, Rea i Mastrijani, Džojs i Vern... Kasnije sam otkrio srpske pisce, jer do kraja 2001. nisam znao ni da kažem „zdravo‟ na ovom jeziku. Danas čitam na pet jezika bez pomoći rečnika, što je posebna privilegija i radost. Književnost nam kao izvor emocija pomaže u životu. Pruža alternativu kako bismo stvari sagledali iz drugog ugla. Međutim, čovek sve ume da pokvari, pa čak i književnost, ako biva institucionalizovana i kontrolisana, gubi svaku magiju i smisao, kao ptica bez krila.

Autor: Violeta Mitrović
Izvor: Novi Polis


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
24.08.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29 avgusta laguna knjige Edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29. avgusta
23.08.2019.
Za mališane koji tek počinju da otkrivaju svet edukativne i zabavne knjige za decu „Objasni mi… Zašto puž nema noge?“ i „Objasni mi… Zašto krava daje mleko?“ odličan su izbor.   Reč je o il...
više
uroš petrović uvek čitam po četiri knjige uporedo video  laguna knjige Uroš Petrović: Uvek čitam po četiri knjige uporedo [video]
23.08.2019.
Tokom junskog izdanja Noći knjige, pitali smo naše pisce kako čitaju: da li knjige njih nalaze, ili oni nalaze knjige koje bi čitali. Dobili smo vrlo zanimljive i inspirativne odgovore. Koliko i šta č...
više
intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu istanbulska lala iskendera pale laguna knjige Intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu „Istanbulska lala“ Iskendera Pale
23.08.2019.
Roman „Istanbulska lala“ Iskendera Pale vraća čitaoca u XVII vek u Otomansko carstvo i spaja misteriozno ubistvo u eri lala sa istorijskim događajima i folklorom iz tog perioda.   Nakon šest hi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.