VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju - Jelica Greganović: Svaki osmeh je malo junaštvo

Sve knjige živahne, vedre, pametne, radoznale Jelice Greganović mogle su da se zovu, kao i poslednja knjiga, "Ljubav i druge sitnice", jer je u njima mnogo ljubavi prema svima i svemu, prema životu u svim njegovim pojavnim oblicima. Njene priče o svakodnevici su veoma lične, izviru iz proživljenih iskustava, "posute" su humorom, pa se lako, na najbrži i najjednostavniji način povezuju sa čitaocima.

"Svet se vrti oko ljubavi, mada bi verovatno bilo tačnije reći da ljubav vrti svet. I veliki i mali, jaki i slabi, lepi i ružni, bogati i siromašni, poznati i oni kojih se i dalja rodbina jedva seti, dočekaće trenutak kada će procvileti kao halapljivi miš u mraku, spremni da daju sve što imaju ili što nikada ni imati neće samo zato da onaj izabrani, onaj jedan jedini uzvrati ljubav istom merom. Ili mrvom koja je ponekad dovoljna, makar kao nada da će iz nje nići očekivani odgovor", kaže Jelica.

Novinarstvom je počela da se bavi pre 30 godina na početku studija prava u omladinskoj radio-emisiji "Ritam srca". Jedan je od osnivača Radija B92 i prva urednica njegove informativne redakcije, danas živi u Sloveniji, gde radi kao dopisnica te medijske kuće. Spada među najpopularnije i najomiljenije blogere VIP B92, gde je i počela da piše svoje priče.

Zahvaljujući komentarima mnogobrojnih čitalaca, usudila se da ih objedini u knjigu. Tako je nastala prva zbirka pod imenom "Priči nikad kraja" (zajedno s Goricom Nešović), a kasnije nastavlja samostalno da objavljuje ("Samo da ti kažem", "Od reči do reči", "Iznad sedmog neba", "Ljubav i druge sitnice"). Sva njena dela imaju i po nekoliko reizdanja. Udata je, ima troje dece i promenljivi broj kućnih ljubimaca; svi su oni junaci njenih priča koji žive pod pretnjom: "Ko ne bude dobar, završiće u knjizi!"

Život neponovljivim čudom čine baš male stvari: koje su Vama najvažnije?

"Jedna mudra misao kaže: 'Mi nismo kap u okeanu, mi smo okean u kapi', mi smo milijarde kapi u kapi našeg života. Naši životi su milijarde sitnica koje najčešće ne primećujemo, trudeći se da vidimo i dočekamo velike stvari, zaboravljajući da se sve veliko sastoji od malog. Nema nijednog čuda, a ponajmanje čuda života koje nije sastavljeno od naizglednih sitnica. Ja nemam omiljene sitnice, svaka ima priliku da mi privuče pažnju i bude sasvim posebna. 

Ponekad imam osećaj da živim u svetu zaglušujuće muzike, zvukova sitnica koje se vrte oko mene. Verovatno je najbolja ilustracija ako vam kažem da umem da skijam - ali ne volim. Zato što se na skijama suviše brzo prolazi pored toliko toga pored čega bih htela da zastanem i pogledam.

Moj muž kaže da je zbog toga skijanje suviše opasan sport za mene, jer stalno okrećem glavu unazad pokušavajući da vidim sve što mi je brzinom promaklo, od snegom sasvim posebno ukrašenog žbuna, preko ledenih šara, do cvetastih tragova u snegu ili plavetnila u koje prelazi belina zime. Zato zimi svi oko mene skijaju, a ja lepo, polako, peške tumaram naokolo, trudeći se da vidim sve što drugima nije važno. Zato se čini tako teškim naći sreću, jer se ona sastoji od sitnica, 'koje život znače'. Sreću ne možete da vidite ako protrčite pored nje i ne osvrnete se, ona počinje u činjenici da smo živi i da sve cveta u nebrojenim sitnicama od kojih je naše postojanje sačinjeno."

Kako gledate na činjenicu da mnogi pokušavaju da postanu blogeri iz potrebe da sa drugima podele svoja razmišljanja i iskustva?

"U tome ne vidim ništa novo što do sada nije viđeno kroz istoriju. Ljudi su oduvek imali potrebu da budu primećeni, da za sobom ostave trag. Od crtanja po zidovima pećina, preko pisanja po ogradama, zidovima, papiru... Ono što je novo je internet, koji je omogućio vidljivost kakva do sada nije postojala. Naravno, pod uslovom da imate internet, u suprotnom morate da nastavite da pišete po tarabama.

Kroz istoriju su pisali svi koji su bili pismeni i verovali da imaju nešto da kažu što bi druge zanimalo ili bi ispričalo priču o njima samima. Blog je lični dnevnik. Ljudi vekovima pišu dnevnike, jedino što nisu bili te sreće da može da ih pročita toliko ljudi koliko njih danas može da pročita nečiji blog. Otkada postoji čovek, postoji i njegov trud da uči, a uči se kroz iskustvo, svoje i tuđe. Bajke su, recimo, pričanje iskustava pomoću nesputane mašte. Narodne priče i legende su priče namenjene prenošenju iskustava.

Današnji blogeri rade ono što su silne generacije ljudskog roda radile - pričaju priče o svom gledanju na svet. Danas je jedina barijera jezik, jer sve ostale polako padaju, geografija postaje sve relativnija pojava zahvaljujući internetu. Zbog toga vašu priču može, konačno, da pročita i neko sa tačke na kraju sveta koju jedva možete da nađete na karti. Tako se ljudi upoznaju, razmišljaju, pričaju, saznaju jedni za druge, a što više znamo jedni o drugima, to je manje mesta za predrasude. Ljudi koji pišu i ljudi koji čitaju su obično mnogo manji problem od onih koji se ovim disciplinama ne bave."

Rođena je u Kragujevcu, u kome nikada nije živela jer se porodica mnogo selila, ali su i roditelji njene majke i njenog oca iz sela u okolini Kragujevca. Zbog toga se njeno detinjstvo odvijalo mahom kod baka i deda u tim selima, za šta je posebno zahvalna ocu koji se trudio da kod nje izgradi odnos poštovanja prema selu i seljacima. "To su tvoji preci, tvoji rođaci i tvoji geni. Seljaci nisu samo ljudi koje vidiš na pijaci, seljaci žive u selima, tamo odakle si i ti poreklom", govorio je i slao je babama, prababama, strinama, tetkama, stričevima na gostovanja i zbližavanja sa selom.

"Mi smo živeli u gradovima pa se bojao da se ne odrodim. I uspelo mu je da u meni sačuva poreklo kog se ne treba stideti, i ljubav prema selu. Dan danas, uz sva seljenja i putovanja, život razbacan po geografiji našeg, politički korektno rečeno, regiona, ja i dalje lovim prilike da odem u selo u kome sam rasla. Da sednem sa rođacima i da na rasklimanoj stolici, prekrivenoj nečim mekanim za mene iz grada došloj, saslušam ko se rodio, udao, oženio, umro, šta je rodilo, a šta ni cvetalo nije.

Zbog toga je selo neotuđivi deo mojih sećanja, a mi smo ono čega se sećamo. Zato su moje priče često smeštene u to selo, u ta sećanja kao neodvojivi deo mene. Uz selo su u mom životu sasvim posebnu ulogu igrali rudari. Moj otac je radio kao inženjer u rudnicima, zbog toga smo se stalno selili od rudnika do rudnika, moje detinjstvo se vrtelo po rudarskim kolonijama, uz posebnu želju mog oca da naučim da cenim one koji najteže zarađuju svoj hleb - rudare. Sećanja su moja porodica i ono što me je gradilo u ono šta sam danas. Uz čitanje koje je najveći deo mene, koje me čini onim što sam. I uvek kada to kažem, setim se mog dragog, pokojnog prijatelja, pesnika Vujice Rešin Tucića koji mi je jednom rekao: 'Nije teško pisati, teško je čitati'. Jer bez čitanja nema pisanja."

Kažete da je kada ste počeli da radite na radiju nestalo sve drugo što nije bilo radio. Gde mu je danas, u vremenu dominacije televizije i interneta mesto u vašem srcu?

"Radio je bio i ostao moja prva ljubav. Verujem da u njoj nisam usamljena, jer kažu da su oni koji su okusili rad na radiju postali ceo život zavisni od njega, i ma šta kasnije radili od radija nikada nisu mogli sasvim da se odvoje. To je ono što i ja osećam. Televizija me nikada nije preterano zanimala, verovatno zbog toga što 'slikanje' ne volim, slikam se samo kad moram. Ali sam radila i za druge medije, od novina do internet medija. Ipak, radio je ostao tamo gde je uvek i bio, na prvom mestu u mom radu. Doduše, poslednjih godina mi sve manje vremena ostaje za radio, zbog toga što mi je uspelo da od hobija sebi napravim dodatni posao. Ali to još uvek ne znači da sam radio zaboravila, uvek je tu negde, čim me pozove, ja se postrojim, nikad ga ne odbijam."

Budući da ste nesebično darivani smislom za humor, stiče se utisak da Vam je to lako, ali svi koji se ozbiljno i profesionalno bave humorom znaju da nije tako, da nije slučajno što je dar za proizvodnju humora jedna od najređih i najplemenitijih ljudskih disciplina?

"Hvala Vam, volim kad mi neko pomazi ego. Humor je jedna od 'sitnica' koje život lepšim čine. 'Humor je mentalna higijena', rekao je veliki pisac, Borislav Pekić. U ovoj misli je sažeto prilično toga o humoru koji nikada nije bio dovoljno cenjena disciplina, iako je zaista čistač naših duša i umova. Biti duhovit nije tako lako kao što na prvi pogled izgleda, jer pre svega treba ispuniti ono osnovno, ono na čemu se reč 'duhovitost' temelji - treba imati duha. Bez duha nema duhovitosti, nema humora. To je način gledanja i predstavljanja sveta, koji u sebi sadrži kritičku sliku sposobnu da izazove smeh.

A nasmejati ljude je teže nego što se na prvi pogled čini. Beskrajno duhoviti pisac, Efraim Kišon je rekao da humorističari postaju pisci tek kada umru. Do tada ih svi tretiraju kao neozbiljne pisce. Srpska književnost se ponosi svojim humorističarima, pre svega, piscima koji su maestralno demonstrirali duhovitost u literaturi, Nušićem, Sremcem, Domanovićem... A danas se, osim Duška Kovačevića, malo ko bavi makar i pokušajem da bude humorističar. Verovatno zato da ne bi odmah u početku dobio etiketu lakog i neozbiljnog pisca."

Lako ćemo se složiti oko činjenice da je život težak, slažete li se da je mali heroizam i viši stepen mudrosti shvatiti da se većini stvari čovek može smejati jer je to u suštini stoički odnos prema životu?

"Neko je mudro rekao: 'Mašta nam služi da budemo ono što nismo, a humor da podnesemo ono što jesmo'. Humor, pre svega podrazumeva samokritiku, tek kada imate snage da se podsmehnete sebi imate kredibiliteta da to radite i na tuđ račun. Najteže je nasmejati se sebi i kada vam to uspe, možete kroz oči humora da gledate i svet oko sebe. Humor oslobađa um, skida sa njega spone vremenske vezanosti, pomera granice prostora i vremena, i time nam pomaže da lakše preživimo i one stvari koje bi nam inače teško pale. Pred njim se strah povlači, a kada nema straha sve je mnogo lakše. Zbog toga je svaki osmeh malo junaštvo, svaka šala je zapravo način da pokažemo da se ne bojimo, da smo spremni da izdržimo i da se opet nasmejemo.

Zato humor jeste vrsta stoicizma, i mudrost da se vidi dalje od trenutka u kome smo. Humor je mesto gde mogu da se sretnu, opstanu i udruže prošlost, sadašnjost i budućnost, jer i te međe ignoriše - on je ozbiljna i opasna vrsta ljudskog stvaralaštva. Ma kako na mah izgledao bezazlen i nejak, on pronalazi pukotine u sistemu onda kada sve drugo stane. Ne jednom, kroz istoriju, kada su raznorazni režimi i institucije kratili slobodu reči, sve drugo sem humora je bivalo zaustavljeno. Humor je i tada uspevao da se probije, bio je način da se ipak kaže ono što je zabranjeno.

Knjiga Umberta Eka 'Ime ruže', jeste jedna od najboljih slika toga kako su humor i smeh zapravo pretnja onima koji se bave uskraćivanjem sloboda. Zato što smeh potire strah, a bez straha nema načina da nekoga držite pod svojom paskom i da mu uskraćujete neku od sloboda. Smeh je oličenje slobode, a duhovitost slika slobodnog uma."
 
Duhovit čovek može biti u opasnosti da se od njega stalno očekuje da zasmejava druge; kako se nosite s prećutnom ili otvorenom željom ljudi da dobiju svoju dozu veselja?

"Tačno tako... Ljudi vole da se smeju, vole da ih neko nasmeje. Često mi se dešava da mi čitaoci šalju mejlove ili mi se javljaju preko društvenih medija, podsećajući me da je vreme da napišem novu priču ili objavim novu knjigu, da su one dosadašnje već više puta pročitali, pa iako ih svaki put iznova nasmeju, ipak bi voleli da ih obradujem novom dozom smeha. Pored toga se trude i da mi šalju poruke i pisma napisana najduhovitije što mogu, trudeći se da prate moj način upražnjavanja humora. I to je lepo. Jeste da humor ne priznaje obaveze, ali je lepo kada znate da neko čeka da ga nasmejete i veruje da će vam to uspeti.

Ali isto tako, ti čitaoci tačno osete kada se u meni humor skoro povuče, obično pred nekom nepravdom. Tada u meni proradi ona Ničeova očajnička i nemoćna ljutnja, i čitaoci znaju da tada od mene mogu da očekuju samo crnu stranu humora koja služi tome da uzvrati udarac, da zaboli. Ipak, i tada mi je humor način da se izborim sa besom. Sasvim nesvesno tada koristim humor, pojačavajući njime oštricu ljutih reči. I to je, zapravo, primer za to da ta disciplina uopšte nije ni naivna, ni laka pojava. Često je samo humor sposoban da dâ pravu ili dodatnu težinu rečima. Ali, jeste jako lepo osećanje kada znate da ste nekome ulepšali makar dan, ako ne i više od toga. I kada ljudi od vas očekuju da im svet učinite boljim i prihvatljivijim. Kada vas pamte po slatkom smehu."

Šta Vas može da nasmeje?

"Mene nije lako nasmejati. Humor je zapravo igra iznenađenja. Ono što vas nasmeje je neočekivani zaplet, rasplet, reč koju niste očekivali, čak i puka konstrukcija rečenice može da izazove smeh, pojave koje niste mogli ni da naslutite, likovi kojima tu nije mesto...To je ono što i mene nasmeje, jedino što vam je to kao da ste bauk, pa pred vas iskoči drugi bauk i vikne: "Bu!". Naravno da vas neće uplašiti, ali ako je umesto u beli stolnjak obučen u heklanu zavesu iz devojačkog miraza, možete da se uplašite. Za njegovo mentalno zdravlje. Jedan od pisaca koji uvek može da računa na moj smeh je Teri Pračet. Njegov asocijativni humor je nešto najlepše što mi se dešava otkako je počeo da piše."

Često pominjete Najbolju Drugaricu (Gorica Nešović) koju pišete velikim početnim slovima. Verujete li u žensku solidarnost ili mislite da smo pre svega rivalke koje su razvile brojne taktike da bi opstale u svetu muškaraca?

"Gorica i ja se družimo još od gimnazije, doakale smo vremenu i prostoru, dokazale da je geografija samo relativna pojava. A velika slova njene titule Najbolje Drugarice su zapravo ono što je čini likom u mojim pričama i knjigama. Svi moji likovi se po tome prepoznaju, po velikim početnim slovima reči koje ih opisuju, to su im imena kojim ih je učinio gore pomenuti avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić, prvi urednik mojih priča. A što se ženske konkurencije tiče, nju jeste Majka Priroda kao među svim istopolnim vrstama napravila, ali je ugradila i osigurač društvenosti zarad lakšeg opstanka. Upravo društvenost i opstanak jesu ono što žene udružuje i čini saveznicama u svetu koji vode muškarci."

Greške, padovi, konfuzije, krize, gubici, rastanci, bolesti, smrti... Čime se hrabrite u teškim trenucima?

"Time da sve bude i prođe, da sve mora da ima i senku, ali da velikim delom zavisi od nas kolika je ona i koliko tamna. Naravno da ima stvari koje su van naših moći, ali i tada nam ostaje mogućnost izbora. Imati izbor je ohrabrenje samo po sebi, čak i onda kada svoje izbore vršimo podsvesno, ne primećujući, ali osećajući da uvek negde postoji neki izlaz iz lošeg."

Koje su najvažnije poruke koje ste, dok su odrastali prenosili svojoj deci?

"Da se ne stide da pokazuju ljubav, da se usude da budu drugačiji i da svoju moguću drugačijost uvek brane, da sloboda jedne osobe seže samo do slobode nekog drugog, da se ne kriju kada plaču i da suze nisu sramota za muškarce. Da je obrazovanje i stalno učenje najviše što mogu da steknu u životu."

Autor: Radmila Jovović
Izvor: Sensa


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
triler kao metafora današnjeg društva ubisvet siniše soćanina u prodaji od 19 septembra laguna knjige Triler kao metafora današnjeg društva – „Ubisvet“ Siniše Soćanina u prodaji od 19. septembra
17.09.2019.
„Ubisvet“ Siniše Soćanina je prvi roman u novoj Laguninoj ediciji „Eklipsa“ koja obuhvata domaće romane o onome što izlazi iz tame na svetlo, o stanju pomračenja, o istini koja izmiče iluzijama. Počin...
više
orhideja u svojoj punoj lepoti uz kupljenu knjigu kradljivac orhideja dobijate poklon laguna knjige Orhideja u svojoj punoj lepoti – uz kupljenu knjigu „Kradljivac orhideja“ dobijate poklon
17.09.2019.
Izdavačka kuća Laguna pripremila je još jednu lepu akciju koja počinje 20. septembra u svim knjižarama Delfi. Uz kupovinu knjige „Kradljivac orhideja“ na poklon dobijate proizvod kompanije Henkel – Me...
više
majstori i učenici laguna knjige Majstori i učenici
17.09.2019.
„Dalekovido, mada psihološki sasvim predvidljivo, učenik će povesti nepoštednu i dugotrajnu borbu protiv Majstora, služeći se spletkama i klevetama kojima je pokazao da nije lišen baš svakog dara“, ka...
više
magična priča o ranjenoj prirodi malo zeleno drvo seline lovren u prodaji od 20 septembra laguna knjige Magična priča o ranjenoj prirodi – „Malo zeleno drvo“ Seline Lovren u prodaji od 20. septembra
17.09.2019.
Knjiga „Malo zeleno drvo“ Seline Lovren bajkolika je i veoma uzbudljiva priča za sve koji veruju da čuda prirode ne mogu da se dogode bez naše pomoći.   Jedne olujne noći neobična vila dolazi n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.