VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju - Ivan Ivačković: Ljudska istorija je istorija nasilja i beščašća

Ivan Ivačković čitalačkoj publici je poznat kao majtor publicistike. Ovenčan je priznanjem „Desimir Tošić“ za bestseler pod nazivom „Kako smo propevali“, a takođe je i autor zbirke eseja „Pisma iz Tajnog grada“, biografskih knjiga „Umetnost pobune“, „Obe strane jastuka“ i „Priznanja pop pevačice“, kao i pesničke zbirke „Crvena mapa“. Potpisao je više od dve hiljade tekstova u najrelevantnijim listovima Srbije i bivše Jugoslavije, a nedavno je objavio svoj prvi roman – „Bezverje“ (Laguna, 2016).

Ova „pripovest o nerazumu, milosrđu i posledicama“, kako stoji u podnaslovu Ivačkovićeve nove knjige, ironična je i zapitana priča o dobru i zlu. O njihovom večitom sukobu i njihovom neraskidivom savezu. I, kao i svaka prava knjiga, ni ova ne nudi odgovore, već pre svega postavlja pitanja.

Svoj prvi roman „Bezverje“ započinjete citatom Džona Miltona, a završavate ga odeljkom „imena i pojmovi“ u kome naizgled nudite ključ za čitanje, ali pre svega, nekoliko novih zagonetki?

- U pravu ste, taj poslednji deo knjige u isti mah je, bar za radoznalog čitaoca, dešifrovanje prethodnih i izvor novih zagonetki. Znate, meni je bilo važno da napišem neobičnu knjigu, pre svega neobičnu u strukturi. Otud se, recimo, u „Bezverju“ tek na kraju otkrivaju imena i identiteti junaka. Radoznao čitalac neće, međutim, tu stati nego će ga, naprotiv, kraj romana podstaći na početak raznovrsnih istraživanja i pretraga.

Univerzalnost i neizbežnost zla neke su od osnovnih ideja vaše knjige. Podržava ih sama struktura dela, ali i naslovnica na kojoj se nalazi Karavađova „Nevera Svetog Tome“. Jeste li unapred osmislili ove detalje ili su se na neki način nametnuli dok je knjiga nastajala?

- Ništa nisam zamislio unapred. Nisam ja vodio rukopis, nego je on vodio mene. Živeo je u nekoliko oblika, presvlačio košuljice kao zmija, gojio se i mršavio, a ja sam ga samo pratio. Najzad se konsolidovao na stotinak strana zgusnutih ideja, stavova, polemika, osećanja i, naravno, događaja, među kojima je meni najdraži onaj u kojem jedan sveštenik na trgu ispred crkve spasava ženu koju rulja, ubeđena da je reč o veštici, hoće da linčuje. I ideja o naslovnici nekoliko puta se menjala. Na kraju, tu je dospeo Karavađo, o čijoj slici „Nevera Svetog Tome“ – meni inače oduvek posebno važnoj – postoji i mala priča u poslednjem delu „Bezverja“.

Čini se da ste se pridržavali ideje o odbrani sopstvenih likova. Kakve unutrašnje borbe čovek uopšte proživljava kada pokušava da verno odbrani đavola?

- To je odlično i važno pitanje. Đavo je glavni junak „Bezverja“, mada knjiga govori o tragičnoj sudbini jednog opskurnog italijanskog pesnika iz osamnaestog veka, pesnika koji je završio kao čovek pomračenog uma, opsednut – a možda i zaposednut – Nečastivim. Đavo, na nekoliko mesta u knjizi, izjednačava činjenje zla – doduše ne svakog – sa ljudskom slobodom. Kao čoveku koji veruje u Boga i prezire zlo, nije mi bilo lako da napišem takvu stvar. Još teže mi je bilo da takav stav učinim ubedljivim, tim pre što ga je istovremeno trebalo učiniti i burlesknim. Ali to je bio i izazov, jer mnogo je teže prkositi sebi nego unositi u rukopis ono što i inače mislite i do čega držite. Tako da je, sve u svemu, moj osećaj dvostruk. S jedne strane, uživao sam u literarnom izazovu. S druge, osećao sam onu vrstu nelagode koju je imao Pekić kada je napisao „Vreme čuda“.

Đavo u „Bezverju“ tvrdi da su ljudi potrošili vekove da bi kroz ozbiljne razgovore iskomplikovali jednostavne stvari, na prvom mestu sreću i slobodu. Slažete li se ovde sa svojim junakom? Je li to jedan od razloga zbog kojih bi ljudi, kako vaš junak kaže, trebalo da se boje trajanja sveta?

- I mogu da se složim sa time i ne. Nažalost, nesumnjivo je da su mnoge učene – odnosno, da budemo precizni, kvaziučene – rasprave više zamaglile pojmove sreće i slobode nego što su ih objasnile. Ja imam pedeset i kusur godina, i osećam potrebu da se neke stvari izbistre i jasnije odele. Izgubio sam interesovanje za otmenost patnje, interesovanje koje je karakteristično za mlade ljude. Isto tako, kako godine prolaze, sreću tražim u sve jednostavnijim i manjim stvarima. Ali je i tačno da je potrebno mnogo promišljanja da bi se koliko-toliko otkrio smisao sreće i slobode. Neophodno je da čovek obiđe pun krug i upozna mnogo toga, uključujući i patnju, da bi shvatio jednostavnu istinu da sreća leži u malim stvarima. A zašto bi ljudi, kako Lucifer u „Bezverju“ kaže, trebalo da se boje trajanja sveta? Pod „svetom“ se tu podrazumeva ljudska vrsta, ovakva kakva je: često glupava, pogana, sklona zlu i nasilju. Ljudi bi, dakle, trebalo da se boje sopstvenog trajanja, jer dok je njih biće i zla. Sve dok sami sebe ne unište, čime će, da se ne lažemo, ovu planetu učiniti lepšim i podnošljivijim mestom.

Jedno od pitanja koje đavo iz vašeg romana postavlja je i da li prepuštanje zlu predstavlja najdublji stepen čovekovog očaja ili najvišu tačku njegove snage. Kada posmatrate dnevne aktuelnosti, lokalne ali i globalne, mislite li da se ta teza koja zlo predstavlja kao snagu a dobrotu kao slabost odomaćila u svesti ljudi? Da li je to nešto što nam je donelo savremeno doba ili i tu govorimo o opšte ljudskim karakteristikama, u kojima vreme ne igra nikakvu ulogu?

- Nažalost, mislim da se to, kako kažete, odomaćilo u ljudskoj svesti. Predugo je na snazi naopak sistem vrednosti i čovek je odavno počeo da ga smatra normalnim. Zapravo, kad pogledate ljudsku istoriju, vidite da je to istorija nasilja i beščašća, da je to istorija nasrtanja jačih na slabije. Postoje vremena i mesta na kojima je to očiglednije i ona na kojima se to manje vidi, ali je zapravo uvek i svuda tako. Moral, gospodstvo i plemenitost – o herojstvu da i ne govorim – ne blistaju kao civilizacijski kodeksi, nego kao retki i samim tim dragoceni izuzeci.

„Bezverje“ obiluje posvetama različitim autorima; koji su vam bili najveća inspiracija?

- U prvom redu svakako Bulgakov sa „Majstorom i Margaritom“ i Gete sa „Faustom“. Potom Dostojevski, Milton, Man, Niče, Konrad... U jednom trenutku Pekić, a u jednom drugom Kiš. Kišova „Grobnica za Borisa Davidoviča“, koju sam čitao mnogo puta, podjednako je uticala svojom turobnom atmosferom i književnim postupkom u kojem se mešaju fakta i fikcija, postupkom koji je upravo Kiš uveo na velika vrata u ovdašnju literaturu.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović
Izvor: Vršačka kula


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga nedelje karta soli i zvezda  laguna knjige Knjiga nedelje – „Karta soli i zvezda“
11.11.2019.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za knjigu nedelje. To znači da će naši članovi te, i samo te nedelje, moći da kupe Knjigu nedelje ...
više
kako da vežbate poput franca kafke laguna knjige Kako da vežbate poput Franca Kafke
08.11.2019.
Da ste početkom prošlog veka šetali u večernjim satima Pragom, možda biste naleteli na prizor polugolog (ili potpuno golog) Franca Kafke kako besramno skakuće, proteže se i okreće na prozoru svog stan...
više
promocija romana jovice aćina pilot tramvaja  laguna knjige Promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“
08.11.2019.
Na tribini Srpskog književnog društva u četvrtak 7. novembra u 19 sati održana je promocija romana Jovice Aćina „Pilot tramvaja“. Književno veće posvećeno piscu vodila je spisateljica Mirjana Mitrović...
više
intervju sa domenikom starnoneom književnost kao nedovršeni mehanizam laguna knjige Intervju sa Domenikom Starnoneom: Književnost kao nedovršeni mehanizam
08.11.2019.
U ovom intervjuu upoznaćete italijanskog pisca i scenaristu Domenika Starnonea čiji je roman „Pertle“ doživeo momentalan uspeh od trenutka objavljivanja prevoda na srpski jezik. Kako ste počeli...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.