VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Henri Miler i cenzura: trnovit put američkog izdanja „Rakove obratnice“

Januar je 1962. godine. Vodi se bitka na više frontova. 21 advokat širom zemlje se bori na gotovo šezdeset slučajeva. Samo u Nju Džersiju, jedan advokat istovremeno žonglira sa 26 sudskih sporova. U Ilinoisu, drugi advokat će podneti 16 odvojenih tužbi vrhovnom sudu te države. Viši sudovi u još četiri države – Masačusetsu, Njujorku, Kaliforniji i Viskonsinu – odlučivaće pre nego što predaju slučaj vrhovnom sudu SAD. Kao rukovodilac izdavačke kuće Grove Press, koja je objavila „Rakovu obratnicu“ Henrija Milera, knjigu koja je predmet ovih tužbi, pozvan sam da svedočim na samo dva takva spora, ali ključna tačka mog svedočenja je članak koji sam napisao o Milerovoj „Obratnici“, dvadeset godina ranije u kome sam primetio: „Pisci moraju imati liberalno društvo – ili će se ugušiti.“
 
Čitav moj život me je doveo ovde: bes moje irske porodice prema britanskoj brutalnosti; godine provedene u izdavačkoj kući Francis Parker, napredna škola koju sam pohađao u Čikagu; moja žarka podrška republikancima u Španskom građanskom ratu. Sve ove istorijske bitke su se sada vodile kod kuće u ratu protiv cenzure. Ali neprijatelj je napredovao najviše što je mogao. Dalje se neće probiti.
 
Prvi put sam sreo Henrija Milera 1959. godine, kada sam odleteo u Kaliforniju da ga posetim u Big Suru, neobičnom i čudnom ali i predivnom mestu, na krševitim planinama što se strmo izdižu nad obalom Tihog okeana. Sa sobom sam poveo svoju novu prijateljicu, Valeri Desmor, koju sam nedavno sreo u Londonu. Sačekao sam je na aerodromu, preuzeo njen prtljag a zatim smo oboje požurili da uhvatimo avion za San Francisko. Bili smo još uvek potpuni stranci jedno drugom, deleći u suštini samo jednu stvar: duboko poštovanje prema Henriju Mileru.
 
U San Francisku smo iznajmili kola i krenuli pravo ka Big Suru, mada teško da se taj put može nazvati pravim, jer krivudajući ide ka Henrijevoj čudnoj kući – polukolibi, polutvrđavi – smeštenoj na ivici planine, od čega me je hvatala vrtoglavica. Pre nego što se stigne do nje, naiđe se na primitivnu baraku, neku vrstu mešavine stražarske kućice i prodavnice suvenira, napunjene predmetima u slavu piščeve karijere. Naš dolazak je iz te barake najavljen telefonom i mi stupismo na zemlju Henrija Milera.
 
Ispostavilo se da je Miler odsutan, otišao je bio u poseti kćeri iz prethodnog braka koja se nalazila u mentalnoj instituciji. Njegova trenutna, divna supruga, Iv Meklur, bila je sama kod kuće i toplo nas je dočekala. Objasnio sam joj da sam prešao ovaj put jer sam zainteresovan da u SAD objavim necenzurisano izdanje Henrijevog kontroverznog romana, „Rakova obratnica“. Iv me je upozorila: „Kada se vrati, neće biti naročito srećan u vezi sa tim. Ja mislim da treba da je objavite, pa ću se pred njim protiviti, jer šta god ja kažem, on se sa tim ne slaže“.
 
Kada je Henri konačno došao, delovao je hladno i nezainteresovano. Bilo mi je jasno da nema preteranu želju da se bavi problemima koji bi sigurno nastali ako bi objavio ovaj izazovni, beskompromisni roman, koji je prvi put izašao u Parizu 1934. godine. Učinio sam sve što sam mogao da ga ubedim da razmotri moju ponudu, ali bilo je teško probiti se kroz njegovu gotovo neprijateljsku suzdržanost. Iv je govorila onako kako je obećala, ali ni njena strategija nije prošla kao što se nadala. Henri je bio mnogo zainteresovaniji da priča o knjizi na kojoj je tada radio „The Smile at the Foot of the Ladder“ zajedno sa slikarom Abrahamom Ratnerom, koji je inače živeo u istočnom Hemptonu, gde sam tada i ja stanovao. Sastanak svakako nije bio uspešan. Snuždeni, Valeri i ja odosmo.

U podnožju brda, morali smo da nađemo smeštaj da prespavamo. Big Sur svakako nije mesto blještavih svetala. Primetio sam nešto što je delovalo kao napušteni motel i polunapušteno svratište za kamiondžije. Zamislite Hemfrija Bogarta i Lorin Bekol u „Okamenjenoj šumi“ ali bez bara. Naša soba golih zidova, sa jednom sijalicom koja se klatila, delovala je neprijateljski, čak zloslutno.

Nismo imali šta da radimo osim da krenemo u krevet. Te noći je nečuvena oluja pogodila Big Sur. Nisam ni slutio da je to bio predznak stvari koje će se desiti. Valeri i ja, koji smo se pre toga povukli na suprotne strane dvostrukog kreveta, sada smo se ludački držali jedno za drugo, isprepletanih ruku i nogu. U zoru smo se nesigurnom cestom odvezli niz obalu na putu za Los Anđeles, odakle bi krenuli svako svojim pravcem. Bio sam poražen, ali samo privremeno. Od prvog trenutka kada sam naišao na njegov rad, bio sam ubeđen da je Henri Miler veliki američki pisac koji je na svoj jedinstven način pričao tačno o onome što je osećao. Izrazio je sebe na izvornom američkom narečju i postao slavan delom i zbog toga što je smatran zabranjenim autorom. Ali po meni, on je bio savremeno otelotvorenje Volta Vitmena – iskren glas, duboko naklonjen društvu u kome je živeo, a opet neustrašivo kritičan prema njemu. Njegov slobodan, divlje provokativan i poetičan stav, kasnije će prihvatiti između ostalih i Džek Keruak, Alen Ginzberg i Lorens Ferlingeti. Oni su prvi priznali to, mada im Henri nikada nije potpuno poverovao. Ovi neobični novi pisci su bili istinski sveža krv u venama američke književnosti koja je tekla od Vitmena do Milera i preplavila glave, ruke i srca onih koji su postali poznati kao Bit generacija.

Kao što sam ranije pomenuo, „Rakovu obratnicu“ sam pročitao prvi put na koledžu 1940. godine, nabavivši zabranjeni primerak knjige u knjižari „Gotham Book Mart“, pošto sam za nju prvi put čuo u knjizi samog Milera, „Cosmological Eye“, koju je objavila kuća New Directions, godinu dana ranije. Jedan od razloga zbog čega sam toliko uživao u „Rakovoj obratnici“, pored razorne iskrenosti, bio je nesvakidašnji način na koji su uklopljeni komična dosetljivost francuskog nadrealizma i sirova originalnost naše psihe. U svom romanu, Miler je razmatrao Prusta kao i roman „Ljubavnik  ledi Četerli“ D. H. Lorensa, i pokazalo se da ih je voleo iz istih razloga kao i ja. Lorensova knjiga je veoma jednostavna, i donekle ružna i glupa u svojim prvim poglavljima, ali zatim izrasta do gotovo mističnog osećanja, osećanja božanskog, koje postaje sve jače kako priča odmiče. Henri je radio nešto slično. Obojica, i Miler i Lorens, razvili su i obraćali se intenzivnim, oslobađajućim verovanjem da treba živeti život kakav želimo – i sve nas nadahnuli da poverujemo u to.

Što se tiče cenzure, sam Henri je bio donekle ponosan što je „Rakova obratnica“ zabranjena. Tvrdio je da nije želeo puno čitalaca, napisavši mi jednom:
 
„Iskreno, počinjem da se pitam da li uopšte želim da vidim američko izdanje ijedne od tih zabranjenih knjiga. Ozloglašenost i neprijatnosti koje će nastupiti deluju kao prevelika cena. Uvek sam duboko u sebi osećao da se ne može očekivati neka veća promena u Americi – bilo što se tiče naših zakona, bilo sudija. Što se tiče javnosti, ona mi deluje ravnodušna. Barem ogromna većina. Ne žuri mi se da budem žrtveni jarac za nešto što deluje kao izgubljen slučaj.“
 
Meni je to delovalo defetistički. Ali pre nego što sam pokušao da ga ubedim da dozvoli da Grove Press objavi njegov roman, naša kuća je već nadvladala mnoge zakone o cenzuri objavljivanjem romana „Ljubavnik ledi Četerli“. Pokazali smo da odlučnost može da dovede do suštinskih promena. Znao sam da je Grove Press prirodan izbor za Milera i njegovu „Rakovu obratnicu“, i jednostavno nisam hteo da prihvatim „ne“, tako da sam mu odgovorio, nagovarajući ga: „Moram reći da se uopšte ne slažem sa tvojom idejom da će doći do ozloglašenosti i neprijatnosti...“
    
U leto 1960. godine, Henri je odgovorio:
 
„Delimično oklevam da pokrenem borbu sa našim američkim vlastima zbog činjenice što ne vidim istinski revolt u samim ljudima. Nemamo prave radikale, žene i muškarce koji imaju želju, hrabrost ili moć da pokrenu fundamentalne promene u našim pogledima ili pristupu životu... Nije dovoljno... zadobiti povlasticu da neko čita šta poželi – a obično je to đubre – već je potrebno zadržati pravo da se čitaju knjige koje su neukusne, odvratne, podmukle i opasne ne samo za javni ukus već i za one na vlasti. Kako će se ljudi izboriti za ta prava i povlastice kod svojih izabranih predstavnika, kad ni ne sumnjaju da žive u stanju pokoravanja? Kada umišljaju da su 'slobodni'? Dobiti bitku na sudu, čak i kada je senzacionalna, ne znači puno. Čovek ne stiče pravu slobodu tim bulevarskim pobedama... Ono što želim da kažem je da mi ne predstavlja zadovoljstvo da me ljudi koji ne razmišljaju svojom glavom priznaju i slavlje kao Petronija našeg vremena... Takva pobeda bi od mene napravila radodajku. Bilo bi mi dozvoljeno da uzbudim, zabavim, šokiram ali ne i da poučavam i prosvećujem, niti nadahnem pobunu.“
 
Snažna izjava. Pa ipak, u isto vreme, priznao je da ga užasava suprotna pomisao, da bi njegove knjige mogle da se pretvore u školsko štivo, koje bi ravnodušni studenti tolerisali i odbacivali, baš kao što je smatrao da je slučaj sa „Manifestom Komunističke partije“.
Uveravao sam ga: „Ne brini, to se nikada neće dogoditi“. Ono što mu nisam rekao, bilo je da sam odavno rešio da objavim „Rakovu obratnicu“ i da sam preduzimao korak po korak u tom pravcu. Nisam hteo da dozvolim ni da me sam Henri pokoleba.
  
Posle puta u Big Sur ništa se naročito pozitivno nije dogodilo sve dok nisam 1961. godine, dobio iz Hamburga telegram od Morisa Žiroda i Hainriha Ledig- Rovolta. Moris mi je pisao: „Dođi, Henri Miler je ovde!“

Žirod je bio izdavač za Olympia Press iz Pariza, izdavačku kuću čija je lista autora, baš kao i Kalderova, bila jako slična onoj od Grove Press a. Bio je sin Džeka Kahanea, čiji je Obelisk Press, uz pomoć Anais Nin, prvi objavio „Rakovu obratnicu“. Moris je kao dete nacrtao sada klasične ilustracije za originalno izdanje. Rovolt je bio nemački izdavač Henrija Milera, koji je objavio i „Rakovu“ i „Jarčevu obratnicu“. Razgovarali su sa Milerom u moje ime da bi dobili njegov pristanak da se ponovo sretnemo.

Odmah sam se ukrcao u avion, ali baš kao i one noći u Big Suru, opet se umešalo loše vreme, prouzrokovavši skretanje našeg aviona u Škotsku. Morao sam da krenem vozom iz Glazgova za London, i trebalo mi je tri dana da stignem do Hamburga, ali Henri je bio tu.

Ovog puta je bio drugačije raspoložen. Mnogo bolje raspoložen. Igrali smo stoni tenis, pričali o životu, postali prijatelji. Henri je mnogo voleo Rovolta koji je imao veliki uticaj na njega. Žiroda takođe i pošto su ga njih dvojica ohrabrili, posle dva dana i noći u Hamburgu, potpisao je za Grove Press. Platili smo mu predujam od 50.000 dolara, što je u to vreme bilo puno novca. Tu je bio i njegov agent, Majkl Hofman. Nije bio preterano ljubazan, ali barem je radio svoj posao, i ugovor je sklopljen.

Sada sam se mogao baciti na posao. Izdavanje će biti lakši deo. Veći zadatak je ležao u savladavanju cenzure kod kuće. Trebala nam je strategija i za Carinsku službu koja je zabranila uvoz knjige i za Poštu SAD koja je zabranila njeno distribuiranje poštom.

Henri je, kako se pokazalo, pored sve svoje neustrašivosti u pisanju, bio izuzetno plašljiv na sudu, i nije bio neki borac. Kada je došlo vreme za objavljivanje, provodio je vreme u Švajcarskoj, a čak i na toj daljini bio je veoma nervozan.

Prodavci knjiga su takođe bili nervozni. U cilju da ih ohrabrim da naruče „Rakovu obratnicu“, insistirao sam da im Grove Press garantuje obeštećenje za bilo koje sudske sporove koji bi mogli nastati zbog prodaje knjige. Sve bi nas to puno koštalo, ali je knjižarama bilo potrebno takvo uveravanje dok je zabrana još bila na snazi.
 
Prvi napad je došao od Pošte, koja je zaplenila primerke romana 12. juna 1961. godine, pokrenuvši prvi sudski proces zbog knjige. Datum saslušanja je bio ustanovljen, ali Generalni odbor poštanske sekcije za prevare i legalnost pošiljki nije čekao i odmah je optužio knjigu kao „bestidnu, razvratnu, nepristojnu i prljavog sadržaja“. Uzvratili smo objavivši sledeću izjavu:
 
Zakonske spletke koje su uskoro nastupile su, izgleda, bile previše za Henrija, pa je bilo bolje što je ostao daleko. Međutim, bio je pozvan da svedoči na saslušanju u Njujorku, zakazanom za 26. jun 1961. godine. Poslao sam mu telegram u Pariz, dodajući da „vlada garantuje neće te goniti stop očekujem da ćeš reći ne ali voleli bi da si tu“.

Pre nego što je mogao da odluči hoće li ili neće prihvatiti moj savet, Pošta je naglo odustala, otkazavši saslušanje po savetu Ministarstva pravde. Kasnije je Vašington post otkrio da su advokati Pošte smatrali da „mnogi ljudi Milerova dela smatraju odvratnim i šokantnim ali ne i seksualno uzbudljivim. Zbog tog, kao i drugih razloga, došlo je do neverovatnog zaključka da vlada ne može pobediti ako optuži Milerovo delo kao razvratno“.  Njujork tajms je pisao:
 
„Zvaničnici su ovo nazvali taktičkim potezom. Objasnili su da je pitanje da li je roman razvratan po zakonskim normama nejasno, i da bi bilo mudro čekati odluku advokata. Međutim, saznalo se da je Ministarstvo pravde savetovalo Poštu da odbaci slučaj iz drugog razloga – a to je da će verovatno izgubiti na sudu.“
 
Delovalo je da je pola bitke dobijeno bez ispaljenog metka, ali i dalje nam je ostao jedan protivnik, Carinska služba. Potpuni nedostatak saradnje između Carine i Pošte stvorio je smešnu nelogičnost. Kako je Erl Hačinson rekao, u „Tropic of Cancer on Trial“: „Od 13. juna do 10. avgusta 1961. godine... nekome bi zaplenili primerak 'Rakove obratnice' na carini, a onda bi prošavši terminal, u obližnjoj knjižari mogao da kupi američko izdanje“.
 
Više od 68.000 ukoričenih primeraka „Rakove obratnice“ prodalo se prve nedelje od izdavanja. Do treće nedelje roman je već bio na listama bestselera širom zemlje, uključujući i one u Njujork tajmsu i Njujork heraldu. A do kraja 1961. godine, Publisher Weekly je naveo da se sa 100.000 prodatih primeraka, „Rakova obratnica“ nalazi na šestom mestu po prodaji u knjižarama (ne računajući broširana izdanja), odmah iza knjige Harolda Robinsa „Lovci u mutnom“.

Uprkos tako dobroj prodaji, nailazilo je sve više nevolja. Mesec dana pre izdavanja, 24. juna, izvršni direktor glavnog knjižarskog lanca u Njujorku, Brentano’s, upozorio je šefa naše reklamne agencije i čoveka koji nam je bio nepokolebljivo odan: „Naš odbor ima veoma čvrst stav u vezi sa neminovnim opasnostima u vezi sa prodajom ove knjige i nastavlja da nas savetuje protiv nje... Veoma sam nezadovoljan situacijom i želim da vi to znate...“

Uskoro su i druge važne prodavnice odbile da drže „Rakovu obratnicu“ a u avgustu je Čikago tribjun objavio da ne želi više da stavlja „prljave“ knjige – pre svega Milerov roman – na svoju listu bestselera.

Ove liste su bile uticajne ali suštinski manjkave u načinu na koji su sastavljane. Pišući Beli Rozenbaum, članu osoblja zaduženom za recenzije knjiga u Njujork heraladu, istakao sam:
 
„Veoma sam srećan što ste zainteresovani za naš jedinstven problem. Ne sećam se slične situacije u istoriji izdavaštva. Stupili smo u kontakt sa mnogim prodavnicama koje ste naveli na svojoj listi od 43 najprodavanija izdanja, 'Šta ljudi čitaju', od prošle sedmice, (9. jul) i ustanovio neke zapanjujuće i, mogao bih dodati, tužne činjenice: bar 11 od ova 43 naslova se ne prodaju ni blizu kao 'Rakova obratnica'. Još šest se prodaju ispod tezge. Siguran sam da shvatate šta ovo znači za tačnost liste bestselera... Dodatno i zanimljivo svetlo na ceo problem baca podatak da iako navedene činjenice pokazuju da 26 procenata knjižara tvrdi da ne drži 'Rakovu obratnicu', naši izveštaji prodaje pokazuju da je na nacionalnom nivou to slučaj sa samo 10 procenata. Zašto je tako, ne znam. Na žalost, male prodavnice, gde se knjiga sjajno prodaje, ne prijavljuju svoje liste najprodavanijih izdanja i samim tim ne pomažu u rešavanju nepravedne situacije.“
 
Do tada je već izašla većina prikaza. Mnogi kritičari su knjigu smatrali ozbiljnim delom, našavši da su neki delovi odbojni ali da ipak, u celini gledano, roman nije razvratan. Tajm je međutim, označio „Rakovu obratnicu“ kao „doista prljavu knjigu“, jednu od mnogih knjiga „skrojenu  prljavim prstima pisaca za čitaoce prljavog uma“, dok je Lajf naveo da će „Rakovu obratnicu“ braniti kritičari kao eksplozivno korozivno vitmanovsko remek-delo (što i jesu) i napasti ga kao razuzdani razvrat (što i jesu). „Verovatno će se prodati u milion primeraka. Kakva je književna vrednost romana? Pogađajte ponovo“.

U međuvremenu, državni tužilac Masačusetsa, Edvard Dž. Mekormak bio je manje dvosmislen. Našao je da je knjiga „definitivno odbojna“ i „uvreda za ljudsko dostojanstvo“, dodajući: „Nikada u svom životu nisam čitao ništa što je toliko degradirajuće, nemoralno i besramno životinjski“. Tražio je od Državne komisije za razvratnu literaturu da je označi kao „prljavu... trulu“ knjigu.

Uzvratio sam mu: „Izgleda da Masačusets, sa suženim vidom nosoroga, ponovo želi da povredi Ustav i njegove amandmane za koje su se osnivači nacije toliko borili. Ako komisija podrži državnog tužioca, spremni smo da se borimo na sudu, svim sredstvima.“

Bio je to pravac koji smo izabrali, premda su prepreke bile ogromne. Komisija je jednoglasno preporučila 20. jula da državni tužilac preuzme pravne korake da zabrani knjigu u državi Masačusets. „Rakova obratnica“ je takođe zabranjena u Teksasu, 15. avgusta, a šef policije Dalasa osudio je njen „grub, gadan i nepristojan jezik“.

Sve veća pravna borba je iscrpla naša sredstva, a suočavali smo se sa još problema. Izdanje u tvrdom povezu sa cenom od 7,50 dolara, prodavalo se dobro, ali smo znali da će tek broširano zaista osvojiti tržište. Prva opasnost za nas je bila ta što knjiga faktički nije potpadala pod zakon o autorskim pravima, jer Vlada SAD ne garantuje autorska prava delima koje smatra razvratnim, a drugi izdavači su stajali u redu da uskoče sa novcem sada kada je Grove Press bio pred slomom.

U septembru sam otkrio da Hall Printing Company iz Čikaga, jedna od najvećih štamparija u zemlji, već štampa izdanje „Rakove obratnice“ od 75 centi. Njihovi primerci će biti spremni za oktobar, tako da je prioritet bio sprečiti ih.

Shvatili smo da imamo ozbiljan problem sa autorskim pravima i preduzeli smo sve pravne mere kojih smo se mogli setiti – zajedno sa nekim ekstremnim – da bismo zaustavili piratska izdanja, i takođe uputili pismo maloprodajnim objektima u kojem smo ih molili da prodaju isključivo (naše) broširano izdanje koje je odobrio Henri Miler.
 
Od kako su se pojavila, 1939. godine, broširana izdanja su postala ogroman biznis. 1960. godine, Amerikanci su kupovali milion primeraka dnevno u više od 5000 trafika, supermarketa, knjižara, koledža i škola. Ovakav obim prodaje je dao ključan podsticaj izdavačkoj industriji.

10. oktobra 1961. godine pokrenuli smo izdanje „Rakove obratnice“ po ceni od 95 centi. To je pomoglo lansiranje naše edicije džepnih izdanja. Bili smo spremni za neprijateljske reakcije ali nas je ta količina gorčine ipak pomalo iznenadila. Tužbe su pljuštale širom države. Pripremili smo standardnu odbranu za svaki od tih slučajeva. Naše saopštenje je uvek počinjalo na sledeći način:
 
„Slučaj pred sudom uključuje rezoluciju po pitanju ustavnog prava. Prvi amandman Ustava SAD, koji garantuje slobodu govora i štampe, štiti izdavanje i prodaju romana 'Rakova obratnica' Henrija Milera, osim ako se ne dokaže da je knjiga potpuno bezvredno đubre koje ne potpada pod zaštitu Prvog amandmana...

Izloženo je da se ova knjiga, prepoznata kao književno delo, ne može smatrati bezvrednom, i stoga se njeno izdavanje i prodaja, po ustavu ne može sprečavati i ometati.“
 
Zasnovali smo svoj argument o slobodi govora, na deklaraciji Vrhovnog suda u kojoj se navodi da Prvi amandman štiti govor ili pisanje koje ima „i najmanje društvenog značaja“.

Osećali smo da smo spremni, ali ništa nije moglo zaustaviti umnožavanje tužbi protiv nas širom zemlje. Fred Džordan, jedan od mojih najpouzdanijih i najtalentovanijih urednika, posalo je pismo časopisu Harper’s u kome kaže:
 
„U poslednjih nekoliko nedelja policijsko uznemiravanje, bilo pretnjama ili pravim hapšenjima, rezultiralo je time da se 'Rakova obratnica' povuče iz prodaje širom SAD...
   
U predgrađima Čikaga, nekih 11 zajednica je zaplenilo knjige preko policijske akcije i bez ikakvih zakonskih procedura. Možemo navesti još mnogo, mnogo takvih slučajeva.

Po našim saznanjima bilo je preko pedeset hapšenja. U Čikagu je detektiv ušao u prodavnicu na stanici prevoznika Greyhound i upitao da li je knjiga na prodaju. Rečeno mu je da nije, ali da će mu je prodavnica prodati ako on nije protiv. Detektiv je rekao da se ne protivi. Službenik je prodao knjigu, detektiv ga je uhapsio i službenik sada ne samo da čeka na suđenje, već je i izbačen iz zgrade Omladinske organizacije hrišćana gde je živeo, jer ga je hapšenje učinilo nepoželjnim.

Od tada su kola krenula nizbrdo...“
 
Strah je bio široko rasprostranjen među trgovcima knjiga. Naši izveštaji prodaje su otkrili da je „Rakova obratnica“ u tom trenutku bila zabranjena u najmanje 57 gradova širom Amerike, dok se otvoreno prodavala samo u Njujorku, Mineapolisu, San Francisku i Vašingtonu. Procenili smo da 75 procenata prodavaca ili odbija da drži primerke ili ih je vratilo po isporuci, zbog delovanja policije ili njihovih pretnji.

Mali tirani su imali svojih pet minuta.

Neverovatno ali tokom 1962. i 1963. godine, knjiga je ostala na top listama broširanih izdanja. Ali dok je više od dva miliona primeraka prodato, 750 000 su vratile knjižare koje su se plašile sudskog gonjenja.

Iako je kontroverza besnela – „Rakova obratnica“ se nije našla na meti udruženja Građani za pristojnu literaturu, nacionalne organizacije osnovane u Sinsinatiju, a premda su lokalne grupe vršile pritisak na biblioteke da ne drže knjigu – prodaja je rasla.  

Dok se sve ovo odvijalo, pripremali smo se za objavljivanje „Jarčeve obratnice“, septembra 1962. godine. Na moje veliko iznenađenje, da ne kažem i olakšanje, nije bilo velike gužve oko „Jarčeve obratnice“ mada je Carinska služba i nju zabranila. Nekih 25 000 primeraka tvrdo ukoričenog izdanja, prodalo se u prva tri meseca po objavljivanju.

U međuvremenu, spor oko „Rakove obratnice“ se nastavio. Za svaki od tih slučajeva bilo je potrebno oko četiri sedmice da se reše.

U Ilinoisu, državi odakle sam potekao, bilo je kao da su se sve moje prethodne borbe stopile u jednu, bilo je lično. Bio sam duboko zabrinut  zbog nivoa zastrašivanja koji je policija koristila u predgrađima Čikaga ne bi li sprečila prodaju „Rakove obratnice“.

Ono što je stvarno uznemirilo borce za javnu vrlinu, bilo je to što je knjiga izašla u broširanom izdanju. Bilo je izazovno i pre toga, ali kada je „Rakova obratnica“ izašla na tržište u broširanom izdanju, tada su sve rukavice spale. Kao što sam rekao, nikada nismo očekivali da pravna borba toliko bukne, ali brzo je postalo jasno da se broširana izdanja tretiraju drugačije od onih sa tvrdim koricama.
 
Drugim rečima, siromašniji su bili slabije opremljeni intelektualnom snagom da se odupru iskušenjima datim u knjigama, od onih koji imaju novca i obrazovanje. Nepravednost i elitizam takve pretpostavke su me razbesneli. To nije bio način na koji sam verovao da demokratsko društvo treba funkcionisati.

Okružni tužilac je pokušao da dokaže da je zarada moj jedini motiv u objavljivanju „Rakove obratnice“. Želeo je da me predstavi kao nepismenog i željnog novca koji prodaje „bukvalno“ predmet za seks.

Usred ovoga, desila se jedna dirljiva i neočekivana intervencija. Jednog dana, prišao mi je mladić i predstavio se kao sin nekog sudije. Nikada pre toga nisam sreo ni njega ni njegovog oca. Taj mladić mi je tiho rekao da je njegov otac kazao da ako malo prilagodimo pravnu taktiku, i tačno mi je rekao šta je u pitanju, sve će se verovatno dobro završiti. Uključivalo je neke sitne detalje u sporu kojih se ne mogu setiti. Mladić mi je to ispričao, možda misleći da znam da su njegov otac i sudija Epstin prijatelji. Preneo sam šta sam čuo Gercu i Rembaru, promenili smo šta god je to već bilo, i ostalo je istorija.

Sudija Epstin je objavio svoju odluku 21. februara 1962. godine. Napisao je: „Ovo je knjiga od društvenog značaja, književno delo koje mnogi kritičari visoko cene. Njen uticaj na decu je nebitan.“

Bio je to vrhunac mog krstaškog rata povedenog za Milera. Policiji je smesta zabranjeno da se meša u prodaju „Rakove obratnice“. Moj otac je umro par godina ranije, ali zbog te epizode sa sudijinim sinom, osetio sam kao da je on, ili njegov duh, bio lično uključen u slučaj. Zajedno sa mojim svedočenjem, to je učinilo celu stvar još više posebnom. Nepotrebno je reći, bio sam ushićen.

Dana kad je sudija objavio svoju odluku, osetio sam da smo pri kraju kampanje. Bez obzira šta bude sledeće, znao sam da je „Rakova obratnica“ bila bezbedna od varvara. I zaista, od svih mišljenja koja su data, sudija Epstin je bio taj koji je nabasao na nešto dublje od prostog pitanja razvratnosti, kada je primetio da:
 
„Ukus u književnosti je stvar obrazovanja. Oni koji zameraju nekoj knjizi slobodni su da je osude ili čak apeluju na druge da je odbace... Dobrovoljna diskriminacija je daleko od cenzure ustanovljene zakonom gde su svi čitaoci ograničeni ukusom nekolicine... neka roditelji kontrolišu štivo svoje dece; neka ukus čitaoca određuje šta će a šta neće on čitati; ali nek vlada ili sud ne diktiraju čitalački izbor slobodnih ljudi. Ustavno pravo na slobodu govora i štampe treba ljubomorno čuvati na sudu.“
 
Izjavu koja je podržala Epstinovu odluku i prekinula pozive na zabranu „Rakove obratnice“, potpisalo je 198 vodećih američkih pisaca, kritičara i rukovodilaca 64 izdavačke kuće.

Sudija Epstin je istrpeo osudu zbog svoje odluke, a vrhovni sud Ilinoisa ju je preinačio, ali do tada to više nije imalo značaja. Ubrzo potom, Vrhovni sud SAD je presudio u našu korist.
 
Konačno, Henri Miler i njegova knjiga nisu morali da se kriju. Ključan trenutak golgote koju je „Rakova obratnica“ prošla u Americi, završio se pobedom za sve nas: Henrija, mene, Grove Press, naše advokate, zakon ove zemlje, naš narod i naš Ustav. Moja odlučnost da objavim „Rakovu obratnicu“ bila je u skladu sa mojim ubeđenjem da pisac mora imati slobodu da piše šta god poželi, čitalac da čita bilo šta, i izdavač da objavljuje bilo šta. Bilo šta.
 
 
Autor: Barni Roset, iz knjige „My life in Publishing and How I Fought Censorship“
Izvor: evergreenreview.com
Prevod: Vladimir Martinović
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
24.08.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29 avgusta laguna knjige Edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29. avgusta
23.08.2019.
Za mališane koji tek počinju da otkrivaju svet edukativne i zabavne knjige za decu „Objasni mi… Zašto puž nema noge?“ i „Objasni mi… Zašto krava daje mleko?“ odličan su izbor.   Reč je o il...
više
uroš petrović uvek čitam po četiri knjige uporedo video  laguna knjige Uroš Petrović: Uvek čitam po četiri knjige uporedo [video]
23.08.2019.
Tokom junskog izdanja Noći knjige, pitali smo naše pisce kako čitaju: da li knjige njih nalaze, ili oni nalaze knjige koje bi čitali. Dobili smo vrlo zanimljive i inspirativne odgovore. Koliko i šta č...
više
intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu istanbulska lala iskendera pale laguna knjige Intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu „Istanbulska lala“ Iskendera Pale
23.08.2019.
Roman „Istanbulska lala“ Iskendera Pale vraća čitaoca u XVII vek u Otomansko carstvo i spaja misteriozno ubistvo u eri lala sa istorijskim događajima i folklorom iz tog perioda.   Nakon šest hi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.