Sajam knjiga 2019.
Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Henri Marš: Za mene ne postoji problem suprostavljenosti uma i materije – um jeste materija

Henri Marš je odlučio da postane neurohirurg pošto je prisustvovao složenoj operaciji u kojoj je njegovom tromesečnom sinu otklonjen tumor na mozgu. Dve decenije je bio glavni neurohirurg u bolnici Sent Džordž u Londonu, u jednom od najvećih hirurških timova specijalizovanih za operacije na mozgu u zemlji. Jedan je od pionira korišćenja lokalne anestezije prilikom takvih zahvata a Bi-Bi-Si je o njemu snimio dokumentarac „Your Life in Their Hands“ („Vaš život u njihovim rukama“). Njegova prva knjiga „Ne nauditi: Priče o životu, smrti i neurohirurgiji“, objavljena je 2014. godine, postigavši ogroman uspeh i postavši bestseler širom sveta. Marš se povukao iz rada u bolnici 2015. godine, ali je nastavio svoje višegodišnje bavljenje neurohirurgijom radeći u Ukrajini i Nepalu. Takođe se i strastveno bavi stolarstvom. Živi sa svojom drugom ženom, socijalnim antropologom i autorkom Kejt Foks.

Da li ste se sada i zvanično povukli?

I dalje jednom nedeljno radim za zdravstvenu službu, premda im, izgleda, za to treba „ekonomska osnova“, pa me za sada ne plaćaju.

Da li se osećate kao da ste van tokova?

Ne baš. Proveo sam poslednje dve nedelje operišući u Ukrajini, baš kao što sam to radio godinama, a ovog jutra sam bio u bolnici Sent Džordž. A radio sam i u Nepalu i drugim mestima. Tehnički napredak u neurohirurgiji se svodi na to da se neurohirurzi učine suvišnim, tako da nisam mnogo toga propustio. Lako mogu da uhvatim priključak. Ali volim da idem u Sent Džodž jer su mi kolege poput porodice.

Pisanje vas je sigurno okupiralo neko vreme. Pretpostavljam da ste imali veliki podsticaj da napišete knjige i iskoristite svo to iskustvo koje ste stekli.

Uvek sam pisao dnevnike, još od svoje 12 godine. Mislio sam da će ih moja jadna deca naslediti. Ali kao hirurg vodite zanimljiv život pa sam pomislio da će možda postojati interesovanje za to. Naročito neurohirurgiju, jer su svakog dana u opasnosti ne samo životi ljudi već i samo njihovo biće.

To se u knjizi pojavljuje kao i praktično i problematično filozofsko pitanje...

Da. Ljudi uvek govore o problemu suprostavljenosti uma i materije. To za mene nije problem: um jeste materija. To nije stvar redukcionizma, već zapravo produbljivanje problema. Još uvek ne znamo kako elektrohemija i nervne ćelije stvaraju misli i osećanja. Nemamo ni početnu predstavu. Odnos između neurohirurgije i neuronauke je pomalo kao odnos vodoinstalatera i kvantne fizike.

Čitajući knjigu čini se da ste s godinama postali sve emocionalniji u vezi sa svojim pozivom.

Hirurzi po pravilu ne pričaju o emotivnoj strani svog posla. To je kao kada se upisujete na medicinski fakultet – jedna od stvari koje ne treba da kažete je: „Želim da pomažem ljudima“. Ali zapravo zbog toga većina nas i postanu lekari.

Zašto takvo priznanje predstavlja tabu?

Mislim da imamo veoma složen odnos sa pacijentima. Čim se upustimo u neki odnos sa njima počnemo da ih lažemo. Moramo to da radimo. Pacijente ništa toliko ne prestraši koliko nervozan i nesiguran lekar. I naravno, najbolji način da prevarite druge jeste da prevarite samog sebe. Tako razvijamo podeljenu svest.

Foto: Микола Василечко (WikiCommons)

Da li sama veličina novih bolnica radi protiv razvijanja međuljudskih odnosa?

Smatram da preterano velike bolnice mnogo gube na humanosti. Teško je presuditi da li imaju neku korist kojom to nadoknađuju. Deo problema je i ograničen broj sati lekara stažista. Kada sam ja bio pripravnik, bukvalno sam živeo u bolnici i nega je bila neprestana. Sada, sa manje radnih sati, puno je zamena pa pacijenta u toku dana posete tri različita lekara. Kada odem u SAD vidim da stažisti i dalje rade po 80 sati nedeljno. Ponose se što tako mnogo rade, baš kao i ja nekada. Jedino kada su malodušni, ljudi izbegavaju težak rad.

Ta malodušnost, čini mi se, dolazi sa sve većom nejednakošću. Pretpostavljam da su lekari, kada ste vi počinjali, mogli očekivati platu sličnu advokatskoj ili bankarskoj a sada to deluje smešno...

To je jedan od razloga zbog čega izgubite osećaj da se bavite nečim posebnim. Druga stvar je to što ste, kada sam ja počinjao, imali osećaj da bolnicu vode specijalisti. Ako glavni lekar ne valja, onda je to problem ali uglavnom imate ogroman osećaj pripadanja nečemu. Bilo je to doba majstora i šegrta. Danas je to uništeno.

Namerno?

Da, rekao bih namerno. Ministarka zdravstva Virdžinija Botomli i njeno osoblje su veoma rado prihvatili Evropsku direktivu o radnom vremenu da bi tako smanjili uticaj lekara. Izgledalo je kao neka vrsta klasne borbe.

I to je potkopalo celu profesiju?

Jeste. A onda je Dejvid Kameron počeo da proklamuje ideju o tome kako u zdravstvu ne sme biti greške. Nemoguće je da u bolnici nema grešaka! Svaki put kada operišete postoji ogroman rizik od greške. U medicini nikada ništa nije bilo sigurno, već se mora vagati između verovatnoće i rizika. I u tome se toliko greši. Nismo dovoljno zreli da o tome raspravljamo.

To pogotovo važi u neurohirurgiji jer mozak ne zarasta na isti način kao drugi organi. Morate raditi sa svešću da svaki put kada operišete, pored toga što se nadate da ćete nekog izlečiti, takođe možete izazvati i neko trajno oštećenje.
Svi neurohirurzi postaju s godinama sve konzervativniji. To je zato što se katastrofe lagano nagomilavaju. 1 ili 2 procenta neuspeha u teoriji ne deluje mnogo, ali kada operišete godinama, tih 1 ili 2 procenta i sami iskusite. A kada se to desi menja vam se način na koji gledate na te rizike.
 
U zadnje vreme se pojavilo mnoštvo knjiga koje se bave staromodnom predstavom toga „šta čini dobru smrt“. Da li ih podržavate?
 
Mislim da je Atul Gavande veoma dobar pisac ali nisam se naročito našao u njegovoj knjizi „Being Mortal“. On samo veoma nevoljno kaže da je samoubistvo uz pomoć lekara dobra ideja. Ja sam s druge strane veliki zagovornik toga, i čak mislim da bih to zatražio i za sebe, mada se nikada ne zna šta ćete odlučiti onda kada dođe prelomni trenutak. Ali sve više mi se čini da su dva glavna pokazatelja civilizovanog društva bicikli i samoubistva uz pomoć lekara. To ne znači da doktori dobijaju dozvolu da ubijaju ljude, već da treba omogućiti svakome ko ima dovoljnog mentalnog kapaciteta da sam odlučuje o tome kako želi da skonča.
 
Pretpostavljam da je religija i dalje prepreka takvoj ideji?
 
Meni se čini da je jedini racionalni argument koji vernici imaju taj da je bog teško đubre. Video sam puno dece koja su umrla zbog tumora na mozgu koji se nisu mogli operisati, pogotovo ona sa užasnim slučajem nečega što se zove difuzni gliom moždanog stabla, za koji nema leka. Kada sam otišao u Ukrajinu, njihovi roditelji su se poređali gledajući me i nadajući se čudu. Zbog takvih stvari mi postojanje boga ne deluje naročito realno. „Svako detence ima prijatelja na bistrom plavom nebu.“ Mislim, stvarno?
 
Ali verovatno ste srećni zbog toga što sigurno znate da ste vodili smislen život…
 
Istina, retko kada dođete kući uveče razmatrajući značaj onoga što radite. Ali doktori zaista služe da omoguće ljudima da vode produktivne i zanimljive živote.
 
U Sent Džordžu ste napravili baštu za svoje pacijente. Zašto?
 
Jer su te velike bolnice zaista grozna mesta. Poslednja stvar koju ćete naći u engleskoj bolnici su mir, odmor i tišina, a upravo su te stvari najneophodnije. Ono što je posebno kod bašte u Sent Džordžu jeste to što se nalazi odmah ispred odeljenja intenzivne nege. Leti sam pokušavao da sve pacijente i njihove porodice nagovorim da izađu napolje. To je možda stvar na koju sam najviše ponosan.
 
Da li vam se neko od moćnika obratio u nameri da iskoristi vaše četrdesetogodišnje iskustvo?
 
Ne. Nikad. 2015. godine, pre izbora, bio sam u nekoj emisiji sa ministrom spoljnih poslova Džeremijem Hantom. Posle emisije Hant mi je prišao i upitao me da li bi mu pomogao sa nečim, šta god da je to bilo. Rekao sam: „Naravno“. Jasno vam je da se više nikada nije javio.
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
treći dan na sajmu knjiga književni velikani na štandu lagune laguna knjige Treći dan na Sajmu knjiga – Književni velikani na štandu Lagune
22.10.2019.
Velika poseta zabeležena je trećeg dana Sajma knjiga. Iako nije školski dan, bilo je i mnogo dece koja su na Lagunin štand, između ostalog, svraćala i zbog knjiga o njihovom omiljenom junaku Tomu Gejt...
više
sajam knjiga sreda na štandu lagune raspored potpisivanja i aktivnosti laguna knjige Sajam knjiga – Sreda na štandu Lagune – Raspored potpisivanja i aktivnosti
22.10.2019.
Dobra atmosfera na Sajmu knjiga se nastavlja, a na Laguninom štandu biće mnogo pisaca koje volite.   Laguna, Hala 1, 12.00: Andrija Milošević, „Mačak i skakutavo jaje“ Laguna, Hala 1, 13.0...
više
istraživanje je pokazalo da je dve petine žena ismevano zbog izbora knjiga laguna knjige Istraživanje je pokazalo da je dve petine žena ismevano zbog izbora knjiga
22.10.2019.
Organizatori britanskog festivala posvećenom kriminalističkom žanru „Capital Crime“ objavio je u avgustu ove godine rezultate istraživanja o čitalačkim navikama svoje publike i njenoj percepciji izdav...
više
osne sejerštad moramo da razumemo zašto je evropa napadnuta  laguna knjige Osne Sejerštad: „Moramo da razumemo zašto je Evropa napadnuta“
22.10.2019.
Spisateljica i novinarka Osne Sejerštad bila je strani dopisnik za norvešku televiziju i godinama izveštavala sa kriznih mesta i iz konfliktnih regiona. U svom dokumentarističkom romanu „Jedna od nas“...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.