VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Haled Hoseini: „Mogu da obećam da nikada neću napisati istu knjigu dva puta‟

Nakon što su njegove knjige prodate u 38 miliona primeraka, Haled Hoseini se slobodno može smatrati fenomenom u svetu književnosti. Ovaj avganistansko-američki autor je najpre osvojio put do srca čitalaca međunarodnim bestselerom „Lovac na zmajeve‟, u kome je izneta mučna priča o dvojici dečaka iz Kabula čije prijateljstvo u jednom trenutku kreće naopako. Četiri godine kasnije izlazi njegovo drugo delo  „Hiljadu čudesnih sunaca‟, u čijem su fokusu životi dve žene i njihove ljubavi tokom 30 politički burnih godina u Avganistanu. Pošto su čitaoci bili u iščekivanju narednih šest godina, Hoseini objavljuje „A planine odjeknuše‟, sa radnjom ispričanom iz više različitih uglova. Komplikovani i slojeviti životi brata i sestre koji su razdvojeni u detinjstvu; poslodavac i zaposleni koji stupaju u neobičan odnos, odnos majke alkoholičarke i boemke i njene usvojene, udaljene ćerke; rođaci koji žive u Americi i suočavaju se sa krivicom nakon povratka u domovinu. Neke od glavnih tema koje Hoseini koristi su pogrešni izbori, kajanje, pomirenje a prisutna je i njegova neobična sposobnost da generiše emocije na poetski način. Pisac govori o svojoj griži savesti jer je u egzilu, o tome da nikada ne zna gde će biti dok piše, o tome kako je to biti tata koji ne ide na posao i o tome koliko njegova porodica voli sajt Goodreads.

Goodreads: Pokrio si dosta tema u romanu „A planine odjeknuše‟, baš kao i u prethodnim knjigama. Na koji način se pripremaš za pisanje i istražuješ o avganistanskoj istoriji s obzirom na to da ne živiš tamo?

Haled Hoseini: U Ameriku sam došao 1980. godine, mada sam Avganistan napustio 1976. Četiri godine između sam proveo u Parizu, tako da sam u Americi od jeseni 1980, nedugo pošto je započeo Sovjetski rat. To o čemu pišem – dešavanja u Avganistanu za vreme građanskog rata tokom devedesetih godina prošlog veka, događaji za vreme Sovjetskog rata i za vreme talibanske vlasti i tako dalje – nastalo je na osnovu kompozicije zabeleški i priča iz tog perioda koje sam čuo od Avganistanaca. Neke sam zabeležio od mojih sunarodnika koji su se zatekli u egzilu i tu ispričali svoje priče, a neke od onih koje sam upoznavao na mojim putovanjima u Avganistan od 2003. godine, kada sam imao prilike da sedim sa raznim ljudima i slušam njihovo viđenje događaja – kako je, na primer, izgledalo kada je milicija uništavala Kabul, ili kada su došli Talibani, pa i o tome kakav je život bio kada su Sovjeti stigli u Avganistan. Sve mi je to koristilo da napravim jednu, bar se nadam, ubedljivu i uverljivu osnovu za moje priče.

GR: Da li imaš novinarski pristup radu? Da li iščitavaš transkripte, vodiš beleške i tome slično?

HH: Ne, ne. Stvar je u tome da nikada nisam nešto istraživao zbog pisanja, to su informacije koje sam upijao. Kada sam otišao tamo 2003 godine, uradio sam to da bih se edukovao. Želeo sam da celoj toj priči dam ljudsku dimenziju, iz ličnih razloga. Veliki deo tih priča živi u meni.  Od tada sam u Avganistan išao još tri puta u neku vrstu zvanične posete ispred Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice, i tada sam dobio priliku da sedim sa ljudima i vodim novinarske razgovore sa njima, da shvatim njihov stav o tome kako je to otići iz Avganistana, kakav im je život nakon povratka u zemlju posle pada Talibana, sa kakvim se izazovima sada suočavaju, što mi koristi kao materijal za zastupanje izbeglih lica.

GR: Kada vidiš sve te ljude kako pate u tvojoj otadžbini, da li se osećaš krivim što se otišao iz zemlje?

HH: To se ne dovodi u pitanje. Ja sam, možda, najsrećnija osoba koja dolazi iz najnesrećnijeg mesta na svetu. Zaista jesam. Moje iskustvo sam podario i jednom junaku – mladom doktoru koji odlazi u Kabul sa svojim rođakom. I on i ja doživljavamo taj neverovatni osećaj povratka kući onog trenutka kada se avion približava Kabulu tako da se vidi grad ispod. To je mesto gde sam rođen, tu sam naučio da govorim, da hodam. I tako, idući tim ulicama, izgledao sam kao ostali ljudi, govorio sam njihov jezik, mogao sam da razgovaram sa njima, a opet, nije bilo sumnje da sam autsajder. Ja to osećam, isto kao što i oni mogu odmah da namirišu taj moj osećaj, jer ja nisam iskusio ono što oni jesu. Zato imam osećaj da je život koji vodim čista sreća, genetska lutrija – činjenica da sam rođen baš u ovoj porodici, te da sam imao mogućnost da napustim zemlju.

GR: Možda si baš zato odabrao da pišeš o svojoj zemlji? Je li to tvoj način da nešto daš zauzvrat?

HH: Voleo bih kada bih mogao da dam tako plemenit odgovor. Mogao bih da izmišljam na tu temu, ali to onda ne bi bila istina. Pišem jer ne mogu drugačije. Znate, zaokupi me priča, lik, data situacija, sukob i ne napušta me. Moram sebi da objasnim zašto je to tako i šta će se dogoditi i da li će se rešiti. A šta to znači ljudima? To su uzroci i posledice pripovedanja koji su me oduvek vukli da pišem. Pisac napiše priču i onda ona započne sopstveni život, prevazilazeći sve ono što je bila njegova namera. Knjige mogu biti prozori u svet. Mogu da povezuju ljude, premda ja nikada nisam seo da pišem sa namerom da povežem Zapad sa prostorom odakle potičem, ili da bih nekoga edukovao. To mi nikada nije bila namera, ali to je nuspojava pisanja o tom delu sveta i mojoj zemlji i o tome šta se tamo dešavalo.

GR: Da li imaš predstavu šta će se desiti sa likovima dok pišeš ili dok si u procesu istraživanja?

HH: Nemam pojma. Zaista nemam predstavu. Ja sam kao neko ko hoda u mračnoj sobi sa lampom u ruci, i mogu da vidim samo tri metra ispred sebe. Nemam pojma gde idem. Ovaj roman sam započeo samo jednom neverovatno živopisnom slikom koja mi je došla niotkuda, kao blesak munje: slika čoveka koji ide preko pustinje vukući za sobom crvena kolica u kojima je trogodišnja devojčica, a desetogodišnji dečak ih prati. Nisam imao pojma ko su ovi ljudi, kuda su krenuli, šta su bili jedni drugima, ali ta slika mi je bila toliko neodoljiva da me je naterala da počnem da istražujem, i prva stvar koju sam napisao bilo je drugo poglavlje sa Abdulahom, Pari i njihovim ocem kako idu za Kabul. Onda se sve rasplamsalo i na scenu su stupili likovi za koje nisam ni znao da postoje. Pratio sam kako se priča s početka postepeno širi i pretvara u stablo drveta iz koga su se razvile druge grane. Nikada nisam znao kako će se završiti bilo koja od mojih knjiga. Nikada nisam znao kakva će biti bilo koja od knjiga. To je ono što mi je zabavno – stvaranje knjige je spontano i puno iznenađenja i stvari koje nikada nisam doživeo.

GR: To je fascinantno. Treba dosta vere da se krene na put kome se ne zna kakav je kraj.

HH: Da, to jeste stvar vere, zato pišem po nekoliko verzija. Na desktopu mi se nalaze nevažeće verzije sva moja tri romana. To nije dobro, zato što završim lutajući slepim ulicama i moram tumarajući da nađem izlaz iz njih, no, verovatno se ne bih susretao sa ovim problemom da sam jasno zacrtao o čemu će biti knjiga koju pišem. A ako uobličim knjigu u potpunosti, vezan sam za zaplet i za priču što guši likove i  ukida spontanost i iznenađenja, tako da se ipak držim prvog načina.

GR: To zvuči kao previše posla. Koliko daleko si spreman da ideš u ovom pogledu?

HH: Toliko daleko da ću provesti šest nedelja i napisati 75 stranica koje ne valjaju, pa ću ih baciti, pa ću se opet vratiti na početak da vidim šta to ne valja, probaću drugačiji način i na kraju, samo ako provedem dovoljno vremena uz priču, nešto će se desiti, nešto će kvrcnuti. Na primer, u ovoj knjizi sam imao nepotpunu viziju da priča o bratu i sestri treba da ostane nedorečena, i da bi se oni mogli sresti  u nekom trenutku, ali kako bi se to desilo ili ko bi oni bili kada se to desi, kakve bi bile okolnosti, koji bi rezultat tog sastanka bio, sve je to bilo vrlo nejasno.

GR: U ovom romanu imaš novi pristup u naraciji iz više uglova.

HH: Razni likovi su mi postajali zanimljivi i shvatio sam da ono što se desilo između brata i sestre ima uticaja i na živote drugih ljudi, pa sam imao želju da vidim kuda to vodi. Bilo je kao da slušam hor, ali svaki glas zasebno, a onda na kraju vrhunac dođe u kolektivnoj pesmi koju izvode svi ovi različiti glasovi. Bilo mi je zanimljivije dok sam pisao ovu nego moje prethodne dve knjige, baš zato što je bilo teže. Izazov je bio veći, i nekako me je sve to guralo napred.

GR: Tvoje knjige su poznate po izazivanju jakih emocija. Da li i ti osećaš bol dok pišeš?

HH: Ako ne prolaziš kroz emocije o kojima pišeš, ne može ih osetiti ni neko drugi. Iskreno verujem u to. Ako te likovi o kojima pišeš ne dotiču lično, ili ne osećaš da učestvuješ u njihovim sudbinama, onda to neće osećati ni čitaoci. Tako da sam svojevremeno već iskusio sve ono što čitaoci osete dok čitaju moje knjige; oni možda provedu nedelju dana uz moju knjigu, ali ja provedem po dve-tri godine uz svoje likove. Oni sa mnom žive svakog dana i tako postaju deo mog života. Počinjem da brinem o njima, počinjem da brinem šta će im se dogoditi. Za mene je bilo veoma teško da pišem o smrti Babe u „Lovcu na zmajeve‟. Učestvovao sam u svakoj perspektivi ove priče.

GR: Neki od naših čitalaca kažu da ih muče muški likovi iz tvojih romana jer su ´slabi´. Da li si to već čuo i da li se slažeš sa tim?

HH: Mislim da se ne radi o tome da su muškarci slabi. Prosto smatram da je ljudski grešiti i iskreno, najmanje zanimljiv lik iz „Lovca na zmajeve‟ je Hasan zato što je jasno kakav je. Kod njega nema kontradiktornosti. Uvek me više zanimaju likovi koji su puni mana, fizičkih nedostataka, likovi koji su konfliktni i kontradiktorni, čija dela neće uvek nastati iz najčasnijih pobuda, jer ti likovi predstavljaju nas i daju nam mogućnost da se ponašamo drugačije.

GR: Jedan naš član postavlja pitanje: „Čini mi se da mnogi autori pišu prema ličnom iskustvu. U Vašem slučaju, veliki deo Vašeg iskustva čini Avganistan. Želela bih da znam kako ćete nastaviti da koristite ovo iskustvo i hoće li Vam postati teže ako izgubite dodir sa domovinom?‟

HH: Uopšte nije sigurno da ću ponovo pisati o Avganistanu. Za sada mi je veoma blisko ono što se desilo u Avganistanu i ljudima tamo, i zato sam pisao o tome, ali siguran sam da ću u nekom trenutku pisati o potpuno drugim stvarima. Ono što mogu da obećam je da nikada, makar svesno, neću pisati istu knjigu dva puta. Sumnjam da ću dva puta gaziti sopstvenim stopama i želim da probam nešto drugačije svaki put.

GR: Postoje i druga pitanja, poput: „Da ste ostali u Avganistanu, da li mislite da biste napisali ove knjige? Ako je odgovor ne, šta Vas je život u Americi naučio o životu u Avganistanu?‟.

HH: Pa, moja perspektiva se zasniva na iskustvu iz egzila. Da sam ostao u Avganistanu i imao talenta za pisanje, siguran sam da bih pisao, ali moje knjige bi bile potpuno drugačije i imale bi radikalno drugačiju perspektivu. Moj ugao posmatranja je ugao posmatranja nekog iz dijaspore, nekoga ko je otišao, i uvek će biti obeležen tim činom, uvek će biti obeležen mojom udaljenošću od Avganistana. To će istovremeno biti moja prednost i moj nedostatak. Nije mi to naročito bitno. Mislim da se mnogo pisaca koji pišu o svojoj domovini (iako ne žive dugo u njoj) susreću sa istim problemima kao i ja.

GR: Taj prekid veze sa otadžbinom može da pređe i na kasnije generacije. Svi, i deca i roditelji, mogu osetiti taj eho efekat.

HH: Slažem se. I na mene utiče ono što se dešava u Avganistanu – sukobi, proterivanje, nasilje. Uticaj je veliki, pa tako zauzima i veliko mesto u mom životu. Ali ne želim da zauzme previše mesta. Zato se u ovoj knjizi rat i previranje u Avganistanu pominju u dva poglavlja, ali ne zauzimaju previše mesta kao u prethodnim knjigama. Delom zato što nisam želeo ponovo da pišem o istim stvarima, a delom zato što je lepo malo govoriti o Avganistanu, i o nekim uobičajenim, svakidašnjim stvarima pre nego o ekstremistima.

GR: Naš član Rob želi da zna: „Pošto ste muškarac, kako ste uspeli da pišete tako snažnim, ženskim glasom u dominantnom muškom društvu? Kome pripisujete taj unutrašnji glas?‟.

HH: Ovo pitanje je često iskrsavalo nakon mog drugog romana, ali smatrao sam da nema svrhe da pokušavam da shvatim kako je to biti žena. Jedva da sam u stanju sebe da razumem, a kamoli neku ženu koju čak ni ne poznajem, zato se trudim da dođem do suštine lika. Šta je to od čega ovaj lik strahuje, bez obzira na pol? Šta je to što on želi? Šta je njena ili njegova najveća želja? Ako uđem u suštinu lika, u njegovu srž, osnovne potrebe, strahove, onda tek osetim da mogu da ih predstavim na najbolji mogući način.

Neću se pretvarati kako savršeno razumem žene. Nemate pojma koliko puta mi je žena rekla: „Kakav si ti glupan, kako je moguće da ne razumeš kako se osećam?‟, a ja odgovaram: „Pa, kako bih razumeo?!‟ Napisao sam ovu knjigu o ženama, i neću se pretvarati kako znam nešto više o njima nego bilo koji drugi muškarac, ali razumem svoje likove, bez obzira na pol. Znam kako bi reagovali u datoj situaciji, znam kako se ponašaju i najzad, smatram da je to ono što je važno.

GR: Gudrids član Ajzak Bejli kaže: „Zanima me društveni uticaj knjiga Haleda Hoseinija. Naročito na njega samog. Otkrile su mnogo toga o društvu gde se zlostavljanje vrlo često prikriva. Kako su njegovi prijatelji, rođaci i zajednica prihvatili njegov rad? Da li ga doživljavaju kao prikaz života u Avganistanu? Da li možda smatraju da je uvredljiv ili baš naprotiv – odgovarajući?‟.

HH: Mislim da je uticaj, u suštini, pozitivan. Tako se pokazalo u mom iskustvu, naročito sa mlađim čitaocima koji nemaju toliko duboke i čvrste veze sa Avganistanom kao starije generacije. Ponekad je dovoljno da samo prislonite olovku na papir i neko će reći da se ne slaže sa onim što ćete napisati, tako da sam imao prilike da osetim kritike avganistanske zajednice na svoj račun zbog raznih stvari koje sam napisao. Ali, u suštini, smatram da su reakcije pozitivne po tome što su mi pisali mnogi pisci, mnogi Avganistanci i zahvaljivali mi za napisane knjige jer u njima ima nečeg dobrog.

GR: Pitanje ima član Šika: „Za mnoge Amerikance „Lovac na zmajeve‟ predstavalja prvi uvid u život i noviju istoriju Avganistana. Šta mislite da je najveća zabluda koju Amerikanci danas imaju o Avganistanu? Da li će Avganistan biti u stanju da se samostalano ponovo izgradi?‟

HH: Mislim da je jedna od najvećih zabluda ta što se misli kako Avganistanci doživljavaju prisustvo Amerikanaca kao invaziju. To uopšte nije slučaj. Mislim da je razumno stanovništv  podržalo prisustvo NATO i američkih snaga. Mnogi to prisustvo vide kao faktor stabilnosti, mada postoje pritužbe na neke stvari koje su mirovne trupe radile, poput noćnih racija ili vazdušnih napada, kao i na to da nisu imali dovoljno razumevanja za kulturne razlike. Ali, u suštini, ne može se porediti način na koji su gledali na Amerikanace i način na koji su posmatrali Sovjete koje su prezirali i nisu ih nimalo podržavali. Često se pominje u medijima kako je Avganistan ostao zaglavljen u 12. veku, ali ja to ne vidim kada odem tamo. Vidim jednu mladu naciju, gde je 55% stanovništva mlađe od 25 godina, vidim kako se tehnologija razvija, vidim početak masovne telekomunikacije sa 12 miliona korisnika mobilne telefonije, vidim mlade ljude kako se povezuju sa svetom kroz edukaciju i tehnologiju, vidim i relativno slobodne medije. To prosto ne odgovara pretpostavci o udaljenim delovima Kabula sa kućama od blata, gde žene nose burke – to je samo površno zaključivanje: „O, pa ovo mesto je zaostalo u 12. veku‟. Ako samo malo zastanete i porazgovarate sa ljudima i zagrebete ispod površine, pronaći ćete nešto drugo.

Što se tiče ovog drugog dela o povlačenju, nadam se da su oni koji su učestvovali u ovom ratu shvatili da i u mirovnom procesu postoje dugovi koji se moraju platiti i da su naučili važne lekcije iz svog iskustva, pa tako nadam se da se nećemo vraćati u to vreme.

GR: 2004. godine si prestao da se baviš medicinom. Kaži nam nešto o tome kako pišeš.

HH: Kada radim na nekoj knjizi, obično odvedem decu u školu u 8 časova, onda pokušavam da vežbam, a onda sednem i počnem da pišem oko 9:30 ujutru. Pišem na kompjuteru koji se nalazi u maloj knaceleriji koju imam u kući, i to obično traje negde do 14 časova, kada odlazim u školu po decu. Kada dovedem decu kući, trudim se da ostatak vremena provedem isključivo u ulozi tate i pokušavam da ne pišem. Međutim, čak i kada ne pišem, likovi su svuda sa mnom i neprestano razmišljam o knjizi.

GR: Tvoja deca su sigurno srećna što ste toliko prisutni u njihovom životu.

HH: To je najbolje od svega. Uvek im govorim da treba da budu srećni što nisam stalno na poslovnim putovanjima, što sam uvek tu da se igram sa njima, da im pomažem oko domaćeg i oni to cene. Znam da im nedostajem kada odem na promociju knjige. Mislim da nam to najteže pada.

GR: A koje knjige i autori su tebe inspirisali i ostavili svoj trag?

HH: Ne mogu da kažem da postoji jedna takva knjiga. Divio sam se mnogim piscima tokom godina: Salmanu Ruždiju, Alis Manro, Đampi Lahiri, Dženifer Igan, Kolum Meken, Džonatanu Frenzenu, Dejvidu Fosteru Volasu, Dejvu Egersu. Ovo su sve autori koje sam čitao i uvažavao. I od svakog od njih sam ponešto naučio. Čitam iz zadovoljstva jer volim fikciju, ali takođe čitam u želji da nešto i naučim jer svako ima drugačiji pristup materiji. I uvek se može nešto naučiti od drugog autora. Kada ljudi pitaju: „Koji je Vaš savet za mlade pisce?‟, uvek odgovorim jedno te isto: „Neka puno čitaju‟.

GR: A šta ti trenutno čitaš?

HH: Da vidimo. Upravo završavam knjigu Alis Manro „Dragi živote‟, takođe čitam i jedan stari klasik „Smrt u Veneciji‟ od Tomasa Mana, a čitam i „Predivne ruševine‟ od Džes Volter. Imam tu lošu navika da čitam po dve ili tri knjige u isto vreme.

GR: Da li je to loša navika? Ako jeste, onda nisi usamljen u toj navici. Takođe, mnogo hvala za ovaj razgovor.

HH: Vama puno hvala. I moram da kažem, mada je to nešto što verovatno čujete od svih autora, Goodreads je nezaobilazan deo života moje porodice.
 
Izvor: goodreads.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
pametni i mudri za tren oka bleferski vodiči za društvene mreže, vino i seks u prodaji od 11 jula laguna knjige Pametni i mudri za tren oka – „Bleferski vodiči“ za društvene mreže, vino i seks u prodaji od 11. jula
07.07.2020.
Zahvaljujući „Bleferskim vodičima“ Rebeke Njuman izgledaćete izuzetno obrazovano, a zapravo nećete morati ništa da učite. Knjiga „Bleferski vodič – društvene mreže“ brzo i efikasno će vam obezb...
više
duhovita priča uz koju će mali školarci zavoleti čitanje bora luzer 1 ja nisam luzer u prodaji od 11 jula laguna knjige Duhovita priča uz koju će mali školarci zavoleti čitanje – „Bora Luzer 1: Ja nisam luzer“ u prodaji od 11. jula
07.07.2020.
„Nikada mi nije smetalo što se zovem Bora Luzer, jer sam uvek bio dovoljno kul da to poništim, ali otkako se u našu školu prebacio Darko Darkovski, sa onom njegovom užasnom malom krokodilskom facom, p...
više
od knjige do umetničkog dela laguna knjige Od knjige do umetničkog dela
07.07.2020.
Listajući stranice rubrike #knjigoljupci, naišli smo na nekoliko članaka u kojima smo predstavljali knjige kao umetničku inspiraciju. Ali ne kao inspiraciju za pisanje novih knjiga, nego kao inspiraci...
više
planska ili impulsivna kupovina knjiga pitanje je sad laguna knjige Planska ili impulsivna kupovina knjiga – pitanje je sad
07.07.2020.
Impulsivna ili planirana kupovina predmet je večitog interesovanja istraživača i analitičara tržišta. Razumevanje motiva za instant kupovinu knjige daje izdavaču bolju sliku o tome kako da vodi svoju ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.