VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Gradimir Stojković: Neću da me mrze deca

U zemlji gde je književnost za decu voz druge klase, on je jedan od malobrojnih i neumornih boraca za tu umetnost. Gradimir Stojković, autor koji je proglašen najmlađim piscem za decu, onda kada je već zagazio u petu deceniju života, jedan je od najčitanijih proznih dečjih književnika kako kod nas, tako i u regionu. Njegove knjige „Hajduk“, „Želim“, „Sve moje gluposti“, „Buba“ bile su prvi iskorak od tipične školske lektire, a da su ova neprolazna dela popularna i dan-danas pokazuje činjenica da ih deca i dalje gutaju kao i pre trideset godina, kada su se tek pojavila.



Već dugi niz godina Vi ste najčitaniji dečji književnik kod nas?

Taj epitet „najčitaniji“ nije baš tačan. Zna se ko je najčitaniji, to su Ljuba Ršumović, Duško Radović. Ali ja sam najčitaniji prozni pisac za decu. To prihvatam, jesam čitan, i to je zanimljivo, ali sasvim istinito. Kad je, pre tridesetak godina, nastajala moja knjiga „Hajduk“, tada su zavladala mišljenja da je to najbolja knjiga za decu. Ja sam takva mišljenja ućutkivao i govorio: „Čekajte, mora da prođe bar još dvadeset godina da bismo videli vredi li ona toliko!“ I evo, prošle su tri decenije i ona se još uvek čita.

Kako ste se latili pera?

Praktično pišem od trenutka kad sam postao svestan. Učiteljica me je u trećem razredu terala da pišem pesme i slala ih na „Zmajev“ konkurs. Ali ko to šiša! U osmom razredu opet me je nastavnica naterala da napišem nešto. Bio sam tad u likovnoj i literarnoj sekciji, kao i svi dečaci mog razreda, jer smo uzdisali za mladom i lepom učiteljicom, a ona mi je strogo rekla da napišem za sledeći čas tri pesme. Naravno, ja sam to zaboravio da uradim, i na bratovljev savet uzeo sam od Ćopića i prepisao nešto, nešto sam smislio, i na kraju imao dve pesme. Treća mi je još nedostajala. Ali došlo je vreme za čas i, uprkos tome što sam pokušavao da se skrajnem da na mene zaboravi nastavnica, ona me je odmah prozvala da čitam šta sam napisao. Pročitam jednu, prepevanu, pročitam i onu drugu, prepisanu, ali treće nema. A ona gleda u mene i čeka tu treću. Uzmem ja i treću izmislim na licu mesta. Tada smo u Vršcu svi bili pod velikim uticajem Vaska Pope, i ta pesma je nekako bila u njegovom duhu. Tad je nastavnica sasvim ozbiljno rekla da nisu nastavnici ludi i da mi ne valjaju ona prepevana i ona prepisana pesma, ali da bi treću, smišljenu na samom času, trebalo poslati na konkurs. Ja sam joj rekao da neću da cepam svesku, već ću joj prepisati lepo tu pesmu, i tako je sve počelo. Ta pesma je dobila nagradu, i ja sam ozbiljno mislio da sam pesnik. I dugo sam mislio da sam pesnik, dok me „Hajduk“ nije uverio u suprotno.

Zašto se glavni junak Vaših knjiga zove Hajduk?

Ispala je simbolika, ali prezime Hajduk je od početka bio u mojoj glavi. Međutim, trebalo mi je još nešto pored toga, ne može da bude samo Hajduk, i tako je postao Pecikoza. I to sasvim slučajno. Čekao sam na aerodromu prijatelja da dođe, i pored panoa gde sam stajao neko je iz sve snage vikao: „Peco, Peco, Pecikoza!“. I meni je sinulo. Tako je nastao Hajduk.

Pored „Hajduka“, pisali ste i knjige „Želim“, „Sve moje gluposti“, ali i mnoge druge sa elementima fantastike kao što je „Buba“. Gde je granica između fantastike i knjige za decu?

Ja sam veliki ljubitelj fantastike, to moram da priznam. Između fantastike i književnosti za decu zapravo nema granice, jer uglavnom sve izvire iz bajke, koja se računa kao dečja književnost. A i većina fantastičnih knjiga koje su se računale u ozbiljne knjige nekad, kao što je „Dvadeset hiljada milja pod morem“, postale su sada knjige za decu jer deci je potrebno nešto magično.

Gde je onda dečja književnost u našoj nemagičnoj kulturi danas?

Je li može neko lakše pitanje? Odavno je dečja književnost postala voz druge klase. Zanemarena je. Da ne pričamo o tome šta je sve dečja književnost, koliko posvećenosti zahteva. Dokle god bude tako, ja ću biti bitku zajedno s njih još nekoliko. U Srbiji imamo razvijenu jednu od najboljih dečjih književnosti na svetu i toliko dobrih pisaca, a mi to sve marginalizujemo! Kao, to je za decu, to je lako sastaviti. Pa sedite i pišite onda da vidimo koliko je lako… Usudite se.

Mnogi smatraju da je književnost za decu laka, da ne zahteva nikakav misaoni napor. Kako dokazati njima da je knjiga za decu daleko od toga?

Nikako. Ja sam godinama pisao knjige za decu, to je jedino što znam da radim. I onda se našao profesor, kritičar, čovek koji je rekao da sam ja rodonačelnik infantilne utopije. Morao sam da pogledam šta je pod tim mislio. Mislio je da sam ja došao umesto moderne književnosti za decu. Ali po njegovom mišljenju ja sam bio iskorak koji je zabrljao, jer su posle mene počeli da niču novi Gradimiri. Zamerke su bile da nema mnogo deskripcije, da idem na dijaloge, brzu radnju. Ja sam se iznervirao jer sam takve stvari namerno radio. Jer takve stvari približavaju knjige deci i omogućavaju im da jednog dana čitaju Dostojevskog i Tolstoja. Druga zamerka je bila da sam tiražni pisac. Ali zašto bi to bila zamerka? Meni nikad nisu naručili knjigu da napišem, ja nisam na dugme da me pritisneš i da napišem delo. I na kraju sam se iznervirao do daske da sam napisao nesuđeni nastavak „Hajduka“ – „Hajduk u infantilnoj utopiji“, gde sam nabrojao sve nebuloze koje su mi prikačili.

To znači da su najlakši plen kritičara upravo dečji pisci?

Uglavnom zbog toga što nemamo prave kritičare za dečju književnost danas, iako smo svojevremeno imali sjajne ljude koji su to radili. Slobodan Ž. Marković me je, na primer, uvrstio u najmlađe pisce za decu onda kada sam imao pedeset godina. Pre toga su tu bili Ršum i Lukić. To pokazuje da se kritika dečje književnosti sporo razvija kod nas. Ima vrlo malo onih koji se time bave. Radivoje Mikić je nekad pisao kritike, ali sada je profesor. Pisao ih je i Voja Marjanović, ali bolje ne čitati njegove kritike. On ih je radio preko prsta, ali je bar nešto radio. Spali smo na Ljuštanovića, i nemamo novih imena. Imamo trenutno sjajnih pisaca za decu, koji su došli nekog perioda zatišja, i morao bi neko od kritičara da zagrize i u tu književnost.

Otkud to zatišje u dečjoj književnosti kod nas?

Dečja književnost nije isplativa. Izgleda da morate da razvijete ozbiljan biznis da biste bili pisac u Srbiji.

A na šta je potrebno obratiti pažnju kada se pišu knjige za decu?

Na sve. Od toga kako se piše, šta se piše, a postoje i posebni uslovi: delo mora da bude zabavno, razumljivo, prihvatljivo, i na kraju ono što se sakrije, ono što je zavijeno u oblandu, delo mora da ima pedagošku poruku. Mora toga da bude, jer ako nema, to nije dobra knjiga. Knjiga za decu mora već na početku da ima efekat koji ja nazivam „gurni prst u oko“, mora da iznenadi, da ošamari. Pa onda se otvori sve ostalo što se ne vidi, već se oseti.

Odakle Vi crpite ideje za svoje knjige?

To ne smem da otkrijem. Ali mogu da ispričam jednu priču o tome. Često idući Takovskom ulicom vidim NEŠTO kako malo pomalo ide ispred i oko mene. I onda mi odjednom to NEŠTO prepreči put i pita me: „Jesi li ti Grada?“. Ja kažem da jesam. I to NEŠTO meni kaže da baš mene traži, jer ono je moja inspiracija. Dobra priča, je l’ da? Ali šalu na stranu, sve okolo što postoji – to je inspiracija.

Da li deca danas mogu da se poistovete s Hajdukom?

Mislio sam da ne mogu, časna reč, ali izgleda da sam pogrešio. Vidim da „Hajduk“ živi, da ima bezbroj izdanja, da se čita kao i pre. Iako je to je danas, po mom dubokom ubeđenju, previše romantična knjiga. Današnja deca vole tvrdu knjigu, ali izgleda da je „Hajduk“ još prijemčiv, i drago mi je zbog toga. Ima nade.

Često su Vam dolazila deca i tvrdila da ste pisali o njima u svojim knjigama?

O, da. Pitali bi me kako sam znao da im se našto baš tako desilo, da su tako razmišljali, da su se isto osećali. U prvom periodu od pojave „Hajduka“ deca su mislila i da sam pričao o pravoj ličnosti. Govorili su da ga znaju, da stanuju pored njega. Ne možete ih razuveriti. I to je dobro, posebno u tim godinama. Takve stvari su vrlo dobre jer one govore da smo vratili knjigu deci. To nisam ja smislio, to su uradili Nušić i Ćopić pre mene. Ali važno je da sam deci dao ono što njih interesuje, posebno u doba kada su lektire bile partizanske, junačke priče, ili neke ozbiljne i teže stvari. Tada sam deci dao nešto što je njihovo, i zato je to i uspelo.

Hajduk nije junak interneta, video-igrica. Da li je danas internet progutao knjigu?

Na putu je da to učini, ali još uvek nismo tu. Knjiga opstaje i dalje. Iznenađen sam i oduševljen i sam zbog toga. Međutim, budućnost knjige je nešto drugo. Na mene se ljute kada kažem da će ona biti za povlašćene, neće je čitati svi, i postojaće samo kao raritet. Knjiga će biti samo za one koji znaju da čitaju, za školovane, za one koji imaju taj osećaj. Nažalost, ne možemo više da govorimo o tome da će knjiga zaživeti kod dece, neka mi oproste prosvetni radnici, ali danas ni dobar deo prosvetnih radnika više ne čita.

Šta je uzrok tome?

Savremenost. Način življenja, promene koje se dešavaju u čitavom svetu, pa i kod nas. Mi smo samo balkanska varijanta nečega, i to je jako tvrda varijanta, jako teška. Kako će na kraju biti, ne znam, ali se ipak nadam da će nekako sve biti okej.

Da li u savremenom svetu deca previše brzo odrastaju?

Da, sasvim sigurno. Ja sam izgubio kontakt u većini slučajeva sa decom, i sad kada gostujem, kada se nalazim s njima, na moju veliku žalost, ja ih sve manje razumem. Mi jako teško razgovaramo, uz jednu ogradu: što sam dalje od Beograda, deca su sve više deca. Čudna je i teška istina da veliki gradovi pogubno utiču na decu.

Da li biste voleli da Vaše knjige uđu u školsku lektiru?

Ne, ne baš. Bilo je tri puta pregovora o tome, i tri puta sam odbio. Neću još uvek tako nešto jer neću da me deca zamrze! Deca ne vole ono što se mora, i za sada neka moja knjiga bude ono što jeste, lektira po izboru. To je sasvim dovoljno. Mada su u Republici Srpskoj stavili moju knjigu u lektiru za šesti razred, a niko me nije pitao šta mislim o tome.

Da li biste pristali da se Vaše knjige digitalizuju?

Pod određenim uslovima svakako. Ja već imam elektronska izdanja, i zanimljivo je da moje elektronske knjige više kupuju naši ljudi koji žive po inostranstvu. Naši baš i neće, oni bi da ih dobiju zaobilaznim putem, piraterišu. Za sada znam sigurno da „Hajduk“ ima sedam  piratskih  izdanja. I uvek mi kažu da je to pohvalno, da treba da budem ponosan, a ja na to odgovorim: „Kako da ne!“. Prvi put sam ulovio pirata u Nišu, na buvljaku, i video sam da se moja knjiga prodaje u povezu u kojem znam da nije štampana. Prodavac me je ubeđivao da kupim, i ja sam je stvarno i kupio. I doneo je mom uredniku da mu pokažem kako se radi. Danas i u Crnoj Gori postoje mnoga piratska izdanja, izdaje se „Hajduk“ poprilično, i šta da im radim… Nema neke borbe protiv toga, nas niko ne šljivi.

U knjizi „Sve moje gluposti“ govorite kroz lik devojčice. Koliko je bilo lako staviti se u poziciju deteta, i to još ženskog?

Bio sam dugo nastavnik i radio sam sa decom, i ona su imala poverenja u mene. To je jako bitno. I u nekim slučajevima sam dobijao i više od njih nego roditelji. Ušao sam u dečji način razmišljanja, morao sam da ih razumem. I „Sve moje gluposti“ sam isto tako morao da napišem jer su neke devojčice govorile da uvek pišem o dečacima. Pa su mi naposletku rekle: „Čik napiši!“. I, naravno, čim me čikaš, onda ću i napisati. Ali nije bilo lako. Ta knjiga je toliko zahtevala da se uživim u nju da sam u jednom trenutku pričajući sa svojim drugom Zuletom slučajno počeo da pričam u ženskom rodu. Ali izgleda da je uspelo.

Koliko ima biografskih elemenata u Vašim knjigama?

Ima ih poprilično. Jer ti elementi moraju ući u knjigu, hteli ne hteli. Hajduk govori kao ja, misli kao ja. Taj moj život, i đavo ga odneo, da sam ga stavio baš kakav je bio, niko živi mi ne bi verovao. Mnogo toga sam morao da preskočim, promenim. I kad bih napisao istinu, obično bi mislili da sam sastavio nečuvenu izmišljotinu, a kada bih izmislio nešto, onda kažu: „Živa istina, bre!“. Tako da sam ja prestao da razmišljam o tim stvarima, i samo sam pisao.

Autor: Kristina Kecman
Izvor: ekspres.net


Povezani naslovi
 ko ti reče da si go, adame mihaela kelmajera i konrada paula lismana u prodaji laguna knjige „Ko ti reče da si go, Adame?“ Mihaela Kelmajera i Konrada Paula Lismana u prodaji
14.12.2018.
„Ništa nije tako zavodljivo kao susret književnosti i filozofije.“ Deutschlandradio Kultur Ko sam ja? Šta znači sloboda? Šta je lepota? U životu se stalno susrećemo sa suštinskim pitanjima i tragam...
više
kako tehnologija određuje način na koji čitamo  laguna knjige Kako tehnologija određuje način na koji čitamo?
14.12.2018.
Nikada nije bio bolji trenutak da se posvetite čitanju – ali nikada nije bilo ni toliko zbunjujuće i zastrašujuće. Činjenica da uopšte čitate i ovaj tekst predstavlja neku vrstu pobede. Sajtovi...
više
henri marš u ovo doba prevelikih očekivanja i konzumerizma, javnost mora da zna i razume da je medicina opasna i neizvesna laguna knjige Henri Marš: U ovo doba prevelikih očekivanja i konzumerizma, javnost mora da zna i razume da je medicina opasna i neizvesna
14.12.2018.
„Veoma je malo mačo neurohirurga“, kaže Henri Marš, jedan od vodećih konsultanata u Velikoj Britaniji. „Ali kardiohirurgija – e, to je pitanje života i smrti, dramatično popravljanje tokova krvi koje ...
više
beč, kafa i književnost laguna knjige Beč, kafa i književnost
14.12.2018.
Iako je bečka kultura kafića slavna širom sveta, Beč nije bio prvi grad u istoriji koji je imao kafé. Bez obzira na to što Beč nije bio pionir u ovoj vrsti kulture, on je – tokom vekova – uspostavio t...
više