VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Gotovo je sa Edijem Belgelom“ - roman Eduara Luja o francuskoj radničkoj klasi u 21. veku

Alenkur, napušteni gradić izmučen siromaštvom, mesto je na kome se odvija roman Eduara Luja „Gotovo je sa Edijem Belgelom“. Nalazi se na manje od 160 km od Pariza, ali deluje kao da je udaljen najmanje  jednu svetlosnu godinu. Generacijama je život u tom mestu bio vezan za lokalnu fabriku. Većina ljudi, uključujući i roditelje glavnog junaka romana, smatra da je budućnost njihove dece već odlučena – samo vreme odvaja lokalne dečake od početka rada u fabrici, kao što je to bilo i sa njihovim očevima i dedama decenijama pre. Gradić je naravno jalov i siv, ali njegova najupečatljivija osobina je „vlažnost“. Ovi opisi postavljaju atmosferu za brutalne opise ljudi u Alenkuru i njihovo ponašanje. Luj je „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ napisao sa samo 21 godinom i roman se oslanja na njegovo teško odrastanje u propadalom francuskom radničkom gradu. Brutalno i bespoštedno se kreće između opisivanja teškoća sa kojima se bore siromašni radnici i odrastanja „svilenog“ Edija Begela.

Do devedesetih godina u romanu, posla u fabrikama je sve manje u regionu. Rastuća nezaposlenost posejala je među ljudima dubok osećaj dosade što je dodatno izmenilo ionako slabašno društvo i dovelo do porasta narkomanije, nasilja i ozlojađenosti. Zvuči li vam to poznato? Edijev otac, Žaki Belgel, otelotvorenje je efekta koji je postepena ekonomska propast imala na bele muškarce iz radničke klase tog regiona. Nakon što zbog povrede leđa mora da napusti posao u fabrici, Žakija su meštani etiketirali kao „lenčugu“. Žaki je „zaista pokušavao da ponovo nađe posao, ali se obeshrabrio kad je popio stotinak negativnih odgovora“, kaže u romanu, ali je i dalje ismevan kao da je sam kriv za situaciju u kojoj se našao. „Žaki je lenština, ne radi već četiri godine, nije u stanju da prehrani svoju ženu i decu“, ogovarali su ljudi.

Čak i kada nema novca, Žaki ima pomešana osećanja zbog toga što njegova supruga Brižit radi – to što nije jedini donosilac hleba u porodicu samo je jedna od mnogih stvari sa kojima teško izlazi na kraj. Belgelovi preživljavaju od čekova socijalne pomoći i „kupovine na crtu“ kako bi se prehranili. „Imali smo manje novca“, seća se Edi, „i bila je sramota kad smo to morali da pokažemo ili kad smo išli u narodnu kuhinju po pakete hrane.“ Ponižavanje je počelo u veoma ranim godinama njegovog života.

Roditelji često pokušavaju da kontekstualizuju ovakvu vrstu poniženja opisivanjem francuskog društva u obliku „mi protiv njih“. Tu su „oni koji imaju, bogataši“ koji žive negde drugo, govore i ponašaju se na „prefinjen način“, završavaju fakultete i idu u pozorište. A tu su i „obični“ ljudi koji igraju fudbal i piju pivo, neprestano ponavljajući da „znaju kako da se dobro provedu“. Ova svesnost klasnih razlika provejava kroz opise života u siromaštvu, ali ponos sprečava stanovnike Alenkura da priznaju koliko im je sistem u kojem su rođeni dao veoma malo kontrole nad sopstvenim životom. Umesto toga, muškarci pokušavaju da se bore sa tim da bi, kako to sarkastično primećuje Luj, „otelotvoravali sve muževne osobine koje su bile na ceni“.

„Gotovo je sa Edijem Belgelom“ je roman prepun sjajno napisanih prikaza ovih „popularnih muževnih vrednosti“ – ružnih, samosvesnih rituala, koji se kreću od apsurda do tragedije. Zbog toga što im život ostavlja veoma malo toga čime bi podgrejali ponos, muškarci u Alenkuru – svi, od Edijevih prijatelja do njegovog oca – šepure se naokolo goli kako bi povratili muškost na najbiološkiji mogući način. Jedne noći, Edijev pijani rođak Stefan se skida i viče: „Ja sam zver, burazeru, ja sam zver, niko ne sme da me pipne!“ Potreba za kompenzacijom nije nimalo suptilna. Na kraju krajeva, da su ovi muškarci zaista toliko moćni i nedodirljivi, ne bi bili goli i ne bi vikali.

Mladi Edi Belgel je jedan od malobrojnih koji ne uspeva da bude pravi muškarac iako se trudi. Otac je preneražen jer sve od Edijevog govora, preko hoda, do ukusa je u očima ostalih stanovnika previše ženstveno. Tokom detinjstva, te posebnosti – stvari koje su potpuno van Edijeve kontrole – prouzrokovale su nasilje i dovele do razvoja unutrašnje sramote. „Peder, peško, vila, pušač kurca, propalica, šonja, seka persa, sisica, ženski petko, pičkica, kučka, homić, cvećka, pederčina ili homoseksualac“ su uvrede koje su mu upućivali drugari iz razreda. Redovno su ga napadali u školi, ali se trudio da se nasilje odvija u pustim školskim hodnicima kako bi izbegao posmatrače čije je prisustvo samo dodatno povećavalo njegovo poniženje. To su standardi sa kojima živi: više voli da bude pretučen daleko od pogleda drugih ljudi.

Kada je knjiga objavljena u Francuskoj 2014. godine, Luj je izazvao kontroverzu ističući u intervjuima da je sve u romanu, od homofobije do nasilja, potpuna istina. Ali zalaženje u debate o verodostojnosti određenih događaja skrenulo je priču sa veće istine – homoseksualci koji odrastaju u okruženju u kome je mačizam krajnja vrednost, postaju nemi posmatrači opšteg podsticanja muškosti. Gej čitaoci će se poistovetiti sa time kako se Edi nosi sa društvenim zamkama koje postavljaju muškarci kojima je neophodna potvrda sopstvene muževnosti. „Ko se duboko u sebi ne oseća kao muškarac voli tako da izgleda, a ko poznaje svoju slabost rado se razmeće snagom“, piše Luj. Preciznost ovakvih razmišljanja potiče iz Edijeve upoznatosti sa onim što se naziva „umetnost neuspeha“ – i sam je pokušao da prikrije ovakve vrste nedostataka.

Način na koji Luj piše o Edijevom ponižavanju zbog homoseksulanosti je dodatno zanimljiv zbog velike sličnosti sa načinom na koji opisuje poniženja koja doživljava siromašna radnička klasa Alenkura. Kako bi kontekstualizovao to što su ga napadali i nazivali „pederom“, Edi kaže: „Školsko dvorište je funkcionisalo kao i ostatak sveta: veliki se nisu mešali sa malima. Moja majka je govorila o radničkoj klasi Mi mali ne zanimamo nikoga, naročito ne velike bogataše.“ U oba slučaja, tu su bol, sramota, i veoma često, fizičke povrede. Jednom nakon dobijenih batina, Edi kaže: „Mislio sam da ću se navići na bol. Ljudi se, na neki način, naviknu na bol, kao što se radnici u fabrici naviknu na bol u leđima.“

Siromaštvo Alenkura je referenca na lična iskušenja sa kojima se susreće Edi Belgel i obrnuto: Lujova osećajnost u opisivanju načina na koji tinejdžer homoseksualac ide kroz heteroseksualni prenosi se na opisivanje toga kako radnička klasa ide kroz svet kojim dominira bogatstvo.

„To što sam voleo dečake menjalo je čitav moj odnos prema svetu, teralo me je da se identifikujem s vrednostima koje moja porodica nije negovala“, objašnjava Edi. Njegova seksualnost dala mu je veoma rano perspektivu posmatrača sa strane. Edijeva feminiziranost je posmatrana kao „prefinjeni“ elitizam i godine odbacivanja navele su Edija da na Alenkur gleda sa pozicije koju opisuje kao „arognatnog klasnog otpadnika“. Edi smatra da potiče iz, ali ne pripada beloj radničkoj klasi. To je ono što ističe ovaj roman u odnosu na druge – ton je istovremeno lični, ali i odvojen od svojih subjekata, gotovo prezriv.

Danas, Eduar Luj i dalje probija granice kao neko ko potiče iz, ali nije to nešto. Njegove kameleonske sposobnosti dale su mu kredibilitet i reputaciju među elitom Pariza i Njujorka koja žudi za sagovornicima koji im mogu opisati izrazito nepoznatu radničku klasu. Odrastanje u Alenkuru mu daje neporecivo autentičnu perspektivu, a godine obrazovanja u francuskim elitnim institucijama čine ga razumljivim eliti. Posmatraju ga kao nešto više od pisca: on je prevodilac, sposoban je da prikaže populistički bes u svarljivom obliku.

U danima pred poslednji krug predsedničkih izbora u Franckusoj, Luj je pisao o psihi krajnjih desničara za „Njujork tajms“ u članku „Zašto moj otac glasa za Le Penovu“. Za razliku od romana „Gotovo je sa Edijem Belgelom“, članak je napisan u obliku političkog objašnjenja kako bi čitaocima dao jasne zaključke. Rasizam i ksenofobija su, kako je napisao, zavodljivi jer nude jednu od malobrojnih prilika da radničku klasu prizna politički establišment. Pred kraj romana „Gotovo je sa Edijem Belgelom“, Edi dobija priliku da napusti Alenkur i pohađa specijalizovanu srednju školu u Amijenu. Na prvi pogled, sve teče kako treba. Daleko od muževnosti radničke klase Alenkura, gotovo sve u vezi sa dečacima koje sreće je drugačije. Govore drugačije, oblače se drugačije i tako dalje, a Edi razmišlja: „Sve njih bi u mojoj školi nazivali pederima.“ Pred sam kraj deluje da ovakve društvene norme daju Ediju prostor da se uklopi i ponaša prirodnije bez straha od nasilja. Ali ispostavlja se da to nije istina. Amijen je manje-više slično mesto.

Kako je to naučio u Alenkuru, Edi se smeje kako bi umanjio poniženje koje ovakve vrste napada donose. Ispostavlja se da homfobija nije bolest samo radničke klase. Ne postoji mesto oslobođeno nasilja.

Izvor: newrepublic.com
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
da li je narcisoidnost izlečiva predstavljena knjiga ostati ili otići  laguna knjige Da li je narcisoidnost izlečiva? – Predstavljena knjiga „Ostati ili otići“
27.02.2020.
Živimo u vremenu izražene egocentričnosti, kada se uspeh meri brojem lajkova na društvenim mrežama a socijalni i društveni status brojem prijatelja na Fejsbuku. Sve to pogoduje patološkim narcisima, a...
više
kratka istorija kriptografije u krimi romanima biblijski kodovi, holmsove šifre i poova enkripcija laguna knjige Kratka istorija kriptografije u krimi romanima – biblijski kodovi, Holmsove šifre i Poova enkripcija
27.02.2020.
Tajne su elementi drame. Pesnici, dramatičari i romanopisci su ih kroz vekove koristili kao pokretački mehanizam, kako bi čitaoce fokusirali na glavnu stvar, a to je – hoće li privatne stvari ostati ...
više
u ovoj kanadskoj knjižari mace slobodno tumaraju, a posetioci mogu čak i da ih usvoje laguna knjige U ovoj kanadskoj knjižari mace slobodno tumaraju, a posetioci mogu čak i da ih usvoje
27.02.2020.
Ukoliko ste oduvek maštali o tome da usvojite cica-macu, vaša prva pomisao bi verovatno bila da svratite do obližnjeg centra za udomljavanje. No, da li bi vam ikada palo na pamet da umesto toga svrati...
više
afrička tradicija u obliku engleskog klasika laguna knjige Afrička tradicija u obliku engleskog klasika
27.02.2020.
„Mržnja je pijavica: ono što nekome prione za kožu; što se njime hrani i crpi mu životni duh. Ona ga menja, i ne napušta ga dok ne isisa iz njega i poslednju kap mira.“ Zašto sam oduševljena ovom k...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.