VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Flora Sends: Engleskinja u srpskoj uniformi

Luiz Miler, autorka knjige "Naš brat", o životu legendarnog kapetana prve klase Flore Sends. Jedina žena iz zapadne Evrope koja se borila na frontu.

Samo osam dana pošto je objavljen rat između Velike Britanije i Nemačke, 12. avgusta 1914. godine, grupa bolničarki okupila se na peronu železničke stanice Čering kros. Među njima je bila i Flora Sends (1876-1956), tridesetosmogodišnja Engleskinja koja je govorila s mekim irskim naglaskom. Kad je čula vest da je Britanija stupila u rat, smesta je ostavila društvo, sela u svoj francuski trkački automobil i našla se u nepreglednom redu žena koje su grozničavo tražile ratne poslove pred sedištem britanskog Crvenog krsta u Londonu...

Ovako počinje priča o legendarnoj Flori Sends koja se junački borila na strani srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Njenu biografiju opisala je Luiz Miler u romanu "Naš brat - život kapetana Flore Sends", koji je objavila "Laguna" u prevodu Nenada Dropulića.

- Bila je jedinstvena pojava, otelotvorenje nezavisne, otvorene i odlučne "nove žene". Ona je jedina žena sa Zapada koja se sa puškom u ruci borila kao vojnik u srpskoj vojsci, i kao vojnik uopšte u Prvom svetskom ratu. U aktivnoj službi stigla je do čina poručnika, a u rezervi je unapređivana još dva puta, do kapetana prve klase - kaže za "Novosti" Luiz Miler, koja je nedavno bila gost Beograda.

U Srbiji je, podseća naša sagovornica, bilo žena-vojnika Srpkinja, ali Flora je jedina pripadnica zapadnih zemalja saveznika koja se na frontu borila sa puškom u ruci.

- Pre toga je bila bolničarka. Stupila je u Gvozdeni puk "Knjaz Mihailo", Moravske divizije, u novembru 1915. godine, kao vojnik, borac. Baš u vreme kada je počela velika nemačka ofanziva i kada je srpska vojska krenula da se povlači ka jugu. Ratovala je uglavnom na bugarskom frontu, i u jednoj od mnogih bitaka za grad Bitolj, teško je ranjena od bugarske granate. Posle ozdravljenja, vratila se u vojsku i ostala, borila se sve vreme rata, odlikovana je Karađorđevom zvezdom i bila je veoma poznata u svoje vreme u čitavom svetu. O njenim podvizima pisali su "Njujork tajms", londonski "Tajms", njena slika izlazila je na naslovnim stranama u Srbiji i širom sveta - kaže Miler.

Beograd je hrabroj Engleskinji pre nekoliko godina dao ulicu na Dedinju, o njoj je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova, ali, nažalost, po rečima autorke, Flora polako počinje da pada u zaborav u Velikoj Britaniji.

- Mada moram da naglasim, pošto je bila ljubitelj dobre kapljice, sasvim prikladno postoji jedan pab u sumnjivom delu Londona koji nosi njeno ime. Velika Britanija je sklona da pamti velike bitke u kojima su Britanci doživeli velike gubitke na zapadnom frontu, pre svega bitku na Somi, naravno, ali Flora i sve te mnogobrojne, plemenite žene koje su na bilo koji način radile u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, uglavnom su zaboravljene. Britansko pamćenje je prilično kratko. Mislim i nadam se da već ono što se dogodilo devedesetih godina u Srbiji polako počinje da se zaboravlja, a priča o Srbiji u Prvom svetskom ratu već je odavno zaboravljena, nažalost. U Srbiji nije potrebno govoriti o tome, to je kao prodavati sneg Eskimima. Srbi znaju priču o svojoj zemlji u tom ratu, ali mi je bilo drago što mogu da predstavim Florin lik novim Britancima, i neku vrstu istorije Srbije, jer ova knjiga je i jedno i drugo - kaže Miler.

Flora, kao ni ostale žene koje su došle u ratom pogođenu Srbiju 1914. i 1915, nije ništa znala o našoj zemlji. U Engleskoj se, kaže naša sagovornica, jedino znalo za ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine.

- To im je možda dalo neku početnu sliku o tome šta može u Srbiji da im se desi, međutim, uopšte nije bilo tako. Bile su veoma toplo dočekane i prihvaćene. Srbija nije imala taj luksuz da odbije bilo čiju pomoć. Svako ko je došao bio je dobrodošao, pogotovu te prilično odlučne Engleskinje, koje su znale šta hoće i nisu uopšte prihvatale "ne" kao odgovor. Srbi su bili prilično zapanjeni kad su ih videli, a i one su bile zapanjene zemljom, međutim, doživele su izuzetno gostoprimstvo. Flora je posle rata ostala da živi u Srbiji, u Beogradu, naučila da govori srpski tečno i Srbija je zaista postala njena druga domovina. Veoma dobro je upoznala Srbe, na neki način i postala Srpkinja. Zavolela je Srbiju. Ovde se i udala, za belog Rusa Jurija Judeniča - priča Miler.

Kada su Nemci 1941. napali tadašnju Jugoslaviju, Flora se kao oficir u rezervi, iako je prešla starosnu granicu za regrutaciju, dobrovoljno prijavila da se bori u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci. Kraj drugog svetskog rata Flori je doneo teške dane.

- Neposredno posle oslobođenja Beograda, komunisti su bili veoma agresivni, to nije bio onaj blagi Titov komunizam koji se razvio kasnije. U okviru novog režima i sistema, mnogi ljudi su napredovali tako što su prijavljivali jedni druge tajnoj policiji. Uprkos tome što se hrabro borila protiv Nemaca i protiv Bugara, u Prvom, protiv nacista u Drugom ratu, partizani su bili previše za nju, tako da je bila primorana da napusti Beograd, u februaru 1945, i vrati se u Englesku, posle trideset godina života u Srbiji. Imala je 69 godina, bilo joj je veoma teško. I mnoge druge žene koje su došle, udale se za Srbe i živele ovde, prilično su stradale u to vreme - kaže autorka.

Flora više nikada nije došla u Srbiju, ali, kaže naša sagovornica, neke srpske tradicije odnela je u Veliku Britaniju:

- Prilično je zapanjivala svoju plemenitu porodicu, bacajući i razbijajući čaše u kamin, posle zdravice!


TALENTOVANI RAGBISTI

Istražujem priču o 27 srpskih dečaka koji su preživeli povlačenje preko Albanije, a saveznici ih poslali u Edinburg, na oporavak. Tamo su završili jednu od najboljih škola u Škotskoj, "Džordž Heriots". Kasnije su neki od njih diplomirali na Univerzitetu u Edinburgu. Šta mi je tu najzanimljivije? Bili su sjajni igrači ragbija, ušli u reprezentaciju svoje škole, koja je bila jedan od najboljih timova u Velikoj Britaniji. Ti dečaci su došli jedva živi iz Albanije, kao kosturi. Jedan od njih, Toma Tomić, bio je toliko dobar da bi verovatno postao škotski reprezentativac u ragbiju, da je ostao u Britaniji. Većina tih dečaka vratila se u Srbiju - priča Miler.

Autor: Bane Đorđević
Izvor: novosti.rs
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
četiri sestre neispričana priča o tragičnoj sudbini sestara romanov laguna knjige Četiri sestre: Neispričana priča o tragičnoj sudbini sestara Romanov
24.02.2020.
Helen Rapaport, nagrađivana istoričarka, u ovom članku piše o svojoj knjizi „Sestre Romanove“, u kojoj se bavila životima četiri ćerke porodice Romanov. Njih su, zajedno sa roditeljima i bratom, boljš...
više
promocija knjige urnebesna fizika u velikoj plani laguna knjige Promocija knjige „Urnebesna fizika“ u Velikoj Plani
24.02.2020.
Knjiga „Urnebesna fizika“ biće predstavljena 27. februara od 12 sati u Biblioteci „Radoje Domanović“ u Velikoj Plani. Koautor knjige Branko Stevanović upoznaće mlade čitaoce sa ovom zanimljivom zbirko...
više
marojević i aćin u vrhu tabele za nagradu meša selimović  laguna knjige Marojević i Aćin u vrhu tabele za nagradu „Meša Selimović“
24.02.2020.
U ovogodišnjem glasanju Velikog žirija nagrade „Meša Selimović“ koju je zbirkom eseja „Značenja džokera“ osvojio Vladimir Pištalo, pri samom vrhu konačne tabele, glasovima žirija, našla su se i dva La...
više
dečaci od pamuka laguna knjige Dečaci od pamuka
24.02.2020.
Prvu knjigu koju je Kolson Vajthed napisao odbilo je dvadeset pet izdavačkih kuća pre nego što je objavljena. Dvadeset godina kasnije, to je broj izdavača koji je otkupio prava na prevod njegovog novo...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.