Laguna - Bukmarker - Filip Rot: Činjenica da ću jednog dana morati da umrem više ne deluje kao ogromna nepravda - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Filip Rot: Činjenica da ću jednog dana morati da umrem više ne deluje kao ogromna nepravda

INTERVJU IZ decembra 2005. godine

Filip Rot retko daje intervjue, a ubrzo ću shvatiti i zašto. To nije zbog toga što je neprijatan ili nepristojan; njega prosto ne zanima da iznova odgovara na ista pitanja. „O čemu biste voleli da razgovaramo?“ upitaće me Rot, dok seda na stolicu. Već osećam da se preda mnom nalazi težak zadatak. U septembru je dao intervju za Njujork Tajms povodom toga što je organizacija The Library of America objavila njegova dela. Samo dvoje drugih autora (Eudora Velti i Sol Belou) doživeli su istu čast za života. Međutim, Rot nije izjavio ništa posebno novinaru Tajmsa, koji se veoma namučio.

Ime fotografkinje sa kojim sarađujem je Fleš Rozenberg, i ona se dosta trudi da mi pomogne. Govori o svom nedavnom putu u Berlin gde su je zvali Blic (Flash, eng. = Blitz, nem. = blic, srp.). Rot se na to nije ni nasmešio. Posmatra je praznim pogledom dok se ona vrzma oko njega, fotografišući ga. Pravi polaroid fotografiju koju stavlja u jednu od onih snežnih kugli koje možete nabaviti kao suvenir. Rot protresa kuglu, a sneg počinje lagano da pada po njegovoj glavi.

„Izgleda da imam ozbiljan problem sa peruti“, izgovara on dubokim, sporim tonom. „Jadničak, zaista mu je potreban veoma jak šampon protiv peruti.“

„Uvek se služim tim trikom kako bih izmamila osmeh kod ljudi“, kaže Fleš.

„Ja se nikada ne smejem.“

Sledi preduga, mučna pauza.

„Zašto se ne smejete?“, pitam.

„Bila jednom jedna fotografkinja iz Njujorka. 'Nasmeši se', govorila je uvek. 'Nasmeši se!' Nisam mogao da je podnesem, kao i ceo taj fenomen. Zašto se mora smejati u objektiv? To nema nikakvog ljudskog smisla. Tako sam se ratosiljao i nje i svog osmeha.“

„Da li se ikada smejete?“

Gleda me. „Da, kada se krijem i kada niko ne može da me vidi.“

Sedimo u stražnjim prostorijama Rotovog izdavača u centru Njujorka. Prostorija je puna knjiga koje je napisao Salman Ruždi. „Verovatno je veoma mudro odrediti stražnju prostoriju za Ruždija“, kaže Rot, naravno, bez osmeha. Doputovao je iz ruralnog Konektikata kako bi dao izjavu o romanu „Zavera protiv Amerike“, koja je odavno objavljena u Americi i Velikoj Britaniji. Roman govori o Čarlsu Lindbergu, slavnom američkom pilotu, koji pobeđuje na predsedničkim izborima 1940. godine i potpisuje savez sa Hitlerom.

„Ideja mi je sinula kada sam čitao autobiografiju koju je napisao jedan američki istoričar. U fusnoti je pomenuto da je desno krilo Republikanske partije pokušalo da kandiduje Lindberga na predsedničkim izborima 1940. godine. Sa tom činjenicom do tada nisam bio upoznat. Sećam se da je moja porodica podržavala Ruzvelta i da su svi u našem okruženju prezirali Lindberga. U našem komšiluku su živeli isključivo Jevreji i svi su bili zabrinuti zbog njegovog ekstremnog i kritičkog stava prema Jevrejima.“

Jevreji su zastupljeni u svim Rotovim romanima, međutim, ovaj pak deluje kao Rotovo viđenje celokupne istorije jevrejskog naroda. „Knjiga o Jevrejima?“, čudi se. „Pa ovo je moja najamerikanskija knjiga. Ona govori o Americi. O Americi. To je priča o američkoj distopiji. Nikada ne biste rekli Ralfu Elisonu da je 'Nevidljivi čovek' njegova najcrnačkija knjiga, zar ne?“ Gleda me. „Da li biste?“

„Verovatno ne...“

„Takvi stavovi su novinski klišei. Jevrejska književnost. Crnačka književnost. Svako ko otvori knjigu i uroni u priču nikada ne primećuje takve etikete.“

„Ali vas smatraju Amerikancem jevrejskog porekla. Da li to vama išta znači?“

„To me nimalo ne interesuje. Savršeno dobro znam šta znači biti Jevrejin, i to zaista nije preterano zanimljivo. Ja sam Amerikanac. O ovome se ne može vodti razgovor a da se ne upadne u jezive klišee koji zapravo ništa ne govore o ljudskim bićima. Amerika je, pre svega... moj jezik. A identitet nema nikakve veze sa tim kakvo će nečije životno iskustvo biti.“

Počeo sam da govorim tiho, poput njega. Šapatom izgovaram da on u svojim knjigama piše upravo o identitetu. „Ali ne prihvatam da sam pisac jevrejsko-američkih romana. Ne prihvatam takve budalaštine, poput crnačke ili feminističke književnosti. To su etikete koje su osmišljene kako bi se ojačali politički ciljevi.“

Da bih postavio sledeće pitanje, moram da prikupim svu snagu: pitanje upućeno Rotu – o Rotu. Pojavljuje se kao lik u mnogim svojim romanima – kao dečak ili kao zreli književnik. A tu je i njegov alter ego, pisac Nejtan Zukerman. I gde onda pravi Filip Rot nestaje, a počinje književni? Pravi Filip Rot me nestrpljivo posmatra, kao da lupetam.

„Prosto ne razumem to pitanje“, kaže on. „Knjige ne čitam, niti doživljavam na takav način. Mene interesuje predmet... stvar, priča, estetski zanos koji imate kada uronite u tu... stvar. Da li sam ja Rot ili Zukerman? Sve sam to ja. Razumete? To je ono što obično kažem. Sve sam to ja. Ništa od toga nisam ja.“

A zatim će se led otopiti. Zbog ovog intervjua sam sa sobom poneo primerke „Životinje na izdisaju“ i „Ljudske ljage“ – dva romana koji govore o odnosu starijeg muškarca sa mlađom ženom. Zašto ga ta tema zanima? „Zato što postoji“, kaže Rot. Pričam mu o ogromnom skandalu koji je izbio u Danskoj koji je šezdesetosmogodišnjeg pisca lišio svih odlikovanja. Njegov zločin: iskreno je pisao o seksualnom odnosu koji je imao sa osamnaestogodišnjom crnkinjom na Haitiju – ćerkom jednog od članova njegove posluge. Kazna: javno poniženje, koje zbilja može biti gadno, čak i u naprednoj zemlji poput Danske. Rot želi da sazna sve o tom događaju, svaki, čak i najmanji detalj. A potom izgovara: „Taj pisac je sam to tražio. Da li je zaista pisao o tome kako je imao seksualni odnos sa devojkom u svojoj spavaćoj sobi? Vidite, to je zanimljivo. To je postala politička stvar. Da je to bila afera sa dvadesetpetogodišnjom studentkinjom na univerzitetu u Port o Prensu – ne bi bilo nikakvog problema.“

Govorim mu kako intervju sa njim  može biti neverovatno težak – poput penjanja na ledeni breg bez ikakve odeće na sebi.

„Pa, nisam došao na ovaj svet da bi vam život činio lakšim. Ha!“ Njegov smeh je više nalik izjavi – nema osmeha na licu, samo prosto i jednostavno „Ha!“

„Možda uopšte ne bi trebalo da pričamo o književnosti“, kažem.

„Ha, ha“, izgovara Rot. „Sada možemo da razgovaramo! Bio bih savršen sagovornik kada bi se uvela stogodišnja zabrana razgovora na temu književnosti, zatvorila sva odeljenja za književnost, ućutkale sve književne kritike i zabranili književni kritičari. Čitaoci bi morali da budu sami sa svojim knjigama, a ako bi se bilo ko usudio da kaže bilo šta o nekoj od njih, bili bi streljeni ili uhapšeni na licu mesta. Da, streljani. Stogodišnji moratorijum za nepodnošljive razgovore o književnosti je nužnost. Treba dozvoliti čitaocima da se sami izbore sa knjigama i ponovo otkriju ko su i šta su. Treba dozvoliti sve što nije ovakav tip razgovora. Što nije bajka. Čim nešto generalizujemo, više nismo u potpunosti u svetu koji književnost oslikava, i time se ruši most.“

Rot ustaje i uzima u ruke crne korice – korice namenjene njegovoj sledećoj knjizi. Naslovna korica je potpuno crna sa tankom crvenom linijom koja uokviruje naslov „Svaki čovek“. „Kako vam se dopada? Danas ide na odobrenje“, govori Rot. „Deluje kao da govori o smrti“, kažem. „Dobili biste opkladu. 'Svaki čovek' (Everyman) je naziv niza engleskih pozorišnih komada iz 15. veka, alegoričnih predstava, teatra morala. One su igrane na grobljima, a tema je uvek spasenje. Klasik na kome su zasnovane se zove Everyman, nepoznatog autora iz 1485. godine. Nastao je tačno između Čoserove smrti i Šekspirovog rođenja. Poruke koju su nosile ove predstave su uvek bile: 'Budi vredan i završićeš u raju', 'Budi dobar hrišćanin ili ćeš otići u pakao'. Svaki čovek je glavni junak koga posećuje Smrt. On misli da je to samo neki glasnik, ali mu Smrt govori: 'Ja sam Smrt', pa Svaki odgvora na to jednom od najboljih rečenica ikada napisanih u istoriji engleske drame: 'O, Smrti, dolaziš kada sam ti se najmanje nadao.' Kada sam najmanje razmišljao o tebi. Moja najnovija knjiga govori o smrti i umiranju. I, kako vam se čini?“

„Crna je“, kažem, a potom ga pitam da li je izdavač zabrinut zbog izbora boje, pošto čitaoci možda neće želeti da je kupe. „Nije me briga“, kaže Rot. „Želim samo da bude po mome.“

Kažem mu da izgleda kao Biblija. „Ha! Izvrsno. Savršeno. Ja mislim da izgleda kao nadgrobna ploča.“ Čeka moje sledeće pitanje.

„Da li se plašite smrti?“

Dugo razmišlja pre nego što da odgovor. Možda razmišlja o nečemu drugom. „Da, plašim se. To je užasno“, dodaje. „Šta bih još mogao da kažem? To je srceparajuće. To je nezamislivo. To je neverovatno. Nemoguće.“

„Da li mnogo razmišljate o smrti?“

„Bio sam primoran da sve vreme razmišljam o tome dok sam pisao ovu knjigu. Proveo sam čitava dva dana na groblju posmatrajući kako se kopaju rake. Davno sam doneo odluku da nikada neću razmišljati o smrti. Naravno da sam bio svedok smrti ljudi iz mog okruženja, mojih roditelja na primer, ali nikada nisam doživeo nečiju smrt tako pogubno kao kad sam izgubio prijatelja, u aprilu. Nisam se za to prijavio, to nije bilo zapisano u mom životnom ugovoru, znate. Kako je Henri Džejms lepo to sročio na samrtnoj postelji: 'O, evo je, stiže, ta važna stvar'.“

„A da li ste zadovoljni svojim životom?“ pitam.

„Pre osam godina sam prisustvovao pomenu u čast jednog pisca“, govori Rot. „Bio je neverovatan čovek, pun života, humora i znatiželje. Pisao je za jedan časopis, ovde, u Njujorku. Imao je devojke, ljubavnice. I na tom pomenu su sve te žene bile tu. Svih godina, svih uzrasta. Sve su plakale i napuštale prostoriju jer nisu mogle da podnesu tugu. One su mu odale najveće priznanje...“

„Šta li će žene raditi na vašoj sahrani?“

„Ako se uopšte pojave... verovatno će vrištati nad kovčegom.“ Skreće pogled ka prozoru, posmatrajući centar grada preko krovova zgrada. „Znate, strast se ne menja tokom godina, ali ste vi taj koji se menja – vi starite. Žudnja za ženama postaje dirljivija. A seksualni zanos dobija snagu koju ranije nije posedovao. Očaranost ženskim telom postaje značajno nepokolebljivija. Seksualna strast je uvek snažna, a s vremenom postaje snažnija.“

„Pomenuli ste da se plašite umiranja. Imate 72 godine. Čega se to plašite?“

Gleda me. „Zaborava. Toga da ne budem živ, prosto rečeno, toga da se ne osećam živim, da ne mogu da osetim život. Ali razlika između onoga kako se sada osećam i straha od smrti koji sam osećao kada mi je bilo 12 godina jeste u tome što sam se sada pomirio sa stvarnošću. Više nemam taj osećaj da je to što ću morati da umrem jedna ogromna nepravda.“

Pitam ga da li je religiozan. „Ja sam potpuna suprotnost religioznoj osobi“, kaže on. „Ja sam anti-religiozan. Religiozne ljude smatram gnusnim. Prezirem laži izrečene u ime religije. Sve je to jedna ogromna laž. A da li ste vi religiozni?“ pita me.

„Nisam“, odgovaram, „ali verujem da bi mi život bio lakši da jesam.“

„O“, izgovara. „Ne bih rekao. Meni je religija neverovatno odbojna. To nije stvar neurotičnosti, već njenog rđavog zapisivanja. Ne želim čak ni da pričam o tome, nije čak zabavno ni pričati o vernicima kao ovcama. Kada pišem – ja sam sam. Taj proces je ispunjen strahom, usamljenošću i anksioznošću – i nikada mi religija nije bila potrebna kao spas.“

Pitam ga zašto onda nastavlja da piše, ako je taj proces mukotrpan. On glasno uzdiše.

„Ima dana koji to nadoknade“, kaže. „U svom životu sam, ukupno, kao pisac imao par predvinih meseci koji su protekli u pisanju, i to je sasvim dovoljno... To je zapravo veoma zanimljivo pitanje [u ovom trenutku prosto sijam od sreće]. Znate, izbor da se posvetite književnosti je kao bilo koji drugi izbor. Ali se veoma brzo identifikujete sa tom profesijom. I to vam je prvi korak ka propasti. A onda se decenijama mučite da poboljšate svoj rad, da ga učinite za nijansu drugačijim, da postignete ono što ste zamislili i da dokažete sebi da ste za to sposobni.

„Ali vi sada znate da ste sposobni, zar ne?“

„Nemam predstavu da li mogu opet da napišem nešto. Kako mogu to da znam? Kako mogu da budem siguran da mi već sutra neće ponestati ideja? Biti pisac je užasavajući poziv, prepun odricanja. Ne nedostaju mi određeni ljudi, već život. Toga nisam bio svestan prvih 20 godina, zato što sam se borio – bio sam u ringu, a književnost mi je bila protivnik. Ta borba je u stvari život, a onda sam shvatio da sam u tom ringu zapravo potpuno sam.“

Ustaje. „Upravo je zanimanje za život i pokušaj da se život prenese na stranice to što je mene načinilo piscem – a onda sam spoznao da, na mnogo načina, zapravo stojim po strani i posmatram život van njegovih okvira.“
 
Autor: Martin Krasnik
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Wolfgang Kuhnle, CC BY-SA 2.0, flickr.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
13 stvari koje mrze ljudi koji vole da čitaju laguna knjige 13 stvari koje mrze ljudi koji vole da čitaju
02.12.2020.
1. Kad te obuzmu emocije a neko ti kaže: „To je samo knjiga.“ 2. Kad telefon ne prestaje da ti vibrira, a isključio si internet. 3. Kad te neko pozove da ti nešto predloži, i ti odgovoriš da...
više
preprodavci uhvaćeni dok su pokušavali da prodaju 1200 godina staru bibliju u prodavnici patika laguna knjige Preprodavci uhvaćeni dok su pokušavali da prodaju 1200 godina staru Bibliju u prodavnici patika
02.12.2020.
Retko izdanje Biblije, za koje se smatra da je staro oko 1200 godina, policija je zaplenila u martu 2019. godine, nakon što je otkrivena mreža krijumčara antikvitetima u Turskoj. Preprodavce je otkril...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
02.12.2020.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 10 dinara u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izd...
više
upoznajte stefaniju auči, autorku romana čija je popularnost premašila naslove elene ferante laguna knjige Upoznajte Stefaniju Auči, autorku romana čija je popularnost premašila naslove Elene Ferante
02.12.2020.
Romansirana istorija bogate i moćne porodice Florio „Sicilijanski lavovi“ našla se na italijanskim top-listama iznad nenadmašnih trilera Andree Kamilerija i romana Elene Ferante. Autorka se zove Stefa...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.