Džon Čiver: život je „opasno moralno putovanje“

Često opisivan kao američki Čehov, Čiver je posedovao sposobnost da pronađe duhovno prosvetljenje u, na prvi pogled, nedoslednim svakodnevnim situacijama.

U svoja četiri romana, „Hronika Vapšotovih“, „Skandal sa Vapšotovima“, „Bulet park“ i „Sokolar“, kao i u više od stotinu kratkih priča, on je upoznao zadovoljstvo i nesklad običnog života sa lepotom i saosećanjem.

Dobitnik Pulicerove nagrade

Njegova dela nagrađivana su Pulicerovom nagradom, nagradom „National book“ ‒ Nacionalnom nagradom književnih kritičara, i medaljom Edvarda MekDovela. U aprilu 1981. godine, primio je i Nacionalnu medalju za književnost, kao priznanje za svoj istaknut i kontinuiran doprinos američkoj književnosti.

Jedna od svega nekoliko zbirki kratkih priča koje su ikada uspele da dospeju na listu najprodavanijih knjiga Njujork Tajmsa, njegove sakupljene priče objavljene 1978. godine učinile su ga popularnim kod publike.

Njegov glas je bio glas gospodina iz Nove Engleske - velikodušan, graciozan, ponekad zabavan i uvek preokupiran osnovnim životnim odlukama.

Jednom prilikom je napisao: „Postojanosti koje tražim su ljubav prema svetlosti i odlučnost da se prati moralni kodeks ljudskih bića.“

Preplavljene svetlošću – rečna svetlost, jutarnja svetlost i kasna jesenja svetlost – njegove priče su takođe osvetljene duhovnim sjajem. Za sve njegove priče o tužnim, često humorističkim neadekvatnostima savremene Amerike, Čiver je u srcu bio moralista, obuzet onim što je nazivao „trajna prošlost“ i nostalgijom stvorenom sećanjem i željom.

Predstavljanje određene klase

Tokom godina, njegov stil se menjao, njegovo pripovedanje postajalo sažetije, ali je zadržalo svojstveni suštinski liricizam. Njegova proza je sadržala preciznost, senzualnost i vizuelnu efektivnost.

Umeo je da opiše ironiju – „To je bilo jedno od onih kasnih, kišnih popodneva kada je deo sa igračkama u Vulvortu na Petoj Aveniji preplavljen ženama koje su uvučene u preljubu i koje sada kupuju poklon da ga nose kući svom najmlađem detetu“; oblikuje poetiku – „Svetlo je bilo poput udara, a vazduh je mirisao kao da je mnogo predivnih devojaka upravo prešlo preko travnjaka“; i prizove nerealno – „Onda je tama; to je noć u kojoj kraljevi u zlatnim odelima jašu slonove preko planina.“

„On je u stanju da drži u ruci lanac džepnog sata“, rekao je jednom Ralf Elison, „i da vam ispriča sve o čoveku.“ Mnogi od njegovih opisa morali su biti povezani sa određenom višom srednjom klasom ljudi koji su živeli na mestima kao sto što su Gronja istočna strana u Njujorku, određeni delovi Nove Engleske ili predgrađa Konektikata i Vestčestera.

Njegovi likovi provode mnogo vremena pričajući o žurkama i internatima, o prepunim rasporedima i društvima u kantri klubovima. Njihova deca su išla u plesne škole i na časove jahanja, i na površini, svi su oni, kako je Čiver napisao u jednoj svojoj priči, „izgledali tako srećno i tako umereno u svim svojim navikama i tako zadovoljni svime“.

Fokusirajući se na njegov neobičan stil i privilegovane živote njegovih likova, kritičari su iz prva nastojali da nazovu gospodina Čivera urbanim, ljubaznim „njujorškim piscem“ – možda čak i najistaknutijim piscem Njujorka, ali i socijalnim realistom kao što je Džon O'Hara. Njegova slika, rekli su, je ograničena na mesto i društvenu klasu; njegov opseg je limitiran onim što zna iz direktnog iskustva.

„Maštovita identifikacija sa višom srednjom klasom koja mu dozvoljava da opiše njihove običaje i dileme sa takvom živahnoću“, napisao je Robert Tauers u prikazu knjiga za Njujork, „podrazumeva narušavanje društvenog opsega i sentimentalni snobizam koji može da izvuče najbolje iz njega kada spusti svoj štit.“

Natprirodni događaji

Kako su njegovi romani „Bulet Park“ i „Sokolar“ kasnije pojasnili, vizija Džona Čivera je oduvek bila mnogo tamnija i dublja.

Čiverova država nije toliko definisana time kako su njegovi likovi živeli, koliko time čega su se sećali. Podizani na „vrlinama internata: hrabrosti, dobrim stipendijama, čednosti i poštenju“, oni su uglavnom pokušavali da budu dosledni, ali su najčešće završavali podležući grehovima predgrađa kao što su alkoholizam i preljuba.

Nedostajala je neka strašna veza između onoga što je trebalo da postanu i onoga što su stvarno pronašli u Šejdi Hilu ili Bulet Parku, i bili su pogođeni nostalgijom, gubitkom volje i nekom vrstom duhovnog umora.

U kratkoj priči nazvanoj „Justinina smrt“, na primer, čovek gleda kroz prozor voza i pita se „zbog čega u ovom naprednom, pravednom i uspešnom svetu – gde čak i čistačice u slobodno vreme vežbaju Šopenove uvertire – svi na kraju ispadnu razočarani.“

Pored toga, čudni, natprirodni događaji našli su način da upadnu u Čiverove naturalističke pejzaže, čineći i najobičnije događaje nekom vrstom smrtonosne opasnosti. Žena ispušta plin iz upaljača umesto ulja i sirćeta u salatu. Žena pretvara svoju ćerku u bazen. Čoveka iskidaju njegovi psi na komade.

Dve njegove najpoznatije priče opisuju ovakve događaje. U „Groznom radiju“, pokvaren radio emituje tužne tajne stanara iz zgrade; i u „Plivaču“, čovek pliva do kuće kroz bazene svojih komšija, da bi na kraju shvatio da je njegova kuća prazna i da mu je porodica nestala.

Čiver koristi mit i parabolu izazvane senzibilitetom koji se istovremeno odnosi na dostojanstvo i neuspeh čoveka. Za Čivera, život je bio „opasno moralno putovanje“, i oni koji su ostali zarobljeni bili su lišeni milosti – ili praktičnije, spokojstva – u svojim svakodnevnim životima. Ovo nije bilo puritansko moralisanje, jer je njegov cilj uvek bio „da proslavi svet koji leži oko nas, kao zbunjujuć i sjajan san“. Umesto toga, to je bila jednostavna etika lojalnosti – lojalnosti porodici, mestu i prošlosti.

Iz nesrećne porodice

Ova staromodna pobožnost je bila prirodna za njega. Rođen je 27. maja 1912. godine u Kvinsiju, u Masačusetsu, u blizini Bostona. Bio je drugi po redu sin u porodici kapetana broda.

„Kalvin nije igrao nikakvu ulogu u mom religijskom obrazovanju“, izjavio je Čiver kasnije, „ali njegovo prisustvo je stajalo u odajama mog detinjstva i ostavilo me je sa nepotrebnom gorčinom.“

Beskompromisni u svojoj iskrenosti, Čiveru su roditelji dozvolili da izgradi karijeru pisca samo ako obeća da „neće juriti slavu i bogatstvo“.

Čiverovi nisu bili srećna porodica. „Čovek koji je sam sve stekao i sve izgubio“, kako je autor jednom opisao svog oca, Frederik Linkoln Čiver praktično je bankrotirao nakon pada deonica 1929. godine. Ubrzo ih je napustio, ostavivši svoju ženu Meri da izdržava porodicu prodavnicom poklona – što je za mladog Čivera bilo duboko ponižavajuće.

On i njegov brat Fred postali su veoma bliski, „neprikladno bliski“ kako je autor jednom rekao i tema bratske ljubavi i razdora se kasnije pojavljivala mnogo puta u njegovom radu.

Ne preterano oduševljen mogućnošću da pohađa Harvard, sedamnaestogodišnji pisac uspeva da bude izbačen zbog pušenja sa akademije Tajer. Ubrzo je to iskustvo zapisao, prodao priču Malkomu Kavliju u magaizinu The New Republic i preselio se u Njujurk kako bi pisao.

„Duh moga oca“

Za razliku od mnogih svojih sunarodnika koji su se upustili u ideološku atmosferu tridesetih godina prošlog veka, Čiver je ostao apolitičan. Živeo je u sobi koju je iznajmljivao za 3 dolara u selu Grinvič, hranio se starim hlebom i mlekom, i s vremena na vreme je rezimirao romane za Metro-Goldwyn-Mayer kada mu je novac bio potreban.

Sa 23 godine je prodao svoju prvu priču Njujorkeru i ubrzo postaje redovni saradnik magazina, zarađujući „dovoljno novca da nahrani porodicu i kupi novo odelo svake druge godine“.

Iako je gospodin Čiver dosledno tvrdio da „fikcija nije kripto autobiografija“, priznao je da je njegov prvi roman, „Hronika Vapšotovih“ bila „posmrtni pokušaj da se pomiri sa duhom svoga oca“.

Suzdržavao se od objavljivanja knjige sve do smrti svog oca 1957. godine i ona je, u stvari, govorila o padu bogatstva – materijalnog i duhovnog – porodice iz Nove Engleske, neverovatno slične njegovoj. Roman je osvojio Nacionalnu nagradu 1958. godine, uprkos tvrdnji nekih kritičara, kao što su Džojs Kerol Ots i Maksvel Gizmar, da nije uspeo u nameri da knjiga postane pravi roman.

Dok je radio na nastavku „Hronike Vapšotovih“, Čiver je nastavio sa pisanjem kratkih priča. Smeštene u vreme „kada je Njujork još bio ispunjen rečnom svetlošću, kada ste mogli da čujete kvartete Benija Gudmana sa radija iz prodavnice na uglu i kada su skoro svi nosili šešire“, priče iz ovog perioda izgledaju kao da su inficirane tugom, što je bilo novo za rad ovog autora. Otkrio je, kako je sam rekao, „uzbuđenje u tuzi, golotinju u svemu tome“.

Istovremeno, on se sve više okreće crkvi – promena u njegovom pisanju se ogleda u rastućoj preokupiranosti svetlošću.

„Čini mi se da je ljudska sklonost ka svetlosti, ka bistrini, veoma slična botaničkoj“, rekao je. „Ona nije samo potrebna, za nju se bori. Deluje da se celokupan život svodi na kretanje ka svetlosti – duhovnoj svetlosti.“

Čiver je 1964. završio „Skandal sa Vapšotovima“ – „izuzetno složen roman izgrađen oko nepovezanosti“, kako ga je opisao, koji prati drugu generaciju Vapšotovih, dok napuštaju Novu Englesku zbog tako neobičnih mesta kao što su raketna baza na krajnjem zapadu, i predgrađe Njujorka, gde se susreću sa preljubama, samoubistvima, alkoholizmom i drugim gresima.

Horori savremenog života – iracionalnost, otuđenost i dosada – dostigli su kulminaciju u njegovom sledećem romanu, „Bulet park“, objavljenom 1969. godine.

U ovoj alegorijskoj priči, čovek po imenu Pol Hemer pokušava da žrtvuje sina Eliota Nejlsa na oltaru lokalne crkve. Nejls uspeva da spasi sina u poslednjem trenutku, i zatim nastavlja sa svojim životom, „predivnim, predivnim, predivnim, predivnim kakav je i bio“. Sastavljena od epizoda, eklektičnog pogleda na svet, knjiga je izazvala podeljena mišljenja kritičara.

Alkoholizam

Do tog vremena, Čiver je, kao i mnogi njegovi likovi, napustio grad zbog predgrađa. On i njegova porodica – njegova supruga, nekada Meri Vinternic, kojom se oženio 1941. godine, i njihovo troje dece, Suzan, Benžamin Hejl i Federiko – preselili su se u Osining, gradić na obali reke Hadson, gde je autor mogao da provodi svoje slobodno vreme u odgajanju labradora, sečenju drva za potpalu i jahanju konja.

„Osim što se ne menja“, njegov prijatelj E. Dž. Kan Mlađi je jednom rekao, „Džon vodi veoma običan, tradicionalni život.“ Njegova supruga i troje dece preživljavaju. Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, taj život, izgleda, je uključivao i dosta pića na koktel žurkama i Čiver je ubrzo shvatio da je alkoholičar. Doživeo je srčani udar 1972. godine i postao potpuno pesimističan u pogledu svoje karijere. „Osećao sam se samoubilački“, kasnije je rekao, sećajući se ovog mračnog vremena. „Osećao sam da su moji život i karijera gotovi. Želeo sam da završim sa tim.“

Porodica ga je naterala 1975. godine da ode u „Smiters“, rehabitacionalni centar u Njujorku.

Završavanje „mračne knjige“

Nakon napuštanja centra, Čiver je znao da želi ponovo da piše i u roku od godinu dana završio je, kako ju je on opisao „veoma mračnu knjigu koja poseduje sjaj“. Reč je o romanu „Sokolar“, priči o naizgled običnom stanovniku predgrađa, koji odlazi u zatvor zbog ubistva brata, beži iz zatvora i pronalazi spasenje.

Ovaj roman je napisan, delom, iz Čiverovog sopstvenog zapažanja dok je podučavao engleski u zatvoru Sing Sing (sada poznatom kao popravni dom Osising), ali je u njega ubacio i sopstveni osećaj zatočeništva iz poslednjih godina i novootrkivenog oslobođenja.

„Sokolar“ je doživeo uspeh i kod kritike i kod publike, i za autora je ovo bila neka vrsta lične pobede. „Čiver je doživeo uspeh u šezdesetim godinama“, izjavio je njegov prijatelj Bernard Malamud u to vreme. „Prolazio je kroz užasan period – bio je alkoholičar, većina njegovih knjiga bile su rasprodate, nije se pojavljivao mnogo u javnosti, ali je ostao pri tome. Uz jaku volju i milost koju pruža književnost, spasio se.“

Poslednja knjiga gospodina Čivera, „Ovo stvarno liči na raj“, iznova obrađuje mnoge od ovih tema kojima se bavio tokom svoje duge karijere.

Izvor: nytimes.com  
Prevod: Dragan Matković